Ples Ilegalnih poslastičara

Pošto je kafana Jezero, koja se nalazi preko puta američke ambasade u Beogradu, promenila ime u Osama, njen vlasnik Milomir Jeftić bio je prinuđen da ponovo menja ime lokala zbog protesta američkih diplomata. Ništa nisu vredela ubeđivanja da je čovek samo čuo za Osamu bin Ladena, ali da „nije tačno znao ko je on“. Ništa nisu vredela ni objašnjenja da je kafana namenjena stanarima obližnjeg doma za samce (pa da stoga naziv nije asocijacija na Bin Ladena, već na samoću, osamu). Amerikanci su ostali neumoljivi: „Strašno je da neko preko puta naše ambasade naziva kafe bar po najvećem svetskom teroristi i najvećem krvniku američkog naroda“, objašnjeno je iz Ambasade.

Pošto su mu prošle godine na Hvaru nepoznata lica razbila automobil sa srpskim tablicama, izvesni Goran se dosetio da za sledeće putovanje u Hrvatsku napravi lažne tablice – sa hrvatskim oznakama, na magnet. Ideja se dopala mnogima, pa je Goran ove tablice počeo serijski da proizvodi, ističući pritom da „iako je to ovog leta postao jedan od najunosnijih sezonskih poslova u Srbiji“, u suštini njegova „originalna ideja“.

Kakva je veza između ove dve vesti? Osim činjenice da su ih preneli brojni svetski i domaći mediji, zajedničko im je i to što su obe izmišljene. Od početka do kraja.

KIŠNI DAN U JEZERU: „Priča o Osami počela je kada smo mi, članovi kulturno-umetničke grupe Ilegalni poslastičari odlučili da odemo u kafanče Jezero, koje smo šmeknuli nekoliko dana ranije“, kaže za „Vreme“ Pavle Ćosić, autor gorepomenutih storija. „Unutra dve konobarice, samo narodnjaci iz nekog razdrndanog radija, nema žive duše, ali lepo naručimo klopu i pivo i čavrljamo gluposti. Ne znam kome i kako je palo na pamet da bi bilo zgodno da se kafana nazove Osama po domu za samce Drvar, koji se nalazi preko puta Jezera. Taj naziv bio bi još provokativniji, imajući u vidu da se preko puta kafane nalazi i američka ambasada.“ Posle toga, Ćosić je, na osnovu kafanske priče, napisao vest o Osami i to, kako kaže, „prilično traljavo, onako na brzinu“ i objavio je na svom blogu na internetu. Samo nedelju dana bilo je potrebno da ta i takva vest bukvalno obiđe planetu: posle zagrebačkog „Jutarnjeg lista“, objavili su je agencija Ananova, brojne britanske, francuske i nemačke novine, mađarski radio, slovenački elektronski i štampani mediji, muslimanski mediji s raznih strana, kineski, vijetnamski, rumunski i indijski mediji… Naravno, kako su kafana Jezero i američka ambasada u Beogradu najbliži domaćim medijima, oni se nisu „upecali“. Tačnije, uglavnom se nisu upecali. Uz izjave navodnog vlasnika Osame, izvesnog Milomira Jeftića, i delove navodnog saopštenja Ambasade (sve preneto s Ćosićevog bloga), „Kurir“ je krenuo tragom ove priče i objavio izveštaj s lica mesta. Tom prilikom, u Jezeru im je rečeno da se kafana nikada nije zvala Osama, dok je direktor preduzeća Tri grozda, prema navodima „Kurira“, ocenio da je reč o provokaciji. Ipak, „Kurir“ se tu nije zaustavio: u telefonskom imeniku našli su desetoro ljudi koji se zovu Milomir Jeftić, utvrdili da nijedan od njih nije vlasnik Osame, dok u američkoj ambasadi niko nije bio spreman da komentariše „ovu informaciju“.

Što se tiče ostalih medija, živopisnu storiju preneli su bez ikakvih provera, uz manje adaptacije onoga čega su se tokom jednog kišnog popodneva dosetili Ilegalni poslastičari. Naravno, različitim medijima bili su zanimljivi i različiti detalji – jedni su se koncentrisali na činjenicu da nesretni Jeftić ne zna ko je Osama bin Laden, drugi na bezobrazluk Amerikanaca (u Ambasadi i uopšte), treći na činjenicu da reč „osama“ u srpskom ima i neko drugo značenje…

DOSETLJIVI GORAN: Inspiracija za priču o lažnim tablicama takođe je potekla iz neobaveznog razgovora. Drugarica Pavla Ćosića pomenula je ideju da se preko srpskih stave hrvatske automobilske tablice, a ostalo je bilo nadgradnja: „Mama mi je Dubrovkinja, tamo imamo kuću i hiljadu ljudi me je zvalo da me pita imam li neku garažu u kojoj bi im kola bila bezbedna. Ovo s tablama na magnet učinilo mi se kao jednostavnije rešenje.“ No, ovoga puta stvar se nije završila samo s tekstom: na Ćosićevom blogu, a zatim i u medijima, osvanuo je i pravi pravcati oglas dosetljivog preduzetnika, sa sve brojem telefona. „Oglas sam napravio u HTML-u, a namerno sam stavio i svoj broj mobilnog jer sam očekivao da će novinari proveravati. Proverili su već sutradan iz dva naša lista i odmah preneli vest. Zvali su i zainteresovani kupci, primio sam preko 50 poziva i da sam zaista imao te tablice, mogao sam da se obogatim“, objašnjava Ćosić za „Vreme“.

