Zvono za uzbunu

Američki Centri za kontrolu bolesti (CDC – Centers for Disease Control) 5. juna 1981. godine izvestili su o epidemiji pneumonije kod petorice muških homoseksualaca, ujedno i korisnika droge, u Los Anđelesu. Mesec dana kasnije, iz CDC-a stigli su i izveštaji o Kapoši sarkomu i pneumoniji među homoseksualcima u Kaliforniji i Njujorku. Od prvih uočavanja simptoma nove bolesti, kasnije nazvane AIDS ili sida, do danas, 25 godina kasnije, njena epidemiološka slika u svetu sve je alarmantnija. Sa HIV virusom, odnosno sa sidom danas živi više od 40 miliona ljudi širom sveta, a bolest je ubila više od 25 miliona ljudi od trenutka njenog registrovanja 1981. godine.

EPIDEMIJA RASTE: Iz Svetske zdravstvene organizacije i dalje stižu zabrinjavajući podaci: tokom 2005. godine u svetu je virusom HIV-a zaraženo novih 4,4 do 6,6 miliona ljudi, što je rekordan broj u odnosu na sve prethodne godine. Pored podsaharske Afrike u kojoj živi 24 do 29 miliona inficiranih HIV-om, najveći rast epidemije prošle godine zabeležen je u Istočnoj Evropi kao i u Centralnoj Aziji. Zaraza u ovim regijama rapidno raste od sredine devedesetih zahvaljujući ekonomskom i društvenom kolapsu zemalja, naglo povećanom broju intravenskih narkomana i rastu prostitucije. U odnosu na njih, razvijene zemlje važe za područja na kojima su preventivne mere dale prve ozbiljne rezultate, a najbolji pokazatelj jeste sve manji broj mladih zaraženih ovim virusom.

Vreme je učinilo svoje, pa se danas takoreći zaboravilo kako je početkom i sredinom osamdesetih zastrašujuće izgledalo biti oboleo od side: uz optužujuću etiketu narkomana i homoseksualaca, pacijenti su zatvarani u karantine po mračnim sobama, s prezrenjem napuštani od familije, dok su njihove slike iz krajnjih stadijuma bolesti kružile svetom. No, rizičnim grupama ubrzo su priključeni i hemofiličari, a 2000. godine Svetska zdravstvena organizacija procenila je da je između 15 i 20 odsto novoinficiranih širom sveta virus HIV-a dobilo transfuzijom krvi, preko krvi donatora. Naslućujući šta je sida uistinu, još 1987. čuvena voditeljka tok-šou emisija Opra Vinfri izjavila je: „Tokom devedesetih, jedan od pet heteroseksualaca umreće od side.“ Najnoviji podaci govore da se HIV sve više širi među heteroseksualcima, a granice među rizičnim i nerizičnim grupama polako se gube. Nekad su najrizičnija grupa bili muški homoseksualci, danas su to sve više heteroseksualne žene. Na kraju 2005. godine u svetu je registrovano između 16 i 19 miliona žena koje žive sa HIV-om, što je za milion više u odnosu na 2003. godinu. Kao jedan od najvažnijih razloga navodi se nemogućnost žena da utiču na volju muških partnera da koriste kondome. Ključ tajne u procesu zaustavljanja epidemije i dalje je u seksualnom ponašanju: korišćenju kondoma, smanjenju broja seksualnih partnera, kao i kasnijem stupanju u seksualne odnose. U aprilu ove godine, čak je i Katolička crkva, najglasniji protivnik upotrebe kondoma, najzad opustila svoj stav rekavši kako su kondomi u odnosu na bolest ipak manje zlo.

