Snimak u trajanju od 58 sekundi, za nekoliko sati obišao je sve medijske kuće u glavnom gradu i,istom takvom brzinom premijer se našao u svim značajnijim emisijama nacionalnih televizijskih kuća
Specijalno za „Vreme“ iz Budimpešte
Situacija je nalik poznatoj kartaškoj igri ajnc: dvojica hazardera, obojica svesna gubitničke pozicije, sa zbirom 19 u ruci, traže po još jednu kartu. Da li će se jednom od njih posrećiti da dobije „dvojku“, saznaće se u nedelju 1. oktobra, kada se u Mađarskoj održavaju lokalni izbori. Bivši mladi funkcioner komunističke omladine s jedne strane i bivši mladi liberal s druge došli su do završnice međusobnog dvoboja koji je počeo još pre više od dve godine, kada je bogati biznismen Ferenc Đurčanj, tadašnji ministar za sport i omladinu, unutrašnjim pučem u svojoj stranci postao premijer. Samosvojnim stilom, nespornim dinamizmom kojim je iz letargičnog sna probudio raskalašne bivše komuniste, sadašnje socijalste, Đurčanj je premijersko kormilo preuzeo iz ruku Petera Međešija, visokog funkcionera bivšeg režima, čija su obaveštajna prošlost i aktuelno rasipanje državnog budžeta postali neugodni za vladajuću koaliciju socijalista i liberala.
Do tog trenutka jedina istinska zvezda, mada kontroverzna, mađarskog političkog života bio je lider „fidesovaca“ (mladih demokrata) Viktor Orban, koji je prešao put od liberala do konzervativca, bliskog čak i ekstremnoj desnici. Orban je 2002. godine izgubio izbore zbog straha više od polovine mađarskih birača od njegovog bonapartizma. Međutim, bleda vladavina njegovog naslednika Petera Međešija „zaslužna“ je za to što su, nakon samo polovine mandata, fidesovci, prema svim istraživanjima, imali ubedljivu prednost nad vladajućom rivalskom koalicijom, pa se na izborima (u redovnom roku, proleće 2006) očekivala glatka pobeda konzervativaca, po nekim prognozama, čak i sa osvajanjem dvotrećinske većine u parlamentu.
Ali, onda je došlo do unutrašnjeg puča u Socijalističkoj stranci i Đurčanj je stupio na scenu. Njegovom pojavom Orban je dobio dostojnog rivala. Počela je dvogodišnja beskompromisna kampanja i vodili su se sudski sporovi oko spornih poslovnih poteza kako premijera tako i vođe opozicije. Još su beskompromisniji rivali bili u licitiranju obećanjima: na primer, ako je premijer rekao da će penzioneri dobiti 13. penziju, opozicija bi obećala i 14, ako treba; ista trka vodila se i oko smanjivanja poreza i drugih dažbina. U međuvremenu, budžetski deficit bivao je sve veći i veći, pa je Mađarska od vodeće tranzicione postkomunističke zemlje postala jedan od najlošijih „đaka“: prelazak sa forinte na evro nije na vidiku ni za 2010, a možda ni za 2013. godinu.
O svemu tome glasači nisu ništa slutili, jer su slušali samo obećanja. S obzirom na to da je u televizijskim duelima Đurčanj bio bolji, čudo se dogodilo: nakon dvogodišnje trke, u finišu je prestigao protivkandidata i do cilja stigao prvi, znači (p)ostao premijer. Ostali su i svi problemi, koje je Đurčanj sada nameravao da reši u Mađarskoj nezabeleženim restrikcijama u privredi, državnoj upravi, zdravstvu, školstvu… Nakon objavljivanja ovih mera, popularnost vladajućih socijalista i liberala počela je naglo da pada, ubrzano sa približavanjem lokalnih izbora (1. oktobar). Orban i njegovi kandidati za gradonačelnike prete da će osvojiti većinu gradova i lokalnih skupština. Čak i Budimpešta može biti izgubljena, gde, što je slučaj bez presedana, već 16 godina vlada liberal Demaski.
Onda je došao 17. septembar.