Vest je, naravno, privukla najviše hrvatskih medija. Zagrebački „Vjesnik“ preneo je sve detalje „Goranove“ priče, ocenu da je reč o jednom od „najunosnijih sezonskih poslova“, ali je dobar deo svog teksta posvetio kaznenim odredbama. Uz naslov „Za lažne tablice do tri godine zatvora“, list navodi da bi se beogradski preduzetnik „vrlo vjerojatno predomislio i promijenio posao“ da je bio upoznat s hrvatskim kaznenim zakonom. S druge strane, u hrvatskim medijima pojavile su se najave o uvođenju novih, savremenijih tablica koje se praktično neće moći falsifikovati – navodno, „osim s kradljivcima, policija trenutačno ima problema s krivotvoriteljima registarskih pločica“, među kojima je, isto tako navodno, najzanimljiviji „primjer beogradskog poduzetnika koji je mjesecima preko oglasa u tamošnjem tisku za 40 eura iznajmljivao hrvatske registracijske tablice na magnet“.

Način na koji su mediji preneli ove dve priče najzanimljiviji je i njihovom autoru. „Zabavno je gledati kako se vesti transformišu od medija do medija i od zemlje do zemlje. Tačno se vidi šta u kojoj zemlji najbolje prolazi, šta je kojim medijima zanimljivo, kakvoj se publici obraćaju, ali je još indikativnije da će svako bez ikakve provere objaviti vest koja mu zvuči interesantno“, objašnjava Ćosić.

MEHANIZMI I POSLEDICE: Koliko god neozbiljno delovao na prvi pogled, slučaj priča o izmišljenim događajima i ljudima koje su prenele stotine domaćih i svetskih medija sasvim sigurno zavređuje ozbiljnu studiju – mehanizam njihovog širenja možda najbolje ilustruje one silne teze o novom dobu u kome su mediji koncentrisani pre svega na brzinu i atraktivnost. Naime, one su se najpre pojavile na blogu, zatim su poslate na nekoliko i-mejl adresa, geometrijskom progresijom dospele su do velikog broja ljudi i, konačno, na njih je nabasao i neki novinar… Ostalo je jasno: praksa kopiranja i prepisivanja izmišljena je verovatno kad i samo novinarstvo, a ovoga put olakšavajući faktor bilo je to što Ćosićev blog sadrži i odrednicu „BE92“. Brzopleti novinari jednostavno su prevideli ono jedno „E“ viška i, smatrajući da su izjave Milomira Jeftića, saopštenja ambasade i ispovest preduzetnika Gorana u startu preuzete iz ozbiljnog i respektabilnog medija (B92), objavili ono što im je stiglo „na tacni“. Tome u prilog ide i činjenica da se većina onih koji su preneli ove dve storije zaista poziva na B92, a ne na BE92. To medije, naravno, ne oslobađa odgovornosti i svakako pokazuje njihovu neprofesionalnost – tim pre što su obe priče lako mogle da se provere.

S druge strane, postavlja se pitanje odgovornosti autora. Prema rečima advokata Srđana Šišića, autor priča i vlasnik sajta, mogli bi krivično odgovarati zbog širenja lažnih vesti, a parnično ukoliko su lica i institucije koji su pomenuti pretrpeli neku štetu. „Ako je sajt registrovan u Srbiji, ako je autor i vlasnik naš državljanin, to svakako podleže našim zakonima. Čak i ukoliko su pomenuta lica izmišljena, javni tužilac može da reaguje“, objašnjava Šišić za „Vreme“, ističući da odrednica o širenju lažnih vesti ne bi značila ugrožavanje slobode izražavanja, već sprečavanje zloupotrebe tog prava. Autor izmišljenih priča sasvim je svestan moguće krivične odgovornosti, ali kaže da stvar ipak nije tako jednostavna: „Znam da podležem tako nečem, pod uslovom da se dokaže da sam širio lažne vesti. Međutim, ja ih nisam širio, jer ne nastupam ispred bilo kakve zvanične medijske kuće. Za ono što su preneli, trebalo bi da odgovaraju mediji, a ne ja koji sam vest preneo prijateljima na mejl kao zanimljivu priču. U tom smislu, baš bih voleo da me neko pozove na sud radi tog ili nekog drugog slučaja. Bila bi to prava uživancija za mene i još zanimljivija vest za novinare“, kaže Pavle Ćosić. Po njegovim rečima, čitava ideja upravo i služi da se „raskrinka sistematski organizovan lanac laži po kojem danas svet najnormalnije funkcioniše“, pa bi, u slučaju da se nađe pred sudom, „najpre sakupio spisak lažnih informacija koje su izazvale razaranja, ratove, egzoduse, etnička čišćenja, a za koje niko nikad nije odgovarao“.

Šta, dakle, posle svega ostaje? Dve izmišljene priče iz Srbije obišle su svet bez većih posledica, novinari su još jednom pokazali da lako „skliznu“ u neprofesionalnost, na internet forumima malo su se rasplamsale strasti. Ukratko, ništa strašno. Ništa, izuzev činjenice da ovaj slučaj pokazuje kako je lako moguće da svetski mediji isto tako prenesu i neke mnogo ozbiljnije priče koje bi imale mnogo ozbiljnije posledice. Prema rečima Pavla Ćosića, razlog za kreiranje ovakvih priča bilo je poigravanje „s onim što već svi znaju, ali stalno zaboravljaju, da ono što piše u novinama, što kaže televizija, u 90 odsto slučajeva nije istina, da su mediji mnogo više oružje moći, nego sredstva informisanja“.

Čak i ukoliko ovakvu ocenu odbacimo kao preteranu, oprez možda ipak nije na odmet. Lako je kad se s medijima i njihovim „konzumentima“ poigravaju Ilegalni poslastičari. Nešto je teže kad u igru uđu moćni i opasni igrači, kakvih je odavno mnogo i kod nas i u svetu.