„Komšija“ za gradonačelnika

Specijalno za „Vreme“ iz Ljubljane

Brzo je shvatio da je slovenačko društvo zatvorenije od drugih i da treba više vremena da prihvati „pridošlicu“, ali to ga nije pogađalo. „Ne podnosim kad mi neko dođe i kaže – mi smo ‘naši’. Šta to znači ‘naši’? Gde si bio dosad? Uspeh je merilo. Ako nisi dobar – nisi dobar. A ko je dobar, nema frke“, ubeđen je Janković. Uporan i sistematičan, uspeo je relativno rano da dostigne, čak i da premaši zadate ciljeve. Kad je preuzeo Merkator u „buli do guše“, najavio je da će tržišni udeo Merkatora do 2000. dostići 20 odsto, a da će iz kompanije otići kad se vrednost akcije udesetostruči i dostigne 38.500 tolara. Rečeno, učinjeno – 2006. Merkator kontroliše oko 49 odsto slovenačkog tržišta a vrednost akcije je deset puta veća u odnosu na cenu polovinom devedesetih

„Moja priča ide otprilike ovako: rodio sam se 1. januara 1953. u malom seocetu Saraoci – Smederevo u Srbiji, gde sam proveo detinjstvo, a onda sam se sa porodicom preselio u Sloveniju.“ Ovo je rečenica kojom netom izabrani gradonačelnik slovenačke prestonice počinje autobiografiju koju je objavio na svojoj internet strani pre dva meseca, uz vest da ulazi u trku za prvog čoveka Ljubljane. Ono što se ne zna jeste da je Zoran Janković već u prvoj rečenici nehotice razotkrio svoj odnos prema zavičaju. Varošici je ime Saraorci, što se u subotu potvrdilo i u reportaži novinarâ komercijalnog POP TV-a, koji su se u zaleđe Smedereva uputili s istim žarom s kojim se nekad hodočastilo u Kumrovec. S obzirom na probleme koje slovenački novinari imaju s razumevanjem „cirilice“, niko nije primetio da Janković pogrešno navodi mesto rođenja, u kome dan-danas stoji zapuštena udžerica u kojoj je odrastao sa babom i dedom s očeve strane.

Vratimo se na početak: u intervjuu za „Vreme“, pre sedam godina, Janković je opisivao muke mame Ivanke, rodom Slovenke, u okruženju zemljaka muža Steve. Seljani nisu imali sluha za potrebe moderne žene, pa su je popreko gledali kako prašnjavim drumovima tera motor. Stoga su se roditelji odselili u Sloveniju, gde Steva počinje kao taksista a završava kao auto-prevoznik. Zoran ostaje na brizi babe i dede, u trošnoj kući napravljenoj od blata i slame. Dok on s vršnjacima igra fudbal, u Ljubljani se rađa sestra Jagoda. Jezik je odlučio da se i Zoran pridruži porodici, i to ruski. Prema predanju, u Srbiji se u to vreme po školama učio ruski, a u Sloveniji engleski. To je presudilo da Ivanka, kad je Zoran završio četvrti osnovne i napunio 11 godina, 1964. spakuje njegovu bošču i odvede ga u Ljubljanu.

NE OKREĆI SE, SINE: Zoran u početku ima gadne probleme jer ne zna slovenački. Drugovi iz Saraoraca svedoče da je često bežao iz Ljubljane, natrag, na ognjište. Pošto je promenio dve osnovne škole, uspeva da upiše gimnaziju. U trećem razredu pronalazi svoju poslovnu žilicu – zarađuje džeparac tako što vrbuje kandidate za polaganje vozačkog ispita u auto-moto društvu „Moste“, organizuje kurseve učenja saobraćajnih propisa, vozi očev kamion (čak do Makedonije), prodaje cveće… Prodaje i ulaznice za igranku kako bi skupio novac za ekskurziju u Split. I upoznaje Miju, koja mu je i danas životna saputnica. Karijera je u početku mutna – Ivanka je htela da Zoran bude lekar, a on se lomio između mašinstva i ekonomije. Odlučio se za ekonomiju, na sugestiju psihologa koji je pregledao testove potencijalnih brucoša. Novac ušteđen od vođenja knjiga zanatlijama ulaže u gradnju kuće, sledi ženidba, rađaju se sinovi Damjan i Jure.

