Kraljevina Muhamedovih potomaka

Kada se pogleda Jordan na geografskoj karti, na um padaju Njegoševi stihovi kano slamka među vihorove. Nezgodniji komšiluk teško se može zamisliti: na istoku Saudijska Arabija i Irak, na severu Sirija, na zapadu palestinske teritorije i Izrael. Za razliku od svojih arapskih suseda, Jordan nema gotovo ni kapi nafte, od prirodnih bogatstava postoje samo rezerve fosfata i potaše, od svih bliskoistočnih država hašemitska kraljevina ima najveće probleme sa pitkom vodom. Gotovo celu teritoriju zemlje čini besplodna pustinja, a izlaz na more u zalivu Akabe dug je samo 26 kilometara (izlaz je bio i manji, ali je kralj Husein 1965. ustupio 6000 kvadratnih kilometara pustinje Saudijskoj Arabiji u zamenu za 12 kilometara obale). Od oko šest miliona stanovnika Jordana više od 60 odsto čine Palestinci, od kojih je više od 1,6 miliona registrovano kao izbeglice. Palestinci su stizali u tri velika talasa. Prvi je bio 1948, odmah posle formiranja Izraela, drugi posle šestodnevnog rata arapskih zemalja protiv jevrejske države 1967. godine, kada je Jordan izgubio Zapadnu obalu i svoj deo Jerusalima, a treći, posle prvog Zalivskog rata 1991. Palestinci su prvo pobegli iz Kuvajta ispred trupa Sadama Huseina, a kasnije su tamo postali neželjeni gosti jer je njihovo rukovodstvo podržalo Irak.

Pa ipak, Jordan je već decenijama jedna od stabilnijih zemalja u regionu, sa nemerljivo više slobode i demokratije nego što ih ima i što ih je ikada bilo u Saudijskoj Arabiji i Iraku, ali i u većini drugih arapskih zemalja; pri tom, zemlja deluje mnogo sređenije i bogatije od Sirije ili Egipta. Aman je prepun blistavih novih hotela i zgrada u kojima su smeštena predstavništva svih vodećih svetskih kompanija i banaka, putevi su izvanredni, turizam sjajno organizovan.

MALI KRALJ: Ova pomalo paradoksalna situacija ima nekoliko objašnjenja. Pre svega, iako 280.000 izbeglica još uvek živi u kampovima, nisu svi Palestinci koji su izbegli u Jordan stigli siromašni. Veliki broj onih koji su došli 1991. bili su mladi, visokoobrazovani ljudi koji su znatno doprineli ne samo ekonomskom, već i kulturnom preporodu čitave zemlje. Mnogi od njih su, naročito posle prvog rata u Zalivu, sa sobom doneli kapital koji su investirali u zemlju i doprineli njenom razvoju. Slično se desilo i pre najnovijeg napada na Irak kada su se mnogi poslovni ljudi, u strahu od dolazećeg rata, preselili u susedni Jordan. O tome rečito govori graditeljski bum koji se najbolje vidi u Amanu. Istočni deo grada naseljava uglavnom palestinska sirotinja, ali se u zapadnom Amanu ubrzano grade i mnoga luksuzna, ekskluzivna naselja. Aman se nekada prostirao na sedam brda, danas ih ovaj gotovo dvomilionski grad obuhvata devetnaest, ulice se prave tako što se nasipaju isušene doline između bregova na čijim padinama niču kuće i zgrade.

Najviše zasluga za stabilnost i prosperitet Jordana ipak pripada pokojnom kralju Huseinu, koji je zemljom vladao od 1953. do 1999. godine. Kada je nasledio presto imao je samo 18 godina i niko mu nije predviđao dugu i uspešnu karijeru. Obrazovan je u Engleskoj, i kažu da je u mladosti bio mnogo više zainteresovan za vožnju brzih motora i automobila i druženje sa lepim ženama nego za državničke poslove. Sklonost ka ženama, istina, nikada nije izgubio, ženio se četiri, razvodio tri puta i imao 11 dece, ali je zato ovaj, po mnogo čemu fascinantan čovek opstao na vlasti 46 godina i pokazao veštinu vladanja kakva se retko može naći u istoriji. Igrajući stalno na oštrici noža između Izraela, neugodnih arapskih suseda, interesa Zapada, opasne unutrašnje opozicije, preživeo je desetak atentata (najbizarniji je bio podmetanje opasne kiseline u kapi za nos koje je koristio) i svoju zemlju proveo kroz sve oluje koje su protutnjale preko uvek nemirnog Bliskog istoka.

