Na predstojećoj distributerskoj smotri poznatoj kao Sinemanija biće prikazan izdvojeni segment nazvan Dark Sinemanija. Za razliku od glavnog programa koji se održava u Velikoj sali Sava centra, njen mračni deo smešten je u bioskopu Takvud i to u pretponoćnom terminu od 23.55 časova. Iako je Sinemanija, od kada je osnovana, bila važan deo filmskog života ovog grada, ona je u suštini jedan komercijalno-vašarski spektakl, gde je previše gužve i ne možete da koraknete a da vas neko ne saleće sa nekakvim reklamnim proizvodima. Zbog toga je ovaj potez sa organizovanjem Dark Sinemanije nešto što treba podržati. Naime, održava se u gradu daleko od čitave gungule Sava centra, prikazuje filmove koji nisu veliki hitovi, njihov bioskopski život je krajnje ograničen, te stoga poseduje momenat ekskluzivnosti koji vraća bioskopu onu neophodnu dozu gledalačke strasti koja se poslednjih godina prilično istanjila. Ovo što sledi je kratak prikaz filmova sa Dark Sinemanije
ŠEJTAN: Film mladog francuskog reditelja Kima Šapirona Šejtan svojim učešćem podržao je Vinsent Kasel, koji je na sličan način omogućio jedan od najzanimljivijih francuskih filmova u poslednjih desetak godina Od pozadi. Druga zanimljivost je što se u jednom hororu može osetiti trenutna socijalna napetost u Francuskoj, kroz koju se opet prelama, trenutno aktuelni, globalni sukob civilizacija. Naime, kako se sukob produbljuje, sve se više muslimanske mitologije, umesto katoličke, koristi da na filmu označi zle sile. Multi-kulti ekipa mladih francuskih državljana, jedan starosedelac, jedan Vijetnamac, jedna Arapkinja i jedan musliman afričkog porekla, odlaze ujutru posle večeri u klubu u francusko mestašce koje izdgleda kao da je naseobina seoskih idiota. Stalno na granici između bizarnog humora i horor stereotipa, što ga u većem delu čini farsom, Šejtan je pod očiglednim uticajem japanske verzije ovog žanra, ali i Kusturice, koji je, po rediteljevom priznanju, njegov veliki uzor.
SHORBUS: Američki reditelj Džon Kameron Mičel već ima mnogo poštovalaca u Beogradu, pošto je njegov rediteljski debi Hedwig and the Angry Inch zadobio kultni status. U njegovom novom ostvarenju Mičel nastavlja da dokazuje da gay gotovo nikad ne znači srećan, ali skoro uvek zabavan. U filmu Shortbus možete videti neke od najeksplicitnijih scena seksa dosad prikazanih u mejnstrim kinematografiji. I pored toga, film ne pokušava da uzbudi ili uvredi