„Smatra se da postoje četiri glavne kategorije silovatelja i dve sporedne“, kaže Roj Hejzlvud za „Vreme“. „Ovu podelu je izradio dr A. Nikolas Grot, autor knjige Muškarci koji siluju. Smatrao sam da je podela dobra, pa smo je prilagodili za upotrebu u FBI-ju. Ona je za nas bila od izuzetne važnosti, jer smo je koristili u obuci svih instruktora u FBI-ju, koji su je koristili za rad na slučajevima seksualnog napastvovanja i dalju obuku. To znanje oni su prenosili lokalnim i državnim policijskim organima. Tako je, na kraju, ova podela postala široko prihvaćena, a zasluga za njeno stvaranje pripada dr Grotu.
Glavne kategorije silovatelja su: samouvereni moćnik – koje policija naziva i „silovatelji džentlmeni“ – koji imaju složene fantazije o ljubavnoj vezi sa određenom ženom (žrtvom) baziranoj na međusobnoj saglasnosti; demonstrator moći – oni veruju da imaju pravo da ženama čine šta god požele i da su one tu samo njegovog zadovoljstva radi i njihove fantazije su veoma ograničene; gnevni osvetnik – njima je motiv gnev i oni se svojim delima svete ženama za stvarne ili umišljene nepravde ili uvrede, koje su im ove nanele, i gotovo da nemaju fantazije, već jednostavno napadaju; gnevni i uzbuđeni dželat je seksualni sadista – oni kažnjavaju žene jer smatraju da su one moćne i zle, pa oni svojim delima pokušavaju da im oduzmu tu moć, njihove fantazije su doboko ukorenjene i veoma složene. Dve sporedne kategorije silovatelja su: oportunisti, koji sa svojim žrtvama stupaju u kontakt tokom izvršenja nekog drugog krivičnog dela, poput pljačke ili provalne krađe – žrtva je tu i oni jednostavno koriste priliku – često su pod uticajem alkohola ili droge, a ako više puta počine i pljačku i silovanje svrstavaju se u odgovarajuću glavnu kategoriju; silovatelji u grupi (tj. počinioci grupnog silovanja) – ova silovanja podrazumevaju tri i više silovatelja, od kojih je jedan vođa, a ostali nevoljni saučesnici – oni se tokom silovanja ponašaju izuzetno nasilno i takmiče se kako bi se jedan drugom dokazali, javlja se psihologija grupe i događaju se stravične stvari.“
Mogu li se ovi muškarci prevaspitati?
Moje je mišljenje da odraslog kriminalca koji je seksualni sadista ne možete prevaspitati. Širi odgovor je da razni ljudi nude različita objašnjenja nasilja, ali konstantno zaboravljaju da u obzir uzmu samu individuu. Možete kao ogledni primer uzeti Teda Bandija i analizirati svaki incident iz njegovog života i nakon toga reći: „E, tako nastaje serijski ubica.“ Ali, to jednostavno nije istina. Možete uzeti mene, na primer, i izložiti me istim onim događajima i incidentima kojima je bio izložen Bandi, ali ja se neću pretvoriti u serijskog ubicu. Zašto? Zbog toga što svaki čovek ima u izvesnom smislu jedinstven karakter, temperament i osobine. Iste stvari će drugačije uticati na vas ili mene. Zato morate da uzmete o obzir šta je dovelo do određenog događaja ili incidenta, u kom trenutku se on dogodio, kako se dogodio, kombinaciju drugih okolnosti koje su pratile taj događaj i način na koji vi posmatrate i ocenjujete to što se dogodilo. To vam je kao model molekula. Ako izdvojite neki od njegovih delova, to više nije ista struktura. Nikada nam neće poći za rukom da u potpunosti razumemo tajne ljudskog uma, pa samim tim nećemo sa potpunom sigurnošću moći da kažemo kako nastaju i razvijaju se fantazije o nasilju. Um, tj. mozak, najkomplikovaniji je deo ljudskog tela, a mi smo do sada uspeli da otkrijemo svega 15–20 procenata njegovih tajni.