SLAVNI: Dva su presudna momenta uticala, što na individualnom što na kolektivnom nivou, da se smanji odbojnost javnosti: smrt glumca Roka Hadsona 1985. godine i film Filadelfija iz 1994. godine. Prvo lomljenje tvrdog stava široke javnosti i prvi veliki korak ka humanizaciji odnosa prema obolelima, izazvala je senzacionalna vest da je holivudska zvezda Rok Hadson umro od side. Samo godinu dana ranije, u San Francisku oboleli su prvi put javno izašli na ulice u svom „maršu sveća“, ali to je bilo vreme kada su vozači ondašnjeg gradskog prevoza na posao dolazili sa maskama na licu a javna kupatila u tom gradu bila zatvorena za gej populaciju. I pre Roka Hadsona, od side je umro filozof Mišel Fuko, pijanista Pol Džejkobs, ali slavni i omiljeni glumac bio je prva poznata ličnost za koju je javno rečeno da je bolovala od ove bolesti. To je samo pomoglo da se već naraslom problemu da izvestan publicitet koji je nagovestio drugačiji pristup. U devedesetim više nije bilo nikakve senzacije kada su sida i slavni u pitanju. Ipak, pevač grupe Kvin Fred Merkjuri samo dan pred smrt obelodanio je od čega boluje. Od side su potom umrli i glumac Entoni Perkins, baletska zvezda Rudolf Nurejev, čuveni teniser Artur Eš (zaražen virusom dok mu je rađena operacija srca), umetnik Kit Haring, politički filozof i akademik Alan Blum, izraelska pevačica Ofra Haza… Kada je 1991. godine košarkaška zvezda Medžik Džonson javno rekao da ima virus HIV-a, zabeležen je rekordan broj ljudi koji se prijavio da bude testiran.

U Srbiji nijedna slavna ličnost nije umrla od side. Iako postoje neke indicije, ni za koga od tih nije rečeno da su smrtonosna infekcija, hepatitis, sarkom ili upala pluća izazvani virusom HIV-a. To je ovaj problem još više udaljilo od javnosti, sakrilo ga pod veo sramote i učinilo nepostojećim. O sidi se u Srbiji malo govori, a i kad se govori, to je obično knjiški, strogo edukativno, isplanirano. Ivan Radojčić, mladić koji je HIV pozitivan, jedini je javno progovorio o svom iskustvu, ali niko više nije pošao njegovim putem. Zavera ćutanja dovela je do toga da se među građanima Srbije sida i dalje doživljava kao bolest nekog drugog sveta. Poražavajući rezultati nedavnog istraživanja Stratedžik marketinga na videlo iznose podatak da od 1509 ispitanika u Srbiji, 90 odsto njih ne bi živelo s obolelim od side, a svaki treći prekinuo bi prijateljstvo s obolelim. Da li je reč o neznanju, nehumanosti, ili pak o onom često pominjanom niskom IQ-u kod Srba, važno je registrovati, ali neuporedivo važnije za zdravlje svih jeste to što ova zajednica sebe još doživljava kao patrijarhalnu, zaštićenu zonu, pa se tako i ponaša.

Za to vreme, daleke 1994. godine, film Filadelfija Džonatana Demija, zazvonio je na uzbunu i ostao zapamćen kao prvi dokaz spremnosti američkog društva da se kroz umetnost, ali i u stvarnosti, problem zaraženih i obolelih postavi na prave osnove. Tom Henks, koji je za ulogu homoseksualca obolelog od side dobio oskara, tumači lik talentovanog advokata koji radi u konzervativnoj firmi. Diskriminacija kojoj je svakodnevno podvrgnut, otkazi sa posla i njegova borba na sudu, usmerili su makar filmsku publiku ka stvaranju atmosfere razumevanja prema ljudima drukčije seksualne orijentacije i saosećanja prema obolelima od side. Odavanjem priznanja ovom filmu, američki establišment naglasio je svoj jasan stav u pogledu zapošljavanja i ophođenja prema zaraženima i obolelima, što je pokrenulo novi i pravedniji tretman od strane društva u celini.