Imao je osobine koje se tako retko sreću kod vladara u tom regionu, sposobnost da razlikuje stvarne mogućnosti od želja i volju da traži mirno rešenje svakog sukoba kad god je to moguće. Kada je morao, Husein je pokazivao da ima i te kako tešku ruku. Jedan od najtraumatičnijih trenutaka u zlosrećnoj palestinskoj istoriji desio se upravo u Jordanu u septembru 1971. godine. U to vreme, palestinski gerilci koji su tu boravili i spremali se za akcije protiv Izraela postali su toliko jaki da su činili državu unutar države, izbegavajući da se potčine bilo kakvom zakonu, maltretirajući i ponižavajući čak i jordansku vojsku. U krvavim sukobima koji su izbili između jordanske armije i naoružanih palestinskih formacija pobijeno je oko 3000 ljudi. Palestinski otpor je slomljen uprkos podršci koju su imali od nekih drugih arapskih zemalja, poput Asadove Sirije, i gerilci su morali da priznaju Huseinovu vrhovnu vlast.

Traumatični događaj i danas je među Palestincima poznat kao „crni septembar“, po njemu je dobila ime i teroristička organizacija koja je izvršila teroristički napan na izraelske sportiste na Olimpijadi u Minhenu 1972.

ČINJENICE I LEGENDA: Kralj Husein je posle gorkog poraza u ratu 1967, shvatio da je Izrael činjenica koja se ne može poreći i uz koju se mora živeti. Sa ovom zemljom je vodio dugotrajne pregovore, 1988, se odrekao Zapadne obale, a 1994. je sa Izraelom potpisao mirovni sporazum i potpuno normalizovao odnose, što je većina arapskih zemalja i Palestinaca shvatila kao izdaju. U Zalivskom ratu 1991, morao je da igra jednu od najtežih diplomatskih partija u životu. Zvanično nije želeo da se svrsta protiv Bagdada u strahu od reakcije Palestinaca, ali je upotrebio sve svoje moći da se postigne mirno rešenje i da ublaži efekte embarga prema Iraku koji je najviše pogodio upravo Jordan, kome je Irak bio najveći trgovinski partner.

I pre svoje smrti 1999. godine, Husein je bio legenda. Teško je nabrojati sve čime se bavio rastom mali kralj, inače pripadnik dinastije Hašemita za koju se veruje da vodi poreklo direktno od proroka Muhameda. Osim što se do kraja života nije odrekao vožnje moćnih automobila i motocikala, sam je pilotirao svojim džambo-džetom, bio sjajan ronilac i strelac koji je tokom jednog od pokušaja državnog udara, u sceni nalik onima u vestern filmovima, u pravom revolveraškom dvoboju likvidirao vođu puča; pričalo se da noću prerušen u taksistu vozi ulicama Amana raspitujući se kod podanika šta zaista misle o kralju. I u Jordanu i u ostatku sveta bila je prisutna zebnja da će zemlja potonuti u haos posle njegove smrti, teško je bilo zamisliti adekvatnog naslednika tako harizmatične ličnosti. Ispostavilo se da je princ Abdulah, sin Huseinove druge žene, inače Britanke, bio dobar izbor. Obrazovan je na najboljim fakultetima i vojnim školama u Americi i Engleskoj. Od svog dolaska na vlast počeo je velike ekonomske i socijalne reforme nastavljajući putem koji je trasirao njegov otac. Veliku popularnost među stanovništvom stekao je borbom protiv korupcije, kao i nastavkom tradicije koja potiče još iz priča o hiljadu i jednoj noći. Poput njegovog oca, često se prerušava i obilazi državne institucije i bolnice da bi proverio kako zemlja zaista funkcioniše, i ne libi se da javno iznese nezadovoljstvo onim što zatekne. Kralj Abdulah je nastavio Huseinovu politiku u ništa manje teškim okolnostima. Godine posle 11. septembra 2001, i terorističkih napada na Njujork obeležava nepoverenje Zapada prema svemu islamskom. Krvavi rat koji još traje u Iraku opet je strahovito pogodio ekonomiju Jordana. Svaki potres u susedstvu, poput zaoštravanja situacije između Palestinaca i Izraelaca, dovodi do smanjenja broja stranih turista u Jordanu i redukuje prihode u glavnoj jordanskoj privrednoj grani. S druge strane, sve strane organizacije koje su angažovane u Iraku imaju centre u Amanu koji služi kao mirna luka za odmor posle iračkog pakla, ali zbog toga sigurno na sebe navlači bes Al kaide i njenih pristalica.

