Na Sajam iš’o, ne baš od najmanjih nogu, ali dešavalo se, živi pisci, tolike knjige, sva ta gužva… sve na jednom mestu. Ove godine nije bio načisto, gled’o otvaranje, direktno, vidi bio i Premijer, slik’o se, obiš’o štandove, gde treba rek’o da je Ustav knjiga najvažnija, posle video još političara na tom mestu, i oni rekli o Knjizi najvažnijoj… Nije da ga sve to nije taklo i dojmilo, stao da planira, u koji dan bi bilo najbolje otići, kako, s kim, s kojim parama… Tako došla nedelja, skoro poslednji dan, da se informiše, na Nacionalnoj televiziji, na onoj Nacionalnoj šarenici, nacionalni prilog o knjizi Raspevana azbuka, ima pesme, ima igre, onaj Nacionalni Žika, što ima nacionalni nadimak, veli, pita, odgovara, Da li ste izašli, ja izašao još juče… krene, na Sajam.
Kartu ne plati, pokaže neku legitimaciju sa srpskim grbom, deluje. Prođe pored onog velikog Ustava na kome je pisalo da je to knjiga najvažnija, uđe u Halu jedan, to se, ajde neka bude pisački, ne može sagledati, ko košnica, mravinjak i sve to i tako. Tu sve veliki, izdavači, da ne nabraja, stane ‘oda i razgleda. Kad je već tu uzme još ‘oda i razgleda, vidi, i ostali narod ‘oda i razgleda. Vidi, Matija, kako koji, pred štandom Zavoda za udžbenike potpisuje svoje Besede, vidi, prođe ona Gorica Mojović, jedan, pisac li je, uze da konstatuje pojavu, drugi, opet li je pisac, protivreči, Jeste mala, al’ se dobro drži.
Nastavi, i sve tako, stane d’ odmori, ali gde d’ odmori, i ti veliki izdavači nisu ko što su bili, otkad je onaj Jerofejev bio i opis’o kako naši piju ko Rusi, a ponašaju se ko Srbi, preko veze mo’š dobiješ jedino kafu. Ali ima izdavača koji drže do renomea, na jednom štandu, vidi, ima Toga, preko kafe, sa onu svoju legitimaciju sa srpskim grbom uzme i priključi se. Za stolom sve sam pisac, sve sama ekselencija i eksekselencija, sve sam, neka bude, Momo imena Momčilo Kapor. Ima tu razgovora, ima tu i nazdravljanja, ima tu esencije i suštine, jeste da je jedan eksekselencija, po običaju, kurčevit, ali svi se slažu, naročito glede vica o Bosancu i Crnogorcu, i naročito oko karijere dugonoge pridošlice koja ‘oće bude pisateljica. Tu javiše da je naš pisac, koji za tu priliku stavio kravatu, dobio veliku i regionalnu nagradu. Odoše da je prime. Vratiše se, neka greška, nagradu nije dobio naš pisac iako žiri zased’o u Beogradu, jedan veliki i naš pisac u poverenju otkri ‘de je greška, predsednik žirija je Amerikanac, a taj mnogo mrzi Srbe.
Popne se gore, i gore, po obodu hale, sve štand do štanda, sve samo što nije džabe, jedan nudi neke letke, flajere, preporučuje prvu knjigu, pominje rece’zenta, ko je rece’zent, Srba Ignjatović, predsednik UKS-a, šta piše, Efektno štivo koje ume da ponese čitaoca, da ga uzme pod svoje… Siđe o’zgo, uđe u Halu 14, tu strani izlagači, štandovi ministarstava, ulica Nikolaja Velimirovića, tu štand Eparhije Žičke, Raško-prizrenske, Šumadijske, Podvorja moskovske patrijaršije… ikone, monografije manastira, kandila, posni kuvari, brojanice. Tu štand manastira Sveti Pantelejmon, natpis, Gde su u IX veku živeli Albanci a gde Srbi, ima engleska mapa iz 814, lepo se vidi, nigde Albanaca, ima ih tamo kod Jermenije i Azerbejdžana, mapa samo 40 dinara. U Nikolajevoj ulici i štand Srpske liberalne stranke, ko ne zna, Nikole Miloševića, domaćin štanda objašnjava da su izložili knjige iz antikvarnice, sa strankom nemaju ništa, samo iznajmili štand od stranke. U tu ulicu i štand Pisaca iz otadžbine i rasejanja, skraćeno SKOR, u nji’ najjevtinije, Plavi pogled, Zavejani puti, Progonstvo iz embriona, sve po 30 dinara.
U tu halu najveća gužva na štandu Ministarstva za dijasporu, za ko naiđe besplatna kafa, programa preko programa, spazi onog Đoku što bio i ministar i ambasador Stojčića, nacionalnog Veselina Đuretića, onog Brankova koji sve snima i sa svima razgovara… Jedan, od stola zastrtog svečanom srpskom zastavom, ima uvodno slovo, sve na vrlo suptilan način objavljeno… Priđe bliže, stane gleda policu sa sve te knjige, ima Vladan Rakić, O Kosovu, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, autor u predgovoru piše kako je knjiga nastala, kako je sve počelo susretom sa Bećkovićem, i prva pesma tak’a, Očinskom prahu srbovečnog stiha, mom večnom uzoru, onda imaju stihovi, Oj Matija matijani/ prahu sveta nesejani/ Bećkoviću bećkovani… Ima još knjiga, Halo, Avala, knjiga pesama preko 100 srpskih pesnika koji pomažu obnovu avalskog tornja, sastavio sveštenik Branko O. Tomić. Izdavač UKS, pokrovitelj Ministarstvo za dijasporu, prvo Bećković, a ima i Bora Đorđević, Čotrić, onaj Đoko Stojčić, za koga piše da je dobitnik nekoliko najznačajnijih priznanja za književni rad, počasni član Unije čeških pisaca, potpredsednik Unije umetnosti sa sedištem u Pragu…
Nazad u onu glavnu halu, opet stane odmori, ‘de će, opet najbolje kod ti veliki izdavači, tu pisci, tu ima da se čuje koja umetnička, o nacionalnoj da se ne govori. Jedan se baš vlada ko pravi pisac, cigaru puši na veliku lulu, preuredio, uz’o trešnjev čepić i prilagodio lulu za cigaru, kad god ode u inostranstvo mora objašnjava. Tu i jedna što zbori ko pisac, treba znati i umeti, erotika nije stvar godina. Jedna, ko nijedna, priđe da se slika sa pisci, i ona pisateljica, ima vizitkartu koja po sebi i šire umetnost, povr’ beli’ oblačića ptica raširenih krila, u dnu, pod oblačići, prezime pisateljice, Ptica. I na to iznenađenje bi iznenađenje, jedna crna, crna, u kosi crveni povez koji padaše na desnu stranu belog vrata nešto ispod linije crvenih usana. Odloži crnu i kratku bundu, iz crne torbe izvadi svoju knjigu, drugo izdanje, tiraž tri’es’ ‘iljada, lično Stevana Sremca, a knjiga, Zona Zamfirova, šta je bilo posle. Prava pisateljica, nude joj i film, ali ništa ne potpisuje dok ne vidi pare. Lako pomera kraj crnog džempera preko levog ramena, naravno da će da se slika, i to sa knjigom, a pseudonim doš’o takoreći sam od sebe, naravno da se izdavač složio, i eto Stevane.
Izaš’o kad dobro smračilo, nije se raspitiv’o, vid’o da je narod izglas’o da je Ustav knjiga najvažnija, šta im’o da se raspituje, plakati DSS-a, Rečeno je urađeno, već bili izlepljeni.
