Šta Srbija zna o Mladiću?

Sve je krenulo od novinske fotografije: fotoreporter koji je imao sreće snimio je preko ulice, teleobjektivom (zato je slika takva, slepljena i ravna), mlađanog vodnika vojne policije kako salutira slici Ratka Mladića. Scena se dešava ispred kuće br. 17 u Bulevaru Kralja Aleksandra (ranije Revolucije); tamo su dućani JAT i „Slovenijales“; sasvim precizno, slika prikazuje autobusku stanicu pred tim dućanima. Na stanici stoji poodrasli građanin s naočarima i mrzovoljnog izgleda i u obe ruke drži rašireno platno sa slikom Ratka Mladića koji salutira pored zastave Republike Srpske. Taj građanin upražnjavao je na taj način svoju slobodu javnog izražavanja sopstvenih političkih i drugih uverenja, što ostaje nesporno. Na spornoj slici vidi se kako mlađani podoficir vojne policije, koji maršira u pratnji defilea upravo proizvedenih potporučnika Vojske Srbije, gleda napred, ka građaninu sa slikom i salutira sasvim službouljudno, pogleda bez sumnje usmerenog ka slici Mladićevog lika. Ostali učesnici defilea, potporučnici upravo proizvedeni, koji baš tada kreće ka Skupštini (ovoj novoj, bivšoj jugoslovenskoj), ili gledaju pred sebe ili u građanina sa Mladićevim likom, ali ne salutiraju. Ljubaznošću redakcije „Glasa javnosti“ koja je, „zbog zahteva čitalaca“ objavila poster u boji na kojem se vidi sporna slika, ali i još jedna, nevezana fotografija Ratka Mladića i još jedna, prethodna slika s lica mesta, vidimo da je građanin tu od početka i drži svoje platno. Ispred njega, ka Skupštini, vide se pitomci u belim pomorskim uniformama i još jedan vojni policajac iz pratnje; ali, taj je nešto niži i krupniji i gleda pred sebe.

To je, otprilike, bilo to.

E, onda je iz svega toga ispao skandal i incident. Pošto Srbija živi od jednog do drugog incidenta i skandala, a proizvođači istih sporo misle, proteklo je dan-dva od prvog objavljivanja sporne slike do reakcija službenih i ostalih instanci. Prvo su se javili oni koji su se užasnuli nad samom stvari, ne ulazeći u njen meritum, to jest suštinu; onda su se javili oni koji će sada da preduzimaju razne radnje povodom toga, ne ulazeći u suštinu problema – a problem postoji. Prvo je prozvan „Glas javnosti“, ne toliko zbog prve objavljene slike, koliko zbog ponovljenog postera u boji (koji poster je, istini za volju, nikakav, ali „čitaoci su tražili“, pa sad – sakali ste, eve vam ga, što kažu braća Makedonci). Na kraju, dok se ovi redovi pišu, novine javljaju kako se Ministarstvo odbrane naljutilo i suspendovalo vodnika vojne policije Ž. S. iz Pirota, rođenog 1982. Valjda su ga identifikovali sa slike. Svi su pustili trenutno odgovarajuće moralno-političke zvuke; svi su se ogradili, smatrali i ukazali; akteri Akcionog plana takođe su rekli svoje i sve je ne može bolje biti: mračna epizoda je iza nas, a mi krećemo dalje u slavnu pobedu politike „soli na rep“ i uopšte evropske i druge integracije – samo da ga safatamo i izručimo. Lepo.

Sve je, dakle, do sada bilo lepo, fino i politički korektno – kada bi ta korektnost ovde imala bilo kakvog značaja, to jest. Zašto? Zato što se sve obavilo površno i bez razmišljanja, kome ionako nismo skloni.

Hajde da vidimo ne šta se desilo – to znamo – nego zašto se desilo, a o tome nekako ne bismo da razmišljamo. Pitanje glasi: šta taj momak, vodnik vojne policije, njegove prisutne kolege upravo proizvedeni mlađani potporučnici i ostatak Srbije uopšte znaju o Ratku Mladiću?

Idemo redom: mladi Ž. S. iz Pirota, rođen 1982, imao je 1992, kada Ratko Mladić započinje svoj životni opus po kome će ostati zapamćen, svega deset godina. Jula 1995. kada Mladić zauzima Srebrenicu, dečko ima petnaestak godina. Onda će završiti ugostiteljsku školu, pa neki nadvoje-natroje jednogodišnji kurs za vojnu policiju (nije valjda onaj u Pančevu?) i eto ga tu. Nekada su se podoficiri proizvodili u četvorogodišnjoj srednjoj školi, a za vojnu policiju trebalo je još barem šest meseci u Pančevu, a posle toga i odličnih ocena još ovoga i onoga, ako misle da postanu prihvaćeni pripadnici Uprave bezbednosti. Sa srednjom ugostiteljskom nije se moglo dalje od menze i kuhinje, a u svojstvu „grlice“ (građansko lice na službi). Dakle, sa 24 godine života, naš mlađani vodnik, tokom obavljanja redovnih zadataka pratnje i obezbeđenja, nađe se lice u lice sa platnom sa koga mu salutira Ratko Mladić. Od svoje desete godine taj momak sluša i čita o Ratku Mladiću kao o „srpskom heroju“ i „vitezu“; da sada ne ulazimo u odvratne udvoričke priče režimskih medija koje su od jednog nabusitog štreberskog oficira napravile nacionalnog heroja. Slično i isto slušali su i ti mlađani potporučnici pored kojih je Ž. S. hodao u defileu.