Pripravništvo je odradio 1978, u PTT-ovoj službi za investicije. Nije mu se dopalo, jer je Ivanka bila knjigovođa, pa je znao da je taj hleb težak. Uhlebljenje nalazi u zagrebačkoj firmi „Grič“, koja se bavi opremanjem hotela. Ubrzo postaje pomoćnik generalnog direktora, ali napredovanje ne ide onako kako bi želeo, pa menja poslove jedan za drugim. Konačno postaje generalni direktor Merkator Investe. U opisu posla – „turizam i trgovina“. Ali plata je niža, iako je funkcija viša. Preduzeće je sponzor košarkaškog kluba Smelt Olimpija, pa Zoran postaje potpredsednik kluba. Košarkaše vodi na gostovanja širom tadašnje SFRJ. Decembra 1988, suviše brzo vozi vijugavim putem prema aerodromu Brnik, golf izleti s puta i udari u betonsku osnovu telefonskog stuba, auto se prevrne, Zoran i Mija ispadnu. Zoran se dočeka na noge, ali supruga je teško povređena.

Janković osniva porodično preduzeće Elekta inženjering, bavi se projektovanjem i izgradnjom objekata. Elekta investira i u sport, između ostalog i u rukometni klub „Krim“ u kome trenira i sinovljeva cura Deja Doler. Klub ga zamoli za donaciju od 500, a dobije 2000 maraka, uz uslov da klub postane državni prvak. Klub osvaja pehar, pod imenom „Krim Elekta“. Politički se ne izjašnjava ni pre ni posle referenduma o osamostaljenju, ali 1994. lomi to pravilo i postaje član savetodavnog tela Liberalne demokratije Slovenije (LDS), na čijem je čelu Janez Drnovšek. Zoran je dobar i s predsednikom države Milanom Kučanom, pored koga često sedi na sportskim utakmicama. Pride kritikuje podređenost ženske reprezentacije u Rukometnom savezu Slovenije, pa 1996. postaje predsednik rečenog saveza. Merkator preuzme sponzorstvo u „Krimu“, tad već najuspešnijoj slovenačkoj rukometnoj ekipi.

„Košarka je sport urbanih sredina. Rukomet je više seljački sport. Tu Slovenija ima velike potencijale za razvoj, pre svega zbog psihofizičkih osobina Slovenaca“, uveren je Janković, koji je ušao u Merkator 1997. kada su akcionari veoma nezadovoljni velikim gubicima kompanije. Janković, međutim, podržava dotadašnjeg predsednika uprave Živka Pregla, da bi ubrzo zauzeo njegovu stolicu i napustio položaj direktora Elekte. U trenutku kad je preuzeo Merkator, firma je tavorila sa udelom na tržištu od 15,4 odsto, da bi posle Jankovićeve modernizacije dućana i preuzimanja sličnih preduzeća počeo procvat.

NA NAJVIŠEM NIVOU: Kada je 2000. Zoran Đinđić posetio Lubljanu, Janković koristi priliku da ga odvede u prvi Merkatorov hipermarket. Šablon se ponavlja prilikom službene posete Stjepana Mesića Sloveniji, iako se još uvek nagađa da li je „dil“ sklopljen baš na Kučanovom kanabetu. Domaćin Kučan pokazao je gostu isto ono što je video Đinđić, i posao je sklopljen. Opoziciona, tada desničarska štampa, vrištala je zbog takvog angažmana predsednika države, ali Jankovića to nije omelo da sa Mesićem ugovori postavljanje kamena temeljca u Zagrebu. Mediji naklonjeni tada opozicionom prvaku Janezu Janši osuđuju i Kučanov put u Sarajevo, na otvaranje Merkatorovog centra. Najveći, megacentar, Merkator otvara u Beogradu, što je Jankovićeva zasluga. Operacije „na najvišem nivou“ postaju konstanta u Merkatorovim poslovima, pa nije čudo što je biznis u Srbiji krenuo punom parom tek posle posete Zorana Đinđića i Gorana Svilanovića Ljubljani, sve uz asistenciju Vladimira Kravčuka, Merkatorovog čoveka u Beogradu. Ili, kako je Kravčuka najavio slovenački POP TV 5. oktobra 2000, kada je uživo komentarisao dešavanja na ulicama Beograda: „Eto ga, naš, Slovenac, jedan od glavnih ljudi u Glavnom odboru Građanskog saveza.“

Janković je tada javno izrazio nadu da će „srpska vlada dati prednost ekonomiji, a ne nekim nacionalnim ljubavima i mržnjama“ i obećao da će u Merkatorovim centrima „raditi građani Srbije“, te da će se „prodavati i srpska roba“. Što se tiče životne filozofije, Janković se ne boji konkurencije. Zašto? „Naši političari su bili dovoljno mudri da su zatvorili granicu i učinili sve što je potrebno kako bi sprečili krvoprolića poput onih u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji… Sada dolazi vreme kada trgovina, sport, kultura… ponovo treba da otvore te granice. Tu je keč. Ne možeš ostati zatvoren unutar nekog uskog sistema, jer se brzo nađeš u situaciji kao na ringišpilu – vrtiš se, ali nešto je uvek izvan vidokruga. Zato se treba otvarati.“

Brzo je shvatio da je slovenačko društvo zatvorenije od drugih i da treba više vremena da prihvati „pridošlicu“, ali to ga nije pogađalo. „Ne podnosim kad mi neko dođe i kaže – mi smo ‘naši’. Šta to znači ‘naši’? Gde si bio dosad? Uspeh je merilo. Ako nisi dobar – nisi dobar. A ko je dobar, nema frke“, ubeđen je Janković. Uporan i sistematičan, uspeo je relativno rano da dostigne, čak i da premaši zadate ciljeve. Kad je preuzeo Merkator u „buli do guše“, najavio je da će tržišni udeo Merkatora do 2000. dostići 20 odsto, a da će iz kompanije otići kad se vrednost akcije udesetostruči i dostigne 38.500 tolara. Rečeno, učinjeno – 2006. Merkator kontroliše oko 49 odsto slovenačkog tržišta a vrednost akcije je deset puta veća u odnosu na cenu polovinom devedesetih. Jedino što Janković tada nije samovoljno otišao iz Merkatora, već je najuren bez obrazloženja. Posle decenije uspeha i pohvala, izabran je za menadžera godine (po izboru revije „Kapital“) u trenutku kada sa Merkatorom vodi rat preko medija. Srećom da je za svog direktorskog mandata vredno kupovao akcije Merkatora, kako bi svima dao do znanja da veruje u uspeh preduzeća, pa mu je ostao bogat udeo od oko 1,5 odsto.

Merkator je pod Jankovićevim vođstvom izrastao u najveće slovenačko preduzeće sa 15.000 zaposlenih i lancem trgovina u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji, te planom da ne ostane samo slovenački poslovni gigant, već da u bližoj budućnosti zauzme 200. mesto na rang-listi najuspešnijih u svetu!

RADNIČKE SUZE: Uzlazna krivulja Jankovićeve karijere survava se ubrzo pošto vladu osniva Janez Janša, 2004. Država ga uz pomoć fondova koje kontroliše i dogovora sa drugim velikim vlasnicima otpušta s mesta predsednika uprave. Radnici pozivaju Jankovića – „predsednika, da ne odlazi“, radnice brišu suze. Janković tvrdi da je sve to maslo politike, koja prema standardima savremenog sveta nema šta da diriguje u privredi, te da je „prodat“ kako bi se Janšina nomenklatura dočepala kontrolnog paketa akcija i u vodećoj novinskoj kući, čime je konačno ušla u medije.

Tada prvi put pominje ideju da će možda ući u političke vode, ali ga niko ne shvata preterano ozbiljno. Kako raste nezadovoljstvo nad radom dotadašnje gradonačelnice Danice Simšič, tako se rađa ideja o budućem Jankovićevom poslanstvu.

Desnica je uverena da su Jankovićeve šanse minimalne, naročito uz agresivnu kontrakampanju na temu Jankovićevog južnjačkog porekla i turbo-folk kandidature. Jankovićev glavni konkurent je premijerova uzdanica, „otac slovenačkog tolara“ France Arhar, nekadašnji guverner Narodne banke Slovenije. Dani uoči izbora nabijeni su ad hominem napadima na „trenutnog kandidata Jankovića“, a na svetlo dana izbija i nezvanična verzija revizije Jankovićevih „balkanskih ujdurmi“ u Merkatoru, s posebnim osvrtom na nepravilnosti prilikom kupovine zemljišta na Novom Beogradu i troškova za reprezentaciju.

Napadi su, na užas desnice, imali suprotan efekat. Birači u Jankoviću vide žrtvu, pa za njega glasaju i oni koji ga ne mirišu. U finišu, glatko osvaja pobedu i većinu odborničkih mesta u gradskoj skupštini. Ovakvim rezultatom iznenađen je i sam Janković, jer se nije nadao da će sve biti rešeno već u prvom krugu, pa 22. oktobra u društvu pevača koji su specijalno za to doputovali iz Hrvatske (Danijela i Petar Grašo) slavi trijumfalni uspeh.

Iako kritičari kažu da je bogat kao Krez, Janković se novcem ne razmeće. Voli da izađe peške u centar Ljubljane i u popularnom kafiću popije kafu, dok mu prilaze prolaznici i poznanici, da razmene reč-dve. Za razliku od manje imućnih sugrađana koji se šepure u preskupim automobilima, Janković svoj kapital ne ulaže u „spoljne simbole uspeha“.

POBEDNIČKI RUČAK: „Nije to neki poseban osećaj – biti bogat. Daje mi sigurnost, jer nisam vezan za ovo mesto i mogu da odem kad hoću. Živim sasvim dobro od svoje plate, ne idem na odmor, nemam potrebu. Radoholik sam. Pretprošle godine išli smo žena i ja na more na – dva dana! U petak smo bili u Dubrovniku, u subotu i nedelju smo bili u gostima kod crnogorskog predsednika Vujanovića i narednog dana – povratak u Ljubljanu. Bio je to krasan odmor“, rekao je Janković za „Vreme“ još dok je bio na čelu Merkatora.

Pošto je i službeno objavljeno da je osvojio 63 odsto glasova u Ljubljani, dok je Arhar dobio tri puta manje, da ne pominjemo aktuelnu gradonačelnicu iz redova socijaldemokrata (ni osam odsto), desnica i provladini mediji spekulišu da li je Janković sposoban da postane novi lider posustale slovenačke levice. Ulje na vatru doliva vest da je na dan izbora bio na ručku sa bivšim predsednikom Kučanom i jednim od prvaka opozicionog LDS-a. Uzalud Janša podseća da je Janković najbogatiji čovek u državi, kome je na umu uvek kapital, a ne blagostanje radnika, glasine su već učinile svoje. I predsednik uprave najveće novinske kuće „Delo“ pokušava da umanji značaj ove pobede podsetivši da je to turbo-euforija, a nije mnogo odmakao ni Marko Crnković, kolumnista ljubljanskog „Dnevnika“, koji je uz tvrdnju da mu ne smeta što je budući gradonačelnik polu-Srbin, dodao kako u svetu postoje drugi standardi, pa recimo u Americi niko ne može da postane predsednik ako nije rođen na njenom tlu.

Janković je na sve to uzvratio tako što je na „pobednički“ ručak pozvao sve konkurente, protivkandidate iz trke za gradonačelnika Ljubljane. Izostao je najveći gubitnik France Arhar, što je jasan znak da se njegov mentor Janez Janša plaši da bi Janković na sledećim izborima mogao da poželi nešto više i sebi postavi još više ciljeve. Očito se na učmaloj političkoj sceni Slovenije priprema teren za radikalnije promene, pa nije nerealno očekivati da „najbolji komšija“ – kako sledbenici tepaju Jankoviću po ugledu na njegov slogan za Merkator – postane jedan od najtraženijih artikala na rafovima neke nove političke partije u Sloveniji.