SUKOBI U NAUCI: Naučnici su za to vreme radili svoj deo posla. Mnogo pre nego što su se prepirali o poreklu side, tj. da li je ona prenesena sa primata na čoveka ili je reč o zaverama, genocidu, biološkom ratu, osveti bogova, na samom početku sporili su se i oko samog imena virusa i bolesti. Naučnici predvođeni Likom Montanjerom sa Pasterovog instituta u Francuskoj prvi su 1983. godine otkrili virus koji je uzročnik side. Nazvali su ga LAV (Limphadenopathy Associated Virus). Godinu dana kasnije američki naučnik Robert Galo potvrdio je otkriće ovog virusa i nazvao ga HTLV-III (T Lymphotropic Virus Type III). Zbog ova dva otkrića vodile su se žučne naučne prepirke, sve dok se predsednici Francuske i SAD, Miteran i Regan, nisu našli i izgladili celu stvar. I francuski i američki nazivi 1986. izbačeni su iz upotrebe i uveden je – HIV (Human Immunodeficiency Virus). Međutim, bolest koja nastaje usled infekcije HIV-om u SAD i ostalim zemljama engleskog govornog područja zove se AIDS (Acquired Immunodeficiency Syndrome), ali u Francuskoj kao i u još nekim zemljama, pretežno romanske grupe jezika, naziva se SIDA (Syndrome d’Immuno Déficience Acquise). Tako je potreba za stvaranjem akronima zadovoljena kod obe strane, a naučnici su se međusobno razumeli.

Ono što je javnost u početku najviše zanimalo jeste pitanje otkud sida. Zvanična verzija glasi da postoje dva virusa HIV1 i HIV2, da potiču iz zapadne i centralne Afrike, a prenesena su sa majmuna na čoveka. HIV1 je virulentniji i lakše se prenosi, uzročnik je svetske epidemije side, a HIV2 je ostao ograničen na području zapadne Afrike. U časopisu „Roling Stoun“ 1992. godine objavljen je članak u kome se tvrdi da je sida nastala još u kasnim pedesetim kada su se u belgijskom Kongu obavljala istraživanja polio vakcine. Podstaknut ovim člankom, novinar Edvard Huper otputovao je u Afriku i posle sedam godina ispitivanja ovog slučaja, 1999. godine objavio knjigu The River. U njoj navodi rezultate svog istraživanja: eksperimentalna oralna polio vakcina pripremana je od bubrežnog tkiva šimpanze zaražene virusom SIVcpz, a SIV je mutirao u HIV. Procene su da se HIV1 preneo na ljudsku populaciju još tridesetih godina, a da je epidemija počela između 1957. i 1959. godine. Kao prilog ovoj tvrdnji, navodi se prvi poznat slučaj osobe koja je umrla od HIV-a 1959. godine u Kongu.

Neki drugi naučnici smatraju da je HIV proizvod ljudske namere. Najpoznatiji među njima Jakob Segal, univerzitetski profesor iz Istočne Nemačke, tvrdio je da je HIV nastao u američkoj vojnoj laboratoriji Merilend, spajanjem dva druga virusa. Segal je nakon svojih tvrdnji bio optužen da radi kao sovjetski agent. Druga grupa naučnika zastupala je tezu da je Svetska zdravstvena organizacija davala kontaminirane vakcine ljudima iz Trećeg sveta. Treća, da je reč o specijalnom oružju protiv crnaca, homoseksualaca i ostalih ekscesnih socijalnih grupa. Prva žena iz Afrike dobitnica Nobelove nagrade Vangari Mathai, samo dan posle dobijanja nagrade na konferenciji za novinare rekla je da je HIV oružje biološkog rata iz laboratorija Zapada koje služi za borbu protiv crnaca. Zbunjenost kod većine ljudi izaziva to što je za dve i po decenije odgovor na pitanje porekla HIV-a ostao nejasan ili možda neubedljiv.

VAKCINA: Egzaktna oblast proučavanja genoma i proteina HIV-a mnogo više je privlačila pažnju javnosti. Naime, inficirana ćelija u svom genomu ima i genom virusa, tako da proizvodeći sopstvene proteine ona proizvodi i proteine virusa. Ta ćelija postaje, zapravo, fabrika virusa. Dva ista genoma HIV-a ne postoje, čak ni u jednoj osobi, proizvodeći tako podtipove virusa. Od trenutka kada uđe u organizam virus mutira tako da je imunološkom sistemu čoveka veoma teško da ga prepozna. Pronalazak vakcine, bilo protiv infekcije HIV-om, bilo protiv nastajanja bolesti, postao je ideja vodilja svakog naučnika uključenog u borbu protiv ove epidemije. Mnogi su pokušali, ali velikih rezultata još nema.