Na koji način se žene mogu najbolje zaštititi od silovatelja?
Dr En Bardžes i ja smo napisali udžbenik na temu silovanja: Praktični aspekti istrage silovanja. Između ostalog sam u ovom udžbeniku napisao i sledeće: „Nije uputno savetovati žene šta da rade ako ih napadne silovatelj, jer takvi saveti kriju izvesne opasnosti. Ja lično ženama ne dajem ovakve savete, jer navedene situacije kriju tri nepoznanice.
Prvo, kada dajete ovakve savete vi ne znate gde će se eventualni napad dogoditi, a sama lokacija u izvesnoj meri utiče na ono što ćete nekome savetovati. Drugo, ne znate ni u koju kategoriju silovatelja spada eventualni napadač. Da li će ženu koju savetujete možda napasti samouvereni moćnik, čije su fantazije o ljubavnoj vezi sa određenom ženom bazirane na međusobnoj saglasnosti, pa će ako treba da upotrebi silu to pokvariti njegovu fantaziju, ili će tu ženu možda napasti neki seksualni sadista, koji uživa u patnjama svojih žrtava. Razlika između ovakva dva eventualna slučaja silovanja veoma je velika. Treće, često ne znate sve prednosti, odnosno slabosti žene koju savetujete. Pogotovo ako se obraćate široj publici, gde je svaka žena ličnost za sebe, pa se postavlja pitanje kako ćete dati savet koji je prikladan za svaku od njih.
Da li postoje neki uopšteni saveti koji mogu pomoći ženama da smanje rizik od silovanja?
To je jednostavno. Treba se samo osloniti na zdrav razum: ne dovoditi nepoznate muškarce kući, ne odlaziti u rizične delove grada, ne uzimati narkotike. Mogu vam dati i neke sugestije u cilju prevencije silovanja.
Prvo, ako žena živi sama, dobro je da na sekretarici snimi muški glas, a ako joj to iz nekog razloga smeta neka snimi svoj glas i psa koji laje u pozadini. Ako nema psa, neka pozajmi komšijinog za potrebe snimanja poruke. Najbolja prevencija protiv provalnika i silovatelja su psi. Drugo, ako ste odseli u hotelu i neko vas pozove i kaže da želi da pošalje nekoga u vašu sobu, npr. da proveri klima-uređaj, ne puštajte nikoga dok ne pozovete recepciju i proverite da li oni zaista nekoga šalju. Treće, nemojte se parkirati pored nekog kombija ili dostavnog vozila. Ako je jedino slobodno mesto na parkingu baš pored nekog takvog vozila, izađite iz kola na suprotnu stranu od one na kojoj je parkirano to vozilo. Ovo treba imati na umu, jer su kombiji i dostavna vozila omiljeno prevozno sredstvo silovatelja. Ovo su saveti koje ja dajem ako mi ih neko zatraži.
Ima li još nekih istraživanja na polju seksualno motivisanih zločina kojima se bavite?
U proteklih šest godina obavio sam opsežne razgovore sa ženama koje su bile udate za seksualne sadiste ili su se sa njima zabavljale. To mi je pomoglo da dođem do nekih fascinantnih saznanja. Mnogo sam više saznao iz razgovora sa njima nego iz razgovora sa počiniocima samih zločina. Kada razgovarate sa učiniocem dela on će vas lagati, predočavati vam stvari na izuzetno subjektivan način, poricati ono što se dogodilo, minimizirati svoje učešće ili krivicu, ili pak preuveličavati. Supruge i devojke su nalik sunđeru, one upijaju sve što dožive i kada se pojavite one vas pitaju: „Kako mogu da vam pomognem? Šta vas zanima?“
Zar one ne lažu?
Naravno da neke od njih i lažu; o tome nema govora. Ali istovremeno vam daju i sliku seksulanog sadiste koju nikada ne možete dobiti od njega samoga. Na primer, kakvu fantaziju oživljavaju. One su mi prepričavale te fantazije do u detalje.