SNIMAK KOJI JE POTRESAO MAĐARSKU: Tog nedeljnog popodneva na veb-sajtu državnog radija pojavile su se dve rečenice Ferenca Đurčanja, izgovorene još u maju na jednom zatvorenom sastanku socijalista: „Lagali smo i ujutru i noću i uveče“, i još, „Jasno je da smo lagali poslednjih godinu i po, dve godine i bilo je potpuno jasno da ono što kažemo nije istina“ – bila je glavna poruka upućena stranačkim drugovima nekoliko nedelja nakon izborne pobede, tokom formiranja vlade, odnosno prilikom formulisanja programa budućeg Đurčanjovog kabineta.. Činilo se da je bio spreman da objasni svoje reči, čija je suština bila u tome da su socijalisti svesno lagali o inače katastrofalnom stanju mađarske privrede, samo da bi ostali na vlasti. Ubrzo je emitovan i govor u celini iz koga su vađene najubojitije rečenice i, naravno, one koje najviše optužuju premijera. Inače, sam govor (vidi okvir „Inserti iz govora premijera“) bio je emotivan, upućen partijskim drugovima, sa premijerovom poentom da treba prestati sa lažima i objasniti Mađarima da je „vrag odneo šalu“.
Još tokom prve, nedeljne noći u opticaju su se našle tri teorije zavere povodom „slučaja premijer“. Prema prvoj – tim samog premijera pustio je snimak u javnost. Argumente treba tražiti u činjenici da socijalisti očekuju gotovo izvestan gubitak na lokalnim izborima zbog naglog pada popularnosti; bez obzira na samoubilački karakter takvog čina – glasi ova teorija – Đurčanj je ovim trikom postigao bar tri cilja: niko više ne priča o nepopularnim restrikcijama, dobio je neverovatan medijski prostor i računa na solidarnost u slučaju nasilja na ulicama. Dosta se od toga i obistinilo. Dok je samo dan nakon objavljivanja famoznog snimka većina Mađara bila za to da premijer, koji je priznao da laže, treba da podnese ostavku, već drugog dana, nakon vandalskog upada grupe demonstranata u zgradu državne televizije, taj procenat je naglo pao (vidi okvir „Sedam dana koji su potresli Mađarsku“). U prilog ovoj teoriji ide činjenica da je snimak profesionalno obavljen (znači, nije neko od prisutnih tajno snimao, pa potom prosledio inkriminisani materijal). Bez obzira na to, odmereniji analitičari gotovo isključuju takvu mogućnost sa obrazloženjem da čak ni beskompromisni (po nekima, „na sve spreman“) premijer ne može pri zdravoj pameti (opozicija mu to odriče) da to priredi i sebi i celoj zemlji.
Uz ovu teoriju ide i dodatak po kome je u posedu snimka već odavno bio konkurentski Fides i samo se čekao pogodan trenutak za njegovo objavljivanje. Kao moguć datum spominje se 23. septembar, za kada je bio zakazan veliki predizborni miting opozicije, ili poslednji predizborni dan, kad vlada više vremenski ne bi bila u stanju da „denfuje“ štetu. Manjkavost ove hipoteze jeste u tome što Fidesu, koji, prema istraživanjima javnog mnjenja, uverljivo vodi, nije bio preko potreban ovakav skandal. Takođe, smušenost samog Orbana i njegovih saradnika tokom demonstracija i nasilja ne ukazuje na dobro pripremljenu zaveru. Demonstranti na trgu Košut stalno traže da im se obrati vođa opozicije, ali on to stalno odbija da ne bi otvoreno stao iza mase čiji su najaktivniji akteri pripadnici ekstremne desnice i obični kriminalci.
Treća teorija zvuči najubedljivije: snimak je procurio „uz pomoć“ dobronamernih partijskih drugova. Kandidata za takvo šta ima mnogo, jer zbog gubljenja popularnosti i izglednog gubitka na lokalnim izborima raste nezadovoljstvo u Socijalističkoj partiji. To opet, prevedeno na svakodnevni jezik, znači – gubitak profitabilnih radnih mesta za mnoge socijaliste. Konkretno se pojavilo samo jedno ime i to nedelju dana kasnije – u britanskoj štampi. Prema tim napisima, „krivac“ je Katalin Sili, predsednica parlamenta, dugogodišnji Đurčanjov rival u stranci. Ona je to odmah demantovala. Suština ove teorije počiva na nezadovoljstvu stranačke „stare garde“ koja je u vidu nekih ministarskih mesta dobila od premijera neku satisfakciju, ali takođe smatra da je došao trenutak da ga se oslobode. Nezadovoljstvo tinja u stranci već neko vreme, ne samo zbog pada popularnosti već i zbog načina vladanja samog Đurčanja koji je formirao interni kabinet. Taj neformalni kabinet odlučuje o svemu, a naročito o raspodeli sredstava koja treba da stignu iz EU-a u narednih sedam godina. Reč je o 7000 milijardi forinti (oko 22 milijarde evra).