Ima tu, dakle, jedna bitna razlika između tog poodraslog mrzovoljnog građanina koji deci što u uniformama marširaju pored njega pokazuje sliku Ratka Mladića kao svoju sasvim legalnu provokaciju i te iste dece. Ta deca od 22 ili – u slučaju našeg vodnika – 24 godine upravo postaju profesionalni vojnici (vodnik već jeste!), ljudi koji treba sutra (daleko bilo!) da poginu i ubiju. Lako je mrzovoljnom građaninu da maše Ratkom Mladićem na platnu, kao što je lako i „senatorima“, „nacionalnim radenicima“ i ostalom lažljivom šljamu da Srbiju godinama guraju u propast.

Ima li nekoga na Vojnoj akademiji, ili na tom zlosrećnom jednogodišnjem kursu gde se od ugostitelja prozvode podoficiri bezbednosti, ko je u stanju – danas ili prekosutra, kad već nije juče i prekjuče – da toj deci stručno i profesionalno objasni ulogu Ratka Mladića u poslednjih petnaest godina istorije Srpstva Vaskolikog? Taj zlosrećni profesor novije vojne istorije Balkana moraće – ako je pošten i profesionalac – da se oštro i odlučno suprotstavi jednom mitu, što nije baš zgodno. Da toj deci koja se školuju da poginu i ubiju za domovinu objasni da je Ratko Mladić bio prosečan karijerista koji nije razumeo kuda ga vode Karadžić, Krajišnik i Milošević (sa Tuđmanom); oficirčina koja nikada nije naučila razliku između nabusitog siledžijstva i hrabrosti; i na kraju – nesposoban strateg i vojskovođa. Samo jedan primer (od mnogih), ali ključan, jer od njega počinje ovaj današnji tužni cirkus sa Mladićem: jula meseca 1995. naš vojnički genije koncentriše i razvija desetine hiljada svojih vojnika na istoku Bosne, dok mu za to vreme Hrvatska vojska i Armija BiH na zapadu – gde je najkritičnije! – polako zalaze iza leđa i odsecaju mu sve pristupe Kninu i Republici Srpskoj Krajini. To traje mesecima; to se vidi još od maja, od operacije Bljesak u kojoj Mladić i Karadžić metka nisu opalili u pomoć Zapadnoj Slavoniji. Nikakvi Srbi ni Srpstvo ne zanimaju te džentlemene i oficire. Moralne obzire na stranu: Mladiću je bilo važnije da satre Srebrenicu i Žepu (ko je još mario za Žepu?) nego da odbrani svoje zapadne položaje i da Banja Luku i Bosansku Krajinu, stvarno srce njegove zlosrećne države Republike Srpske, obezbedi od upada HV i ABiH. Seća li se još neko da je Banja Luka tada, krajem avgusta i u septembru 1995. bila spakovana i spremna za epohalnu bežaniju kroz Koridor? Zašto? Zbog Mladića. Naš veliki junak kome se salutira, čiji se posteri lepe po tarabama, koji drži celo Srpstvo kao taoca, koji će „ubiti do četvrtog kolena“ ako neko proba da ga nađe, taj isti Mladić iz svoje gluposti izgubio je rat koji je vodio i bio bi ga izgubio još gore i strašnije da Amerikanci nisu bili podviknuli Hrvatskoj i BiH i zaustavili ih pred Banja Lukom. Od maja 1995. do Dejtona, svima je bilo jasno o čemu je tu reč; samo nije Ratku Mladiću. Eto vam vašega heroja: od 1992. Mladić je imao višestruku nadmoć u svemu: novce, ljude, oružje, tehniku, logistiku, političku podršku i odrešene ruke. Sve daleko više od protivnika. I šta je svršio?

Nego, gde smo bili stali? Kod našeg mlađanog i suspendovanog vodnika vojne policije, da. A zašto on ne bi salutirao slici Ratka Mladića, kad od kad on zna za sebe, tog istog Mladića čuvaju, paze i kuju u zvezde njegovi Vrhovni Komandanti, premijeri, ministri, „patriotski“ mediji i Ljilja Bulatović? Dečku je – u najboljem slučaju – ruka poletela sama od sebe u smislu vojne etikecije; u najgorem slučaju osetio je potrebu da pozdravi sliku Mladićevog lika, jer je tako vaspitan i obučavan. U oba slučaja, međutim, dečko nije kriv. Nije on čuvao Mladića do 2002, sve lažući da pojma nema gde Mladić jeste, a onda nadalje isto tako, do dana današnjeg, Akcioni plan ili ne. Sve i da jeste – a zašto jeste?

Dosta više i tog licemerja! Ostavite tog momka na miru, možda je inače dobar vodnik vojne policije, biće od koristi, samo ga ne puštajte na parade. Nemojte dokazivati vašu političku korektnost (sa šipkom u džepu!) preko njegovih leđa. On je, jadnik, bio učen i uvežbavan da sluša i poštuje starešine, kako i priliči. Zato njemu i njegovim drugovima i budućim starešinama, netom proizvedenim potporučnicima, treba objasniti o čemu je ovde reč. Svaki od tih dečaka nosi u svojoj štapskoj torbici generalsko granje (što reče Napoleon onomad) i zato ih treba paziti i podučavati. Šta kad neki od njih postanu generali, pa počnu da se ugledaju na Ratka Mladića? Daleko bilo!