Da li vas je iznenadilo ili zapanjilo nešto što ste otkrili u ovom istraživanju?
Mnogo toga. Na primer, to koliko normalno deluju seksualni sadisti. Oni uglavnom potiču iz porodica srednje klase i živeli su životom ljudi srednje klase. U najvećem broju slučajeva nemaju dosije u policiji, niti istoriju neke duševne bolesti. Postoji kontinuitet seksualnog zlostvaljanja, ali ne i kontinuitet zloupotrebe alkohola ili narkotika. Ovi muškarci imaju sposobnost da prepoznaju emotivno ranjive žene i da manipulišu njima. Što više pažnje, ljubavi i zadovoljstva pružaju tim ženama, što ih više obasipaju poklonima, to se gore ponašaju prema njima. Na kraju se trude da ih izoluju od društva i što više im unište samopouzdanje i samopoštovanje. Sve što im ostaje je taj muškarac sa kojim su u braku ili vezi i zato pristaju na sve. To je skoro neverovatno.
Možete li nam ispričati nešto o bar jednoj od žena koja je bila uključena u vašu studiju?
Važno je imati na umu da seksualne sadiste uzbuđuju patnje njihovih žrtava. Razgovori koje sam obavio sa ovim ženama trajali su između pet i 15 sati. Zamolio bih ih da mi ispričaju najvažnije datalje iz svog života, i koliko mogu o životu muškaraca sa kojima su bile u vezi ili braku, zatim o tome kako su im se ovi udvarali i na kraju o njihovom zajedničkom životu. Pet od 20 žena koje su učestvovale u našoj studiji bile su saučesnici u ubistvima i svih pet su bile u zatvoru u trenutku kada sam razgovarao sa njima. Jedna od žena sa kojom sam razgovarao bila je saučesnik svog muža u više od pet ubistava. Bila je privlačnog izgleda i izuzetno inteligentna. Pre nego što je upoznala svog supruga imala je uspeha u životu. On je bio bivši osuđenik. Ispričala mi je da je primetila da je imao i svoju mračnu stranu, koja je njoj na izvestan način delovala privlačno. Pre nego što su se upoznali ona je živela prilično povučenim životom. Dok su se zabavljali on se prema njoj ponašao kao pravi džentlmen. Obasipao ju je pažnjom i poklonima. Bio je nekoliko godina stariji od nje. Jednom rečju, sve što je ikada želela od muškarca – uviđavan i nežan ljubavnik, vodio je računa i o njenim željama, bio je spontan, bilo je uzbudljivo biti s njim, nije štedeo komplimente i bio je zgodan. U društvu svojih prijatelja i poznanika predočio joj je i mračnu stranu života. Njoj se to činilo uzbudljivo. Zaljubila se, a ubrzo zatim i otkrila da medalja ima i drugu stranu. Dan nakon što su se venčali počeo je da je bije, najčešće je udarajući po intimnim delovima tela. Koristio je vulgarne izraze za različite delove njenog tela, kao i za svoj polni organ. Njegove fantazije su bile ispunjene sadizmom, verbalnim, seksualnim i fizičkim ponižavanjem, a iživljavao ih je na njoj. Vremenom je uspeo da je ubedi da mu pomogne da kidnapuju jednu ženu, jer mu je potreban „seksualni rob“. Međutim, on je tu žrtvu i ubio. Supruga nije očekivala da će on otići tako daleko, ali je nakon toga sve bilo kasno. Postala je saučesnik ubistva. Nakon ovoga, njih dvoje su nastavili sa tom praksom i ubili više od pet žena.
Kako mu je uspelo da normalnu i uspešnu ženu pretvori u saučesnika u ubistvima?
Proces koji je ovaj muškarac koristio je isti kao i oni kojima je bilo izloženo i ostalih 19 žena iz naše studije. Taj proces se sastoji iz pet faza.