S druge strane, ni drugi glavni akter, šef Fidesa Viktor Orban, ne stoji najbolje u svojoj stranci. Od 2002, kada je bio primoran da napusti premijersko mesto nakon poraza na izborima, nije imao sreće sa glasačima. Njegovi su glasniji, odmah izlaze na ulice. Na njegovim se mitinzima pojavljuju poznata lica, medijske ličnosti, glumci, naučnici, ali i parlamentarci iz drugih zemalja (recimo, Mikloš Durai, potpredsednik Mađarske stranke u Slovačkoj). Međutim, bez obzira na zastave, parole, pune trgove, veći deo glasača koji očigledno sedi kod kuće i strahuje od „ulice“, redovno kaže „ne“ Orbanu.
DVOBOJ HAZARDERA: Uviđajući da stranci raste popularnost zbog nepopularnih mera vlade, Orban je krenuo u ofanzivu (prethodno je ćutao, što je, prema zlobnicima, glavni razlog za porast rejtinga Fidesa). Lokalne izbore proglasio je trećim krugom parlamentarnih izbora (koje je glatko izgubio u aprilu), odnosno čak svojevrsnim referendumom o vladi. Ide i dalje, tvrdeći da nakon pobede na lokalnim izborima valja „krenuti na vladu“, ma šta to značilo. Neki demonstranti su to shvatili tako što su počeli da bacaju kamenje na državnu televiziju (rečeno je da je srušena Bastilja). „Bastilja“ nije srušena, ali je materijalna šteta ogromna; ispražnjen je između ostalog i televizijski bife iz koga su uzbuđeni „revolucionari“ pored zastrašenih policajaca izneli sve, od kisele vode do čokolade. Poslanik Fidesa u parlamentu Marija Vinter, koja je kao učesnik revolucije 1956. godine osuđena na smrt pa pomilovana, izjavila je da su revolucionari (sadašnji) u bifeu platili sve ono što su potrošili.
Ali, vratimo se Orbanu koji je vladu proglasio nelegitimnom i odlučio da više ne komunicira sa premijerom koji je, po njemu, „politički mrtav“. Međutim, postoji i druga strana. Pompezno najavljen miting za 23. septembar otkazan je u poslednjem trenutku, sa obrazloženjem da su resorna ministarstva i službe upozorili Fides na pretnje bombaškim napadima od osoba nepoznatih javnosti. Na zatvorenoj sednici rukovodstva stranke Orban je, sa namerom da bez obzira na bezbednosni rizik ipak održi miting, ostao u manjini. Na smušenost u redovima Fidesa upućuje i činjenica da se na dan otkazivanja mitinga nedeljni list stranke „Heti valas“ pojavio sa naslovom „Ponovo na Trgu heroja“ (mesto održavanja mitinga).
Orbanu se ne događa često da svoje namere ne sprovede kroz partijski aparat. O njemu kruži anegdota da su svi ministri, dok je on bio na čelu vlade, morali da ustanu kad on uđe u salu za sednice – a uvek je stizao poslednji.
Sličnih anegdota o Ferencu Đurčanju nema, ali sudeći po načinu na koji je sastavio vladu i po načinu na koji rešava stvari u užem krugu, mimo konsultacija sa različitim akterima društvenog života u Mađarskoj, može se zaključiti da većih razlika između dvojice hazardera nema. Da li će i ko od njih dvojice u nedelju dobiti „keca na jedanaest“?
Nedelja, 17. septembar
Posle podne je u javnost procurio deo govora premijera Đurčanja, održan u maju na zatvorenom partijskom skupu. Ferenc Đurčanj je između ostalog rekao da su lagali ujutru, noću, uveče. Iste večeri počelo je spontano okupljanje ispred parlamenta. Demonstranti su zahtevali ostavku premijera, koji u više navrata izjavljuje da nema nameru da to učini.