Odnedavno, velike nade polažu se u Majkrosoftov tim stručnjaka koji radi na pronalasku vakcine delotvorne u fazi kada je virus već ušao u organizam. Dr Dejvid Hekerman, vođa projekta, kaže kako je problem iznalaženja vakcine taj što HIV mutira neverovatnom brzinom, ali on smatra da virus ima i svoj uhvatljiv, uobičajen model. Početkom prošle godine, mladi kompjuterski stručnjak i član Majkrosoftovog tima Nebojša Jojić iz Užica, uzburkao je američku javnost svojim idejama o mogućem ulaženju u trag HIV virusu.

U intervjuu „Vremenu“ u martu prošle godine, Jojić je objasnio početak rađanja svoje ideje: „Godinama sam radio na problemima analiziranja slika i načinu na koji će mašina, kompjuter, na primer, ‘prepoznavati’ sliku. Drugim rečima, kako napraviti algoritam koji to radi.“ Cilj tog „kompjuterskog sagledavanja“ jeste da se nađe šta je zajedničko u nekom setu podataka, bez obzira na stepen njegove promenljivosti. Jojić je pošao od toga da spam filteri, koji „čiste“ elektronsku poštu, koriste sofisticirani softver kako bi uspešno prepoznali varijacije neželjene i-mejl poruke i predložio da se ista softverska tehnika iskoristi za razvrstavanje miliona HIV deformacija. Ukoliko se identifikuje najčešći uobičajeni model zaraženog DNK, smatra se da će se onda doći i do vakcine protiv side. Od ideje do vakcine trebalo bi da prođe desetak godina.

Do tada, ogromne sume novca i dalje će se ulagati u naučna istraživanja, edukaciju, preventivu. Epidemija i dalje raste, međutim, i rezultati su vidljivi: najpre, u povećanom procentu testiranih na HIV, u drastičnom smanjenju rizika prenosa HIV-a sa majke na dete i, najviše, u dometima antiretrovirusne terapije koja je znatno produžila životni vek obolelim osobama. Kao predsednik zemlje sa najvećim fondom sredstava namenjenih proučavanju HIV-a, Buš je početkom 2003. godine obećao petogodišnji plan za pomoć u rešavanju problema side – President’s Emergency Plan For AIDS Relief (PEPFAR). Plan je da se 15 milijardi dolara usmeri na ona mesta u svetu gde je to najpotrebnije, što su kritičari američke politike dočekali kao prilično bezvrednu sumu u odnosu na sredstva utrošena na ratove u Iraku i Avganistanu. Pored PEPFAR-a i Globalni fond je najveća svetska fondacija u borbi protiv HIV/side. Nastao je na inicijativu generalnog sekretara UN-a Kofija Anana, a njegovi donatori su vlade, krupni kapital i pojedinci širom sveta. Ovaj fond ulaže u programe za borbu protiv HIV/side, malarije i tuberkuloze i nastoji da postane najveća svetska zdravstvena inicijativa u istoriji. Britanski pandan u svetskoj borbi protiv side je DFID (Department of International Development), po veličini druga donatorska fondacija u svetu.

Tačnu vrednost sredstava koja su iz svih fondova istekla za borbu protiv HIV/side niko ne može da izračuna. S obzirom na troškove koje zahteva jedna potpuno nova pandemija, od početka se računalo s tim da je pitanje uspeha borbe protiv side – pitanje novca. Sve zemlje u razvoju, a naročito nerazvijene, dobijaju novčanu pomoć od svetskih fondova, srazmerno svojim potrebama. Njihov najvažniji zadatak u borbi protiv side jeste da dobijeni novac utroše na ono čemu je i namenjen, a to često nije slučaj.