Prva faza je prepoznavanje. Ovi ljudi imaju jedinstvenu sposobnost da prepoznaju emotivno ranjive žene, na primer žene koje su ranjive zbog raskida ili razvoda braka, ili iz nekog drugog razloga. Oni popunjavaju prazninu u njihovim životima, ali to ne znači da su nekakvi nadljudi. Događa se da sretnu žene koje ne mogu da kontrolišu, pa tada nastavljaju svoju potragu sve dok ne pronađu emotivno ranjivu osobu. Druga faza je zavođenje. Ti muškarci koriste sve normalne i uobičajene tehnike udvaranja i zavođenja. Kada se devojka ili žena zaljubi u njih, upada u zamku. Volim da naglasim da ljubav veoma povećava prag tolerancije. Ljudi trpe alkoholizam, narkomaniju i finansijsku nesigurnost zarad ljubavi i života sa voljenom osobom. Mnogo toga lošeg prolazi. Kada vas neko voli možete ga prilično zlostavljati ili zanemarivati, pre nego što ta veza ne propadne. Treća faza je preoblikovanje normi seksualnog ponašanja izabranih žena ili devojaka. Ova faza je postepena. Muškarci ih uvode u seksualna iskustva koja su im do tada bila strana ili nepoznata, a one žele da im udovolje i zato bez pogovora prihvataju novotarije. Kada žena ili devojka prihvati jednu novotariju, on je vodi korak dalje, pa zatim još korak dalje i ovo se ponavlja sve dok ona ne bude spremna da radi bukvalno sve što on želi. Treba znati da granica zapravo i ne postoji. Šta god vam padne na pamet, budite sigurni da je jedna od tih 20 žena iz naše studije to i radila. U isto vreme dok je prilagođava seksualnim i drugim novotarijama, muškarac sprovodi i četvrtu fazu, izolacija od društva. Ovi muškarci moraju svoje žene ili devojke da odvoje od njihovih porodica i prijatelja. U slučaju žene o kojoj smo malopre govorili njen suprug je činio upravo to. Ona je ranije išla na ručak sa svojim kolegama, ali ju je on ubedio da treba da štede tako što će ručak nositi od kuće, ili ograničiti troškove ručka na 1,5 dolar dnevno. Kao podstrek predložio joj je da štede za nameštaj koji je ona odavno želela da kupi. Pošto je živela daleko od roditelja, često je i dugo telefonom razgovorala sa njima, ali je on uspeo da je ubedi da i na to troši previše novca, pa je smanjila broj poziva i skratila njihovo trajanje. Izolacija ima dva glavna cilja, da je spreči da sa nekim eventualno razgovara o stvarima koje njih dvoje rade i da postane jedina osoba u njenom životu, što pokazuje koliko je on narcisoidan. Ubrzo on postaje centar njenog sveta, a ona počinje da radi stvari za koje nikada nije ni sanjala da će ih činiti, što pak dalje ruši njeno samopouzdanje i samopoštovanje. Kada ju je doveo do te tačke muškarac počinje da zahteva sve više, a pruža sve manje. Peta faza je kažnjavanje – fizičko, verbalno i seksualno. On joj, na primer, kaže: „nijedna normalna i čestita žena ne bi radila stvari koje ti radiš.“ To je psihološko zlostavljanje.
Kada jednom uspeju da se oslobode ovakvih muškaraca, kakvo mišljenje imaju o sebi?
Te žene su preživele jezive stvari, ali se ni samim oslobađanjem od muškarca njihove patnje ne završavaju. Njih pet je završilo u zatvoru. Druge su počele da odlaze u savetovališta, kod psihologa i psihijatara. Međutim, problem je u tome što većina ljudi koji se bave mentalnim zdravljem nisu obučeni da se suoče sa ovom problematikom. Oni su obučeni da se bave alkoholizmom, narkomanijom, porodičnim problemima, problematičnom decom, ili decom sa specijalnim potrebama i sličnim problemima, ali ne i sa seksualnim sado-mazohizmom, pedofilijom i najtežim perverzijama, tj. najtežim oblicima protivprirodne bludi. Jedna od žena koja je učestovala u ovoj studiji odlučila je da napusti muža. Kada je otišao na posao, ona je otišla u jedno od prihvatilišta za žene žrtve nasilja. Međutim, savetnica koja joj je dodeljena nije poverovala u njenu priču. Njena priča je bila toliko drugačija i strašnija od onih sa kojima se ova savetnica susretala u svom radu sa zlostavljanim ženama, da je pomislila da ova mora da je to izmislila.