Ponedeljak, 18. septembar
Kasno, tokom noći grupa demonstranata napušta trg ispred parlamenta i okuplja se ispred zgrade državne televizije. I srpskoj javnosti poznat, Laslo Torockaj, vođa Omladinskog pokreta „64 županije“, hteo je da preda peticiju rukovdstvu televizije. Malobrojna policija odbija prvi napad najagresivnijih demonstranata koji ih gađaju kamenjem i pale automobile. Prilikom drugog napada policija popušta i demonstranti upadaju u zgradu. Vatra zahvata i milion evra. U većim gradovima širom Mađarske takođe počinju antivladine demonstracije.
Utorak, 19. septembar
Predsednik države Laslo Šojom (za predsednika izabran glasovima desnice u parlamentu) proglašava napad na televiziju kriminalnim činom. Pet parlamentarnih strana u zajedničkoj izjavi osuđuje nasilje. Nakon mirnog okupljanja na trgu ispred parlamenta ponovo dolazi do nasilja. Nekoliko grupa demonstranata krenulo je prema zgradi državnog radija i sedišta vladajuće Socijalističke stranke. Policija nastupa energično i privodi gotovo 200 osoba. Pedesetak ih je povređeno.
Sreda, 20. septembar
Premijer Đurčanj proglašava „nultu“ toleranciju protiv nasilnika. Uveče, najveća masa demonstranata do tada, njih oko 15.000, okuplja se ispred zgrade parlamenta. Demonstranti formiraju nacionalni „okrugli sto“ i zahtevaju održavanje ustavotvorne skupštine. U sporednim ulicama ponovo dolazi do nasilja, policija energično nastupa, po nekima, prekoračujući ovlašćenja.
Četvrtak, 21. septembar
Glavna opoziciona stranka Fides otkazuje predizborni miting zakazan za subotu. Ponovno okupljanje ispred parlamenta. Noć prolazi bez nasilja.
Petak, 22. septembar
Policija privodi 12 osoba i traga za još 500. Manji broj ljudi okuplja se na protestnom mitingu.
Subota, 23. septembar
Policija privodi još 37 osoba, nadležni sud u 127 slučajeva pokreće istragu. Do tada najveći broj ljudi okuplja se ispred parlamenta – njih oko 25.000. Mnogi su došli iz drugih gradova. Među njima i grupa navijača Ferencvaroša, nakon pobede od 7:1 pridružuje se demonstrantima, ali nasilja nije bilo. Jedan od prvih zahteva demonstranata je i da se Ferencvaroš vrati u prvu ligu. Među nasilnicima koji su drugog dana okupljanja napali televiziju bilo je mnogo navijača ovog kluba koji je, zbog finansijskih malverzacija, dospeo u drugi razred takmičenja.
(…) „Reforma ili propast. Drugačije ne ide. I kada govorim o propasti, govorim o Mađarskoj, o levici i, veoma iskreno vam kažem, govorim i o sebi.“
„(…) Jedna stvar me čini ambicioznim: vratiti veru u levicu, da uspe, da pobedi. Da ne treba da pogne glavu u ovoj kurvanjskoj državi. Da se ne treba usrati od Viktora Orbana i od desnice. I da levica nauči da sebe vidi, ne u odnosu na njih, nego u odnosu na svet. To daje veru. (…) Da li činimo nešto veliko? Da li ćemo reći – k vragu, došlo je nekoliko njih, koji su hrabri i nisu srali o tome kolika će biti dnevnica, jebi ga. Došlo je nekoliko njih koji nisu srali o tome da li će dobiti mesto u lokalnoj samoupravi ili ne, nego su shvatili da ova kurvanjska zemlja znači nešto drugo.“
„(…) Skoro sam crkao dok sam se godinu i po dana pretvarao da vladamo. Umesto toga, lagali smo ujutru, i noću i uveče. Neću više da to radim.“
„(…) Mislim da će biti konflikata, deco, da, biće ih. Biće demonstracija, biće.“
„Može se demonstrirati ispred parlamenta, može. Pre ili kasnije će im dosaditi i otići će kući.“
Za premijera Mađarske izabran je u jesen 2004, kada se sa tog mesta povukao dotadašnji premijer iz redova socijalista Peter Međeši. O Đurčanju se govorilo kao o idealnom protivkandidatu do tada veoma popularnog lidera FIDES-a Viktora Orbana. Smatra se da je Đurčanj najbogatiji čovek na položaju premijera Mađarske ikada izabran i ubraja se među 100 najbogatijih Mađara. Član nekadašnje Komunističke partije Mađarske, tokom devedesetih bavio se nekretninama i ulaganjima, mada ima spekulacija da je bogatstvo stekao tek pošto se oženio unukom nekada svemoćnog šefa sovjetske tajne službe za Mađarsku Antala Alproa.
