Šta sve čovek može da nadživi a da se ipak ne oda trijumfalizmu
Ko se od nas nije radovao što je začet i kao napredna beba donesen u zemlji većoj od svih susednih zemalja osim Italije? Austrija i Ugarska koje su nas zločinački udružene onoliko kinjile bile su kao pojedinke manje od Jugoslavije, Bugari koji su kukavički napali našu snom pravednika usnulu vojsku isto su bili manji, Rumunija odakle je dolazio Tamiš i odakle je poticao lopov zvani Adam Neda nije nam po kvadraturi bila ni prineti, Grčka, kolevka civilizacije, gledala nas je sa strahopoštovanjem i zavišću, o Albaniji da i ne govorim…
Dok sam kao učenik drugog razreda čekao da me besplatno i obavezno fluorografišu, mislio sam kako će nas TBC sve pokositi usled čega bićemo samo jedan pik na grafikonu Svetske zdravstvene organizacije, bolesnim se pokazalo svega četvoro meštana koji su listom ozdravili u zrenjaninskoj i vrbaškoj bolnici, a Jugoslavija koja je bila poprište i zaraze i brige za zdravlje ode u paramparčad!
Isto, ne isto, ali slično nešto desilo se sa tolikim avionskim kompanijama. Koje su se ponašale kao da su hotel sa deset zvezdica, pogotovo na prekookeanskim letovima, petnaest obroka, a putnici – jedan drži dijetu i jede samo ribu, drugi ište košer porciju, treći neće svinjetinu, četvrti je vegetarijanac, petome pao šećer i kamči još torte, ispostavilo se da je od politički korektne kujne do bankrotstva samo jedan korak, dosta tih kompanija iščezlo je, a putnici, pošto su se pokazali vitalnijim (premda nisu ni oni baš svi ispali vitalniji) nego preduzeće koje ih je prevozilo i dvorilo, sada od stjuardese robko prihvataju sendvič – omaž sledovanju koje je moj deda četiri godine dobijao od nutricionista Trećeg rajha.
Svako može da napravi listu mesta, fabrika, ulica koje je nadživeo a da se tome nije nadao. Između Farkaždina i Idvora bila je skela (ispod našeg vinograda), skeledžije su se smenjivale, alkohol kome su vodari po defaultu naklonjeni možda je ubrzavao smenu generacija, skela je međutim izgledala večita, kad, na drugome mestu napravi Vojvodinaput most te i te vojvođanske brigade (ispod kojeg je sahranjeno igralište FK Tamiša), i skele više ni! U ulici Toze Markovića još stoji naša kuća, ali nema u njoj nikoga: nekad mi se činila ogromnom, sad odlazim da je obiđem i da joj se nađem, bespomoćnija je od mene.
Nigde se ne možete predstaviti tako dobro kao u vozu, na kolodvoru, aerodromu i sl.
Zašto se ljudi raskokodaču u vozu, osobito ako u kupeu nema nikog poznatog? Pa zato što je tu svak tvorac vlastitog CV-ja, od tvoje mašte, nadahnuća, od tvog jezika zavisi tvoje mesto u saputničkim očima… Ali postoji i neverbalna razmetljivost čiji sam protagonist i ja sa futrolom u kojoj nosam instrument manji od gitare a veći od violine usled čega mnogi putnik mora da pomisli: kud li ide ovaj koncert-majstor i kakve sve zamamne melodije izvađa na tim njegovim žicama? Mladić nosi gitaru u lepoj futroli, možda ju je tek kupio i hoće da joj se posveti posle kraha na prijemnom za fakultet a možda je vunderkind koji ide na svoj jubilarni koncert; prosed, preplanuo građanin, prava reklama zdrave hrane, nosi dva teniska reketa, niko ne zna kako on igra; dve naše pevačice u polušalvarama koje donekle prikrivaju njihovu malodušnost iz teretane ali i svedoče da su se estradne umetnice baš odomaćile u međunarodnom saobraćaju – gube se u vrevi berlinskog aerodroma, u Beogradu su izjavile kako idu na turneju ili barem da će nastupiti u jednome klubu, mističnom mestu na koje dolazi samo probrana publika, mada mislim da idu kod nekog našeg zemljaka koji napokon može da ih angažuje za Đurđevan, s druge strane stakla putnik raskrilio laptop i piše bogzna kako važno pismo nepoznatom koncernu, i nikoga nema da nas svakog ponaosob malko propita, koga vi zamajavate, bando crvena! Vadi reket, evo ti loptica, da vidim kako serviraš, makar razbio nešto u frišopu, ti, raspakuj tu gitaru i da te čujem „Sećanje na Alhambru“, ti sa laptopom, daj da pročešljamo i taj tvoj tekst i tvoje imovno stanje… Doduše, moj drug Mija sa kojim sam se sticajem na prvi pogled srećnih okolnosti obreo u ujedinjenoj Nemačkoj morao je jedne godine da svira cariniku. Harmonika mu je iz Minhena bila odletela u Berlin jednim a on kao vlasnik i umetnik narednim avionom. Kad je došao da preuzme guerrini sa sto četrdeset basova (koji mu nikad neće svi ustrebati), carinik je izrazio sumnju da je Mija harmonikaš, mada se harmonikaši cele bivše Jugoslavije šišaju kod istog besmrtnog brice, insistirao je da se vlasnik legitimiše kao mag meha te je moj Mija odsvirao polku koju je kao redov JNA usavršio u Celju.
Kako mi se moja neobrazovanost malo–malo pa olupa o glavu a ipak ništa ne preduzimam da stanje makar malo popravim
U tuđini čujem da je Predrag Marković održao dobrotvorno predavanje o tome kako se menja imenica talac (doista nije lako slušati da je Srbija talac pa čak i taoc Ratka Mladića). Nekada davno znao sam da je neko, ali ko, ispravio nekog ministra, ali kog, koji je rekao čitaoc (mada ni to nisam siguran!), a trebalo je naravno da kaže čitalac, na šta je ovaj za koga više ne znam ko je bio, ali neko opštepoznat, znamenit, rekao tome ministru koji neka eto ostane anoniman: „Lac, lac, gospodine ministre!“
E sad, kad bih ja znao ko je koga podučio, ja bih napisao kako predsednik Skupštine sebe vidi kao toga velikana koji je podviknuo kojem god ministru, ali kad ne znam.