Da li ove žene mogu da bar, koliko–toliko, vrate svoj život u normalu?
Naravno. Sa tri od 20 žena koje su učestvovale u studiji često sam u kontaktu. Jedna je još uvek u zatvoru, a dve su na slobodi. Jedna od njih je fakultetski obrazovana i samohrana je majka. Ona se jako dobro snašla. Druga živi sama, ali se i ona dobro snašla, bez obzira na to što se otuđila od svoje porodice. Treća, koja je i dalje u zatvoru, uči strani jezik.
Vi ste se zainteresovali i za žrtve autoerotskih iskustava i bili ste koautor knjige koja je napisana na tu temu. U knjizi ste opisali slučajeve u kojima su ljudi svašta vezivali sebi oko vrata ili se vešali kako bi privremeno smanjili dotok krvi u mozak i time pojačali seksualnu euforiju. Ponekad su čak i umirali. Kako ste se zainteresovali za ovakvo ponašanje i šta nam možete reći o njemu?
Na kursu koji sam pohađao u vojsci pokazivali su nam, između ostalog, i primere autoerotizma. Pitao sam instruktore o čemu je reč, a oni su mi odgovorili: „Pa, oni se obese dok masturbiraju.“ Pitao sam: „I šta se zatim događa?“, i dobio odgovor: „To je to. To je sve što treba da zapamtite.“ Odlučio sam da ću, ako mi se ikada pruži prilika, da proučim ovaj fenomen. Prilika mi se pružila kada sam došao u Odeljenje za proučavanje ponašanja. Smatram da je rezultat mog istraživanja taj da su istražni organi, policija i ljudi koji se bave mentalnim zdravljem stekli bolji uvid u problematiku autoerotizma. Do trenutka kada sam ja počeo da se bavim ovim problemom niko drugi nije želeo da se njime bavi, zato što ovaj fenomen, prvo – ima veze sa seksom, drugo – ima veze sa nenormalnim seksualnim aktivnostima, i treće – ima veze sa smrću. Ja lično mislim da je moje istraživanje dalo izvestan doprinos nauci. Što se pak mojih zaključaka i zapažanja tiče, začudilo me je šta su sve ljudi u stanju da urade kako bi doživeli autoerotsko iskustvo. Naime, nije u pitanju samo vešanje. Bilo je i onih koji su koristili azot-monoksid (gas smejavac). Događalo se da ljudi, npr., jedan deo konopca svežu sebi oko struka, a drugi privežu za neki čvrsti oslonac, kako bi visili u tom položaju, ali se, nažalost, upetljaju i uguše. Desio se slučaj da se dečak zavukao u kantu za otpatke. Komšije su mislile da su čuli psa kako celu noć zavija, ali se u stvari radilo o dečaku koji je zapomagao iz kante. Zabeleženi su i jednostavniji načini, kada su ljudi legali pored komoda sa fiokama, izvlačili najnižu fioku, oslanjali je na vratne žile i umirali u tom pasivnom položaju, ili su se ugušili tako što su sebi oko glave vezivali plastične kese. Bilo je i neverovatnijih slučajeva, gde su ljudi koristili struju, na primer. Zabeležio sam slučaj jednog muškarca koji se usred noći odvezao u park, svukao se, obukao žensku odeću, seo na zadnje sedište svog automobila i počeo da igra ruski rulet. Nažalost, ni on više nije među živima.
Kada nije mogao da nađe žrtvu serijski ubica Džerard Džon Šefer je sam glumio žrtvu. Oblačio je žensku garderobu, vešao se i to fotografisao.
Postoje i neke autoerotske aktivnosti koje su bezazlene, npr: fantazije, masturbacija, oblačenje odeće suprotnog pola… Doduše, kod oblačenja odeće suprotnog pola opasne su visoke potpetice. Strašno je teško hodati u njima.
