„Više od polovine svetske populacije živi danas u gradovima“, često sa uzbuđenjem konstatuje Ričard Burdet, selektor ovogodišnje 10. Međunarodne izložbe arhitekture u Veneciji. „A pre jednog veka bilo ih je manje od deset odsto.“ Dvadeset prvi vek je prva stvarno urbana era, sa gradovima sa preko 20 miliona stanovnika. Sa ubrzanim razvojem u Aziji, Africi, Južnoj Americi… Stanovnici zapadnih i evropskih gradova prisiljeni su da redefinišu mnoge za urbs određujuće postulate, ne bi li se prilagodili postindustrijskom dobu. U Veneciji će 10. septembra biti svečano otvoreno Arhitektonski bijenale – 10. međunarodna izložba arhitekture. Britanski arhitekta i teoretičar Ričard Burdet izabrao je nadasve aktuelnu i interesantnu temu: „Gradovi, arhitektura i društvo“. U velikim svetskim gradovima poslednjih meseci održavaju se savetovanja o budućnosti tih glomaznih urbanih struktura, a predsedava im upravo Burdet.
Pre četiri godine selektor Venecijanskog bijenala arhitekture bio je jedan drugi Britanac, Dejan Suđić, koji je poreklom sa ovih prostora. Tada, septembra 2002, taj poznati teoretičar i arhitektonski kritičar bio je neuhvatljiv, u Veneciji. Aprila 2006. došao je u Beograd, kao učesnik Nedelje dizajna. Održao je predavanje i u velikoj gužvi ostao po strani. Bilo je lako doći do njega, u Beogradu. Razgovarali smo u lobiju hotela Interkontinental i, na njegovo insistiranje, govorila sam srpski. Njegov engleski bio je besprekoran, britanski, a maternji neuvežban:
„Završio sam arhitekturu pre mnogo godina, u Škotskoj. Nisam izgradio nijednu zgradu. Znao sam da neću biti dobar arhitekta, pa sam napravio karijeru kao pisac, kritičar i urednik na polju arhitekture i dizajna. Upravo sam postavljen za direktora londonskog Dizajn muzeja.“
„VREME„: Bili ste kurator Venecijanskog bijenala. Moto te izložbe bio je NEXT – što je označavalo XXI vek. Koliko se i kako menja arhitektura XXI veka u odnosu na XX?
DEJAN SUĐIĆ: Najveća promena je što je arhitektura postala kult slavnih. Arhitektura je danas ikona, trofej, brend – što je, izgleda, postalo univerzalno mesto kulture. Taj fenomen – trofejna arhitektura – vidljiv je na španskom Gugenhajmu u BilbaOu. Ponekad se stiče utisak da ima samo 30 arhitekata na svetu. Oni idu od grada do grada i označavaju ih. Možda za nekog ovo neće biti zadovoljavajući stav, ali mislim da je za arhitekturu od veće važnosti veza sa kulturom i korenima lokalne sredine.
Pominjući samo 30 arhitekata, dodirnuli ste i problem građenja za siromašne. Oni ne mogu da stignu do tih arhitekata. Ipak, u novijoj istoriji vodilo se računa o socijalnoj arhitekturi. Sada – kao da se to gubi.
Moderna arhitektura ima korene u socijalnim projektima. Arhitektura i dizajn odgovorni su za utopije o novim, boljim svetovima. Pretpostavljam da se krajem 70-ih godina prošlog veka – kada se shvatilo koliko su siromašne te utopije – desilo nešto što bih nazvao „nervnim slomom arhitekata“. Njihove težnje da izgrade bolji svet su propale, zgrade iz 50-ih i 60-ih pretvorile su se u favele – u instant, nove favele, ljudi su svoje domove svesno uništavali. To je uticalo da se odustane od ideje da je arhitektura u stanju da kreira socijalni kontekst. I ako svetu nije stalo do onoga što mi radimo, onda ćemo postati umetnici. Odustaćemo od socijalnih dimenzija arhitekture.
To je bio odgovor arhitekata. Ali još uvek je aktuelno htenje da se arhitektura koristi i kao socijalno sredstvo, pa se može reći da se njome danas eksperimentiše na siromašnima.
Pisali ste i o Džejmsu Stirlingu. Jedan njegov veliki stambeni objekat iz 60–ih, srušen je u Engleskoj. Da li je nužno čuvati delo velikog arhitekte i kad mu kuću uništavaju njeni korisnici?
Zanimljivo je kako se veoma brzo menja naš pogled na nedavnu prošlost. Menja se mišljenje o značenju. Dok su se gradile kuće Džejmsa Stirlinga, vodećeg arhitekte u Britaniji, činilo se da je to vrhunac mode, na ivici kreativnog. A onda, odjednom, sve se to mnogo manje pozitivno procenjivalo i neka njegova važna dela su srušena. Onda se ponovo sve izmenilo – podseća to na horor priču – njegove kuće su postale graditeljska baština i morale su se sačuvati. Preokret se desio u svega deset godina. Može se to uporediti, recimo, sa ovdašnjom arhitekturom Titovog perioda. Sada je ona mnogo privlačnija nego pre deset godina.