Jordansko društvo je raspeto između modernizacije i islamske tradicije koja je još uvek veoma jaka. U zapadnom delu Amana, modernom i kosmopolitskom, jordanska mladež sedi po mnogobrojnim kafićima i restoranima ili se šeta slobodno se držeći za ruke. To, naravno, nije uobičajen prizor na drugim mestima, mada je Jordan po ulozi žena u društvu daleko ispred većine arapskih zemalja. Tome su najviše doprinele dve kraljice, poslednja Huseinova supruga Nur al Husein (Huseinova Svetlost), inače rođena Amerikanka, i žena sadašnjeg kralja Abdulaha, prelepa kraljica Ranija. Obe su veoma aktivne u organizacijama koje se bore za prava žena, dece i mladih. Mladići ipak sa smehom i zavišću gledaju prizore sa demonstracija opozicije u Bejrutu, gde su među demonstrantima mnogobrojne devojke u mini suknjama i dekoltiranim majicama, konstatujući da bi se takvoj opoziciji sigurno i oni pridružili da je u Jordanu ima, ali da opoziciju u njihovoj zemlji čine samo bradati i namršteni verski fanatici. U javnosti se žene najčešće pojavljuju smerno obučene, sa maramama na glavama (mada to nije obavezno), a na kućnim zabavama bogatijih slojeva društva oskudna ženska odeća ne odgovara baš islamskim standardima. Jedan od problema o kome se mnogo priča u Jordanu jeste i običaj da žene iz bogatijih porodica uzimaju Filipinke da im čuvaju i vaspitavaju decu. Odnos odraslih prema tim ženama je nadmen i potcenjivački, pa se takav model ponašanja prenosi i na decu koja od malih nogu razvijaju rasističke stavove, a o normalnom vaspitavanju u takvim okolnostima nema ni govora.

U SENCI TERORIZMA: Izvan glamuroznog Amana, zemlja često pokazuje lice na kome se može videti koliki je put prešla od osnivanja 1946, kada su veći deo stanovnika činili Beduini, nomadi čiji se šatori i stada i sada mogu videti pored puteva. Nomada danas ima samo oko 40.000, većina ih se naselila u gradovima, ali treba shvatiti da se tek druga generacija uči „urbanom“ životu i da neke tradicionalne norme ponašanja svaki posetilac treba da poštuje. I u Akabi, kroz koju prolazi mnogo turista, pojava bele žene na gradskoj plaži, makar i obučene, privući će sigurno veću pažnju nego dolazak cirkusa.

Jordan danas živi u miru koji deluje pomalo nadrealno u odnosu na ono što se dešava u njegovom okruženju. To je zemlja u kojoj se svaki stranac oseća sigurno, gde je reč welcome verovatno prva koja se uči u školi jer je svi koriste u kontaktu sa strancima. Veliki broj ljudi govori engleski, izuzetna ljubaznost prati posetioca na svakom koraku, čak i u mestima kao što je Ma’an, grad na jugu zemlje, koji važi kao uporište najtvrđih fundamentalista. Američka ambasada koja se nalazi u elitnom delu Amana, izolovana na vrhu brda, okružena redovima bodljikave žice, bornim kolima i bunkerima deluje na prvi pogled groteskno. Ipak, tolika opreznost možda i nije na odmet. Američkim napadom na Irak, po ispitivanjima instituta Pew Global Attitudes koji predvodi Medlin Olbrajt, antiamerikanizam je u Jordanu drastično porastao. Kao i većina ljudi u arapskom svetu, i Jordanci su razapeti između mržnje prema Americi zbog njene spoljne politike i fascinacije „američkim načinom života“ koji poznaju najviše preko filmova i televizije. Teroristički napad koji se desio u Amanu 9. novembra 2005, opominje da se Jordan ipak nalazi na vetrometini gde su oluje pravila, a mirni periodi izuzeci. Tada je u simultanim eksplozijama u tri velika hotela u kojima često odsedaju zapadni turisti poginulo 57, a ranjeno 300 ljudi. Odgovornost je preuzeo irački ogranak Al kaide koji predvodi Jordanac Al Zarkavi, a sve četvoro bombaša samoubica poticali su iz iračke provincije Anbar, koja se graniči sa Jordanom. Pretnje Al kaide, koja jordanske vlasti zbog bliskosti sa zapadnim zemljama i odstupanja od normi islamskog načina života optužuje za izdaju, stalno vise nad Amanom. S druge strane, pobeda Hamasa na palestinskim teritorijama sigurno nije obradovala kralja Abdulaha, u kome Hamas gleda čoveka koji je, poput njegovog oca, nedovoljno odan palestinskoj stvari. Zbog velikog broja Palestinaca u zemlji i prisustva Muslimanskog bratstva, partije sličnih pogleda na svet kao i Hamas, situacija u kojoj se nalazi kralj Abdulah nije nimalo jednostavna. Kao i njegovom ocu, biće mu potrebno mnogo veštine, pameti i sreće da sačuva zemlju od svih opasnosti koje se nad nju nadvijaju.