Postoje slučajevi da su deca u sedmoj ili osmoj godini života činila izuzetno jezive stvari i ponašala se veoma nasilno. Možete li nam reći kako je moguće da je neko tako mlad sposoban da ubije ili izmasakrira nekoga? Da li je tu reč o nečemu što je urođeno, ili ta deca nauče da se tako ponašaju, ili su, prosto, zla?
Ne postoji jedan, opšti uzrok zbog koga deca postaju ubice. I ovde je reč o fenomenu koji ima onoliko uzroka koliko je počinilaca, tj. dece ubica. Mnogo takve dece dolazi iz porodica u kojima su bila zlostavljana na razne načine, kod mnogih je pak utvrđeno da pate od nekog oblika povrede mozga, a neka, prosto, uživaju u tome da budu svirepa.
Možete li nam reći nešto više o vašem angažovanju u svojstvu savetnika UN–a za pitanja ratnih zločina u Bosni i Hercegovini?
Mene je angažovalo tužilaštvo Međunarodnog trubinala za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije. Moj zadatak je bio da pregledam izjave žrtava silovanja za vreme rata u Bosni, da tužilaštvu obezbedim potrebne informacije stručne prirode i odgovorim na neka njihova pitanja koja su, takođe, vezana za ovu problematiku. S obzirom na sve okolnosti, smatram da bi dodatne informacije na ovu temu trebalo tražiti od tužilaštva Tribunala.
Da li ste ikada sarađivali sa organima unutrašnjih poslova SFRJ ili SRJ i da li su vam se oni ikada obraćali za savete ili pomoć?
Ne. Nikada nisam pomagao nijednoj službi unutrašnjih poslova na prostoru Istočne Evrope.
Ako bi vam se obratili sa molbom da obučite izvestan broj pripadnika MUP–a Srbije ili da održite nekoliko predavanja na univerzitetima u Srbiji, da li biste ste se odazvali tom pozivu?
Svakako bih sa najvećom pažnjom razmotrio dolazak u Srbiju, u cilju držanja predavanja na vašim univerzitetima i/ili obučavanja pripadnika organa unutrašnjih poslova Srbije, ukoliko bih bio pozvan.
Da li je tačno da ste pre nekoliko godina bili konsultant na seriji Milenijum TV mreže Foks?
Da, članovi Akademske grupe su bili konsultanti tokom izrade ove TV serije. Producent serije Kris Karter je svoju Grupu Milenijum bazirao na Akademskoj grupi. Pokušao je da stupi u kontakt sa nama, ali mu to nije pošlo za rukom, pa mu je to dalo ideju da Milenijum bude neka tajna i misteriozna grupa. Nakon izvesnog vremena Pit Smerik, Dik Olt i ja smo otputovili kod njih i sreli se sa Lensom Henriksenom, Krisom Karterom i šesnaestoricom scenarista. Karter je sa nama proveo puna dva dana. Podučavali smo ih našem poslu ceo jedan dan i pregledali gotove scenarije i neke koji su bili u radu. Ali, to što smo tamo pročitali nije imalo nikakve veze sa onim što mi radimo.
Čime se trenutno bavite?
Trenutno sam najviše zaokupljen pružanjem konsultantskih usluga prilikom rešavanja određenih slučajeva teških krivičnih dela i svedočenjima na sudu.
(Kraj)
Roj Hejzlvud je bivši agent FBI-ja i jedan od prvih profajlera, tj. ljudi koji se bave izradom psihološkog profila kriminalaca Odeljenja za proučavanje ponašanja (Behavior Science Unit, BSU) pri FBI-ju. Njegova specijalnost su seksualno motivisani zločini, seksualni sadisti i žene žrtve seksualnog nasilja. Hejzlvud je jedan od pokretača američkog Programa za hvatanje nasilnih kriminalaca i američkog Nacionalnog centra za analizu krivičnih dela sa elementima nasilja.