Bivši premijer Viktor Orban ponovo je izabran za lidera opozicionog FIDES-a, koji je promenio ime u Mađarski građanski savez. Orban je jedan od osnivača FIDES-a, koji je kao liberalna stranka mladih stvoren 1998. godine. Predsednik te partije postao je 1993. godine, a 1998. FIDS dolazi na vlast u Mađarskoj. Orban, kome je jedan od političkih uzora Silvio Berluskoni, u unutrašnju političku borbu u Mađarskoj uvodi ulične proteste i uopšte jači politički aktivizam.
Dok se u Mađarskoj danas zarađuje duplo manje nego pre deset godina, opozicioni Mađarski građanski savez traži ostavku premijera Đurčanja zbog teške ekonomske situacije kojoj je i sam doprineo
Specijalno za „Vreme“ iz Budimpešte
Zapaljeni automobili, policijski kordoni, kamenice, suzavci i razlupani prozori javnih zgrada više se ne mogu videti u centru Budimpešte. Sa ulica ovog grada uklonjeni su i poslednji tragovi nasilja koji su prošle nedelje šokirali evropsku javnost. Pa ipak, to ne znači da je protest obustavljen. Ne, do sada najveći izliv nezadovoljstva stanovnika Mađarske koji se poredi sa čuvenom pobunom iz 1956. godine samo je poprimio drugačiji i mnogo mirniji oblik. Sada, umesto razjarenih fudbalskih navijača i skinhedsa sa molotovljevim koktelima, ulicama ovoga grada
šetaju starije gospođe, bračni parovi sa decom i mladi ljudi koji na garderobi diskretno nose nacionalne zastave i bele trake sa značkom državnog grba. Pouzdan znak nezadovoljstva dosadašnjim učinkom socijalističke vladavine premijera Ferenca Đurčanja, ali i otvorene podrške desničarskom Mađarskom građanskom savezu (nekadašnji FIDES) Viktora Orbana. Pored pasivnih demonstranata, na ulicama su i „čuvari vatre“, grupa od nekoliko stotina ljudi koja se neprekidno, dan i noć, nalazi na trgu ispred zgrade republičkog parlamenta. Kada se tim ljudima priđe, ne mogu a da se ne primete različiti socijalni nivoi; od večitih bundžija, preko „gubitnika tranzicije“ pa do mladih i obrazovanih ljudi. Zajednički imenitelj ljudi koji konstantno protestuju ispred zgrade parlamenta pored nezadovoljstva ekonomskom situacijom jeste pripadnost ekstremnoj desničarskoj ideologiji koja između ostalog podrazumeva protivljenje ulasku Mađarske u evro-zonu, ali i reviziju postojećih granica. Najuticajnija stranka ekstremne desnice je MIEP književnika Ištvana Ćurke. Iako bez velike popularnosti u javnosti (tri do pet odsto birača), MIEP svojim glasovima ima uticaj na desno orijentisane političare, a upravo je ka desnici krenula najmoćnija opoziciona stranka, Mađarski građanski savez. Nedavno izntim zahtevima za „nacionalnom“ ekonomijom, pa i nacionalizacijom pojedinih privatizovanih kompanija, ova stranka je jasno podvukla svoju ideološku pripadnost, a stanje u ekonomiji izdvojila kao jednu od glavnih tema za suprotstavljanje sa vladajućim socijalistima.
IZDRŽATI DO FONDOVA: Kada bi trebalo u nekoliko reči pojasniti razliku između socijalista na čijem čelu se nalazi Ferenc Đurčanj i stranke Viktora Orbana, najlakše je citirati same aktere mađarske političke scene. Za Đurčanja je najprihvatljivija politika britanskih Novih laburista i njihovog lidera Tonija Blera, za Orbana, s druge strane, Silvio Berluskoni je neko u kome vidi svoj uzor. Za posmatrače sa strane, kada se sa reči pređe na dela pogotovo u ekonomiji, razlike postaju sve manje izražene. Gotovo da su nevidljive. Naime, prema tvrdnjama analitičara, jedan od mogućih izvora sadašnjeg teškog položaja mađarske ekonomije nalazi se u obustavljanju započetih reformi bivšeg socijalističkog ministra finansija Lajoša Bokroša. Bokroš je tokom 1996. godine ukazao na problem visokog budžetskog deficita i javne potrošnje i pokrenuo nepopularne mere štednje. U periodu velikog priliva novca iz inostranstva malo ko je u Mađarskoj bio spreman da podrži ovakve zahteve. Ubrzo potom došlo je i do smene socijalista. Na njihovo mesto 1998. godine dolazi mladi i ambiciozni FIDES sa Viktorom Orbanom na čelu. Očekujući ubrzan pristup brojnim fondovima Evropske unije, ali i punopravnom članstvu u EU-u, Orban nije nastavio sa programom štednje, naprotiv. Kako bi obezbedio podršku birača, povećavaju se plate, grade se putevi, povećava se javna potrošnja… ukratko, Orbanov kabinet (1998–2002) vodi preambicioznu ekonomsku politiku koja je više trošila nego zarađivala. Iako svesni budžetskog deficita i eventualnih problema koji iz toga mogu da proisteknu, tadašnji kabinet računajući na prijem u EU podilazi biračima i ne pokreće program neophodne javne štednje. Socijalisti, na čijem čelu je bio tadašnji premijer Petar Međeši dok je njegov specijalni savetnik Ferenc Đurčanj, u suštini nastavljaju Orbanovu ekonomsku politiku sa istim računom – obećavati i izdržati do izdašnih EU fondova.
TRAKE, LAŽI I TEORIJE: Pre objavljivanja snimka premijerovog „trenutka iskrenosti“, kao i trodnevnih nasilnih demonstracija, Vlada Ferenca Đurčanja konačno je 1. septembra pokrenula paket reformi kako bi suzbila budžetski deficit koji bi mogao da pređe 10 odsto bruto nacionalnog dohotka. Za EU ovo je neprihvatljivo visok deficit i iz Brisela je nekoliko puta stigla nedvosmislena poruka da bi se Mađarska mogla naći u evro-zoni tek između 2013. i 2015. godine. Za „šampione“ tranzicije je mogućnost da se Bugarska i Rumunija u evro-zoni nađu pre Mađarske delovala kao šok. Baš kao i pre 10 godina, nasuprot predizbornim obećanjima, u potrazi za svežim novcem podignuti su porezi na neke robe i usluge, ukinuta određena socijalna davanja, pogođeni delovi zdravstva i obrazovanja, a dugoročno pred Mađarskom su moguća i otpuštanja radnika. Ipak, brojna pitanja ostaju otvorena: da li će biti izvršena potpuna reforma penzionog, zdravstvenog i obrazovnog sistema? zašto je audio-snimak objavljen neposredno nakon pokretanja paketa reformi? zašto su protesti bili tako žestoki? ko stoji iza svega? Odgovore traže mnogi u mađarskoj prestonici.
Na zahteve za odlaskom sa vlasti Đurčanj je odgovorio policijom ali i kontaktima u važnim spoljnopolitičkim destinacijama – Moskvi, Berlinu i Briselu, gde je po svemu sudeći dobio podršku za nastavak započetog programa. Peter Sijarto, poslanik i funkcioner Mađarskog građanskog saveza, kaže da predstojeći lokalni izbori zakazani za 1. oktobar predstavljaju referendum na kojem će se građani pre svega izjasniti da li podržavaju vladu ili ne. Pomenuta istraživanja prednost daju FIDES-u dok socijalisti mogu da očekuju još jednu pobedu u Budimpešti. Svi se slažu da je rezultate lokalnih izbora uvek teško prognozirati, posebno u malim sredinama gde su od stranačke pripadnosti mnogo važniji lični kvaliteti svakog kandidata. Osim toga, upućeni se pozivaju na dosadašnja iskustva izbora u Mađarskoj na kojima je biračko telo uvek bilo naklonjeno umerenim političkim opcijama. Zahtevi Mađarskog građanskog saveza da se formira nestranačka vlada eksperata sa jasno određenim mandatom, može se tumačiti i kao njihova opreznost pred uvek ćudljive lokalne izbore. U međuvremenu, birači u Mađarskoj osim ličnih kvaliteta svakog kandidata, imaju dovoljno vremena da razmisle ko je i koliko odgovoran za činjenicu da se u ovoj zemlji pre deset godina suštinski bolje živelo nego danas.
Dragan Gmizić
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