Slično je i sa mnogim delima moderne. Korbizijeova utopija o novim gradovima sa visokim zgradama u zelenilu – kao što je to recimo Novi Beograd – propada. Te kuće postaju favele. Kako bi arhitektura budućnosti mogla da reši problem dobrog stanovanja, a da to ne bude nužno „kuća sa vrtom„?
Mislim da bi početna tačka mogla da bude poniznost, skromnost. Misli se da arhitekte znaju sve najbolje, da su u tajnoj misiji dizajniranja sveta. Zanimljivo je da oni prvo dizajniraju sami sebe. Kad ih vidite, znate šta su. Korbizije je dizajnirao i svoje sopstveno ime i svoju pojavu, a Mis van de Roe je promenio ime… I tako dalje. Možda bi moglo da se počne od poniznosti… Ili je to utopija. A imam utisak da se Novi Beograd razlikuje od ostalih utopija tog perioda. Čini mi se da je izgrađen za elitu bivše Jugoslavije, dok su novi delovi gradova u Engleskoj građeni za proletarijat.
Novi Beograd je građen za radnike nove socijalističke zemlje.
Da?!
Ove godine je na Međunarodnoj venecijanskoj izložbi arhitekture opet kurator iz Velike Britanije Ričard Burdet. Arhitektonske izložbe počinju i obimom da liče na velike likovne manifestacije. Skoro da se ne mogu sagledati u kratkom vremenskom periodu. Kome su takve izložbe namenjene? Imaju li one šansu da promene ovaj svet nabolje, ili je to opet utopija?
Mislim da ponekad velika bijenala mogu da identifikuju nove pokrete ili promene klime.
Prvi venecijanski bijenale arhitekture organizovao je Paolo Portogezi, početkom osamdesetih godina prošlog veka. I uspeo je da kristališe tadašnji trenutak. Taj bijenale je promovisalo postmodernu u arhitekturi. Portogezi je okupio, možda artificijelno, grupu arhitekata koji su imali nešto zajedničko i to je pokazao projektima na kojima se videlo da su se stvari promenile.
Ali Mis van de Roe je jednom rekao: „Ne možete svake godine izmisliti novi pokret.“
Želeo sam da „moj“ Bijenale u Veneciji bude jednostavan i neposredan. Arhitektima treba mnogo vremena da sagrade kuću, pa pogledajmo onda šta je na njihovim radnim stolovima. Šta će to oni izgraditi za pet–šest godina. Vrlo jednostavno – skoro naivno, ali verujem, ipak, ne baš tako naivno. Mislim da je to bilo moćno. Bilo je i drugih poruka: ne zaboravimo da arhitektura nije samo virtuelna – ima ona i fizičke, materijalne kvalitete. I napravili smo izložbu koja je pokazivala materijalnost i fizičkost arhitekture. Ričard Burdet, ovogodišnji selektor Bijenala u Veneciji, jeste Englez, ali je rođen i obrazovan u Italiji…
Kuda sada ide arhitektura? Kao da svi rade u azijskim zemljama, u Kini. Daleki istok postaje sve zanimljiviji. Da li se arhitektura danas identifikuje po imenima arhitekata ili po regionima i državama? Setimo se skandinavske arhitekture i autorskih gromada XX veka?
Arhitekte idu tamo gde se događa nešto zanimljivo. Kina postaje jedna od najjačih industrijskih sila sveta i naravno da arhitekte jure tamo gde imaju šansu da rade. Pre 20 godina to je bio Japan, a pre 25 arapske države. Hans Holajn je rekao da je arhitektura kao seizmograf. I to je istina – arhitektura je kao neki upozoravajući sistem. Za globalizam se s jedne strane može reći da je novi razvoj, ali s druge strane to nije ništa novo ako imate na umu srednjovekovnu Evropu. Gradile su se tad gotičke katedrale od jednog grada do drugog, od Francuske preko severne Italije do Engleske… I sad je tako, samo malo brže. Mislim da je priča o globalizaciji naduvana. Gradovi su oduvek bili mešavina različitih kultura i ljudi. Aleksandrija je pre 2000 godina imala jevrejsku četvrt, pa grčku, egipatsku… Priča o globalnoj kulturi postoji oduvek, ali postoji i ono što ima korene u lokalnoj kulturi. Arhitektura i dizajn mogu biti upotrebljeni kao izraz nacionalnog identiteta. Jedan od fascinantnih primera je Slovenija. Izabrali su Jožea Plečnika da predstavlja njihov nacionalni identitet – lik tog arhitekte iz XIX i s početka XX veka je na slovenačkim novčanicama. I kuće mogu poslužiti za predstavljanje države, time se pokazuje kako jedna zemlja vidi samu sebe. U Meksiku, veliki arhitekta Luis Baragan je znak meksičkog identiteta. U Šri Lanki Džefri Bauer – arhitekta koji je kombinovao modernitet i osećaj mesta i korena. Šri Lanka je u tome prepoznala pozitivan način predstavljanja sebe. Ili Alvar Alto u Finskoj…
Jedan finski arhitekta uporedio je arhitekturu sa slonom. Za razliku od mode, koja je „kao leptir„. Kada se slon jednom zatrči, treba mu vremena da promeni pravac. Ili da stane. Kakva bi danas trebalo da bude uloga obrazovanja u formiranju jednog arhitekte?
