Među nama budi rečeno – iliti: da ne čuje Zlo – držim da ovi što su krenuli u antireferendumsku kampanju imaju jedan zdravo veliki problem, odnosno nedostatak, koji će vrlo teško moći da neutrališu: fali im jedan dobar, štaviše vrhunski Matija Bećković. Može original, može i kopija, ali kvalitetna i pouzdana. S tim da vaistinu kvalitetnih kopija, da se ne lažemo, zapravo i nema na tržištu. S druge strane, Matija je čovek lak na peru, još lakši na Živoj Pesničkoj Reči, možda bi vredelo pokušati nagovoriti ga da istezgari nešto za suparničku stranu, može i pod pseudonimom – ako je onomad mogao da nastupa kao dr Janez Paćuka, što sad ne bi fasovao još neki rezervni identitet? Kako god, zamislite da sad krene Matija – sve sa Čedom, Nešom i Žaretom K. – da talambasa po Srbiji ono svoje od proletos, što mu ostade na zalihama – te neferendum, te neverendum… Bogami, teško da bi onaj „nealeksandrijski kvartet“ u sastavu Koštunica, Tadić, Nikolić & Dinkić nahvatali izlaznost i za onaj izborni cenzus od pet odsto!
U redu, brothers & sisters, malko smo se našalili – nešto kao zubar koji te zamajava vicevima spremajući se da ti zarije iglu u dubine mesa – a sada ćemo ka mnogo mračnijoj strani predreferendumske vrućice. Kampanja, u kojoj jedva da je još dozvoljeno i zakonito biti za protiv, tek što je i krenula, a već radosno hrli ka indikativnom jezičkom usijanju; uopšte ne smem da zamislim koje će neslućene temperaturne visine dosegnuti do kraja meseca. Pošto po svaki organizam, pa tako i onaj društveni, može da bude kobno ako se baš odviše pregreje, nije zgorega upozoriti na zabrinjavajuće simptome.
Ovih se dana (tačnije: 7. 10. 2006) u Večernjim novostima – koje su vazda bile na usluzi kad su referendumi u pitanju, bilo u Srbiji ili u okolini – autorskim tekstuljkom oglasio stanoviti Aleksandar Fatić, jedan od onih naših na mrtvoj patriotskoj straži okapajućih intelektualaca-društvenjaka „opšte prakse“, od sorte onih kojih se nešto baš i ne sećate od pre 5. oktobra 2000. jer su ili čamili u mišjoj rupi ili raduckali za Nenarodni Režim (i ekspertoidno pisuckali za njegove opskurne publikacije), da bi se poslednjih godina najedared nezaustavljivo raspričali na sve teme – od Ustava do Velikog Brata… Da ih priupitaš za sudbinu braka Nataše Bukvalac i onog vaterpoliste (ili šta li je već), i o tome bi Imali Mišljenje. Elem, u svom je kraćanom prilogu za jednu podugačku istoriju „državotvornog“ intelektualnog beščašća Fatić nakarikao sve najodvratnije simptome totalitarnog diskursa kojih se uopšte možete setiti. Ako je to samo Fatićev problem, onda problema i nema – ko još mari za domišljanja i džeziranja naših vazda uslužnih institutskih mr. Everymana?! Ali, rekoh, vremena su čudna, naša mala, lokalna istorija dobija veliko ubrzanje, takvi kao A. F. obično ne trče pred rudo bez preke potrebe, a Novosti pogotovo ne ustupaju svoju „oficijelnu“, udarnu, drugu stranicu tek-makar-kome da piše tek-makar-šta, naročito ne na teme od Posebnog Društvenog Interesa u Odsudnom Trenutku. E, zbog toga je važno videti čega sve to lepog ima u prilogu idiličnog naslova Konačno znamo ko smo (uzgred: ko to „mi“? Ja, da prostite, znam ko sam bar nekih trideset pet-šet godina).
U narečenom se tekstu Fatić vatreno, blago patetično, zauzima (agituje?) za novi Ustav Srbije, koji će Srbiji doneti neviđenu sreću i blagostanje (ovaj poetski uzlet moram da podelim s vama: „Srbija će se zaodenuti u novu haljinu koju plete već deset godina“). U redu, to je posve legitimno stanovište. Fatić, međutim, de facto odriče legitimitet nekom eventualnom drugačijem stanovištu, a njegovim pristalicama đuturativno uskraćuje moralni, politički i intelektualni integritet: oni su, naime, „jugosloveni“ (što u Fatića zvuči kao nešto da se smrzneš), „Titovi politički komesari i njihovi ideološki potomci“ itd. Okej, ni to nije strašno – samo je smešno. Ali, govoreći o njima, to jest o onima koji podmeću klipove u točkove našeg burnog razvoja, Fatić će reći da se radi o „zaostalim džepovima“ ideologije koju (danas) prezire, što je uvođenje eksplicitno militarističke terminologije u političku raspravu, i prikazivanje sugrađana i neistomišljenika kao nekakve opasne, kanda terorističke gerile; nešto docnije, ti će se „zaostali džepovi“ transformisati u „opasne zmijarnike“. Dobro je, jakako, poznato šta se radi s „opasnim zmijarnicima“: uništavaju se, iskorenjuju se. Pošto se do ušiju zaljubio u sopstvene životinjske metafore, Fatić će nekoliko redaka niže detektovati da su „naš osnovni, najveći unutrašnji problem“, zipa sad, „legla podrivačkog mentaliteta“… Em legla, em ovi iz legla još i podrivaju, Bog te veselio; teško je naći izraz/(dis)kvalifikativ koji je pouzdaniji indikator totalitarnog mišljenja od „podrivanja“ i „podrivačkog“: puna su groblja, na sve četiri strane sveta, onih koji su tokom nesrećnog XX veka pobijeni jer su nešto ili nekoga tobože podrivali.
A kako konkretno podrivaju naši podrivači? Tako što, već po „uslovnom refleksu“, rade „protiv konsenzusa o bilo čemu, protiv ustava, protiv nacionalnog stava i interesa“. Šta to praktično znači? Svako drugačije mišljenje i zalaganje od (eventualno) većinskog se delegitimizuje i kriminalizuje, jer je svako oponiranje per definitionem ukidanje „konsenzusa“; u skladu s tim je i afirmacija fantazma „nacionalnog stava“, gde se jedan lični ili moguće grupni (na dobrovoljnoj, „istomišljeničkoj“ bazi) pogled na neko pitanje ili problem „usađuje“ kolektivno i beziznimno celoj jednoj etničkoj ili političkoj zajednici. Ko, dakle, istupa iz „konsenzusa“ taj, konsekventno, istupa i iz same te zajednice koja ima, vidi vraga, „stav“, pa k tome još i „interes“, koji u Fatića nije arbitrarna, relativna i diskutabilna stvar koju uglavnom naturaju elite i o kojoj se može, sme i mora slobodno raspravljati, nego nekakav Apsolutni Entitet, od stene odvaljen, kojem se ima pokoravati ili, u protivnom… šta? Rizikuješ da te Fatić i njegovi podriju, što ume i da boli!