Petra

Mnogo je toga što Jordan ima da pokaže, od sjajno očuvanog rimskog amfiteatra u Džerašu, na severu zemlje, hrišćanskih crkava u Madabi, kupanja u Mrtvom moru, krstaških tvrđava i pustinjskih utvrđenja koje su ostavile arapske vojske, fascinantnih pustinjskih pejzaža u Vadi Ramu, gde je Dejvid Lin snimao Lorensa od Arabije, do plaža i ronjenja u Crvenom moru, pored Akabe… Ipak, da u Jordanu nema ničeg drugog osim Petre, vredelo bi samo zbog nje krenuti na put do te zemlje.

Sve što je vezano za Petru ima ukus legende i misterije. Arapsko nomadsko pleme Nabateanci naselilo je u VI veku pre nove ere plodnu dolinu na rubu pustinje, skrivenu iza surovih planinskih venaca. U Petru se može ući samo na jedan način, kroz prolaz koji je nastao kada je nekada davno planina pukla i razdvojila se. Prolaz (Sik) je na nekim mestima širok samo dva, a stene su visoke i do 200 metara. Nabateanci su vekovima kontrolisali karavanske puteve preko Arabije, ubirući porez od putnika koji su se u Petri odmarali. Jedan od najspektakularnijih prizora koji se mogu zamisliti jeste izlazak iz kilometrima dugog kanjona i pogled na Hazne (riznica), prvu građevinu na koju se nailazi u Petri. Na vrhuncu moći, grad je brojao više od 20.000 stanovnika koji su svoje domove i svetilišta klesali u stenama, čak i pozorište koje je imalo 8500 mesta. Odupirali su se osvajačima sve do 106. godine nove ere, kada su Rimljani konačno zauzeli grad. Kasnije su se smenjivali vizantijski, islamski i konačno krstaški osvajači, ostavljajući svoje tragove, sve dok u XII veku Petra nije potpuno potonula u zaborav. Naseljavala su je samo nomadska plemena sve dok 1812, švajcarski avanturista Johan Barhart nije zalutao u te krajeve i objavio svetu: „Našao sam Petru, izgubljeni crveni grad.“

Ma koliko da ste o Petri slušali i znali pre dolaska, pozitivni šok vas neće mimoići. Malo je mesta na svetu gde su priroda i ljudi na takav način udružili kreativno „ludilo“ postižići rezultat koji čini da se svaki trenutak proveden u Petri doživljava kao praznik. Naziv „crveni grad“ nije u potpunosti odgovarajući, jer stene najfantastičnijih oblika imaju sve nijanse crvene, žute, crne, sive, plave, a boje se menjaju u zavisnosti od doba dana. Desetine hiljada davno uklesanih stepenika vode do vrhova planina na kojima su posejana svetilišta i veličanstvene građevine u stenama, poput divovskog Al Daira (manastira). Veliki broj turista obilazi Petru, i da bi utisak o prolasku kroz Sik bio jači treba poraniti i proći pre gužve, ali unutra i oko doline dovoljno je staza da se uvek može naći svoje parče samoće.