Nema jednog načina u obrazovanju. Mnogo je varijeteta. U nekim školama arhitektura se uči kao lepa umetnost. Trenutno predajem na Londonskom univerzitetu gde se arhitektura uči ravnopravno sa skulpturom, grafičkim i industrijskim dizajnom. U radionicama studenti mogu sami da naprave stvari; susreću se sa fizičkom dimenzijom arhitekture, što mislim da je veoma važno.
A ima škola okrenutih intelektualnom razumevanju – različitim tumačenjima i načinima razumevanja. Neophodne su obe vrste arhitekata. Arhitektura je bogato polje, sa mnogo različitih prostora.
Zašto ste došli u Beograd? Zato što potičete odavde?
Nisam bio u Beogradu 25 godina (na srpskom)… Bio sam radoznao, zanima me kako izgleda sada.
I, šta ste videli?
Nije to grad koji pamtim iz detinjstva. Nije ono što sam očekivao, iznenađujuće je lep grad. Prijatnije je mesto nego što sam očekivao.
Prijatnije?
Da.
Mi smatramo da je grad razvaljen. Uništen je ratovima i čudnim odnosom prema arhitekturi. Pitanje koje se često upućuje ljudima koji dolaze spolja jeste kako se može pomoći ovom gradu. Čini mi se da je to besmisleno pitanje, ali vam ga ipak postavljam.
Besmisleno?
Da, jer mi se čini da najviše možemo sami sebi pomoći.
Nisam bio u Tirani, ali čuo sam zanimljive priče o tom gradu. To je zaista siromašan grad, ali je njegov gradonačelnik počeo da realizuje u osnovi jednostavnu i detinjastu ideju: oni farbaju fasade ne bi li kuće drugačije i lepše izgledale. Sad kreću u ozbiljnije intervencije – imaju urbanistički plan i smišljaju strategiju da ga realizuju. Mislim da su slični poduhvati potrebni Beogradu. Treba imati viziju, u ovom trenutku promena je moguća. Ovo je grad sa mnogo pametnih, bistrih, kreativnih ljudi. Oni čekaju svoju šansu.
Govorili smo o Kini, o muzeju u Bilbaou – čudovištu koje je učinilo taj grad poznatim. Da li Beogradu treba takvo čudovište?
Bila bi to najgora moguća ideja. Ako uradite nešto slično Bilbaou, pokazaćete provincijalnost, a ne sofisticiranost. U Ljubljani nisu angažovali strane arhitektonske zvezde, ohrabrili su svoje mlade ljude da izvedu interesantne objekte. I Ljubljana postaje grad u kojem se dešavaju zanimljive stvari. To je moguće i ovde.
Ovde ima mladih i talentovanih, ali oni žele da odu. Ostati ovde je, najblaže rečeno, poraz za svakog ko ima talenta.
Pitate me da li bih hteo da ostanem ovde…
Arhitekte su uvek u tesnoj vezi sa vlašću. Jer, ipak, nije sve u talentu i pameti. Potrebna je i politička volja, razvijena tehnologija…
Arhitektura i moć uvek plešu skupa, ali je pitanje ko koga vodi. Da li se arhitektura koristi na način Sadama Huseina koji je sebe istetovirao po celom Iraku, ili na način Ataturka koji je smislio modernu Tursku uvozeći austrijske arhitekte da sagrade novi glavni grad – Ankaru. Barselona je iskoristila arhitekte vrlo inteligentno, ne ulažući u trofejnu arhitekturu. Uložila je u infrastrukturu i stvorio se novi grad. Te dve stvari idu ruku podruku: inteligencija i strategija. Beograd ima sve uslove da postavi inteligentnu strategiju. Živimo u zanimljivom vremenu. Pežo u Engleskoj zatvara svoju fabriku i seli se u Slovačku…
Tamo je jeftinije.
Tačno, ali tamo će se zaposliti obrazovani i pametni ljudi. To bi mogla i Srbija da uradi.
Dobro se osećate u Beogradu?
Za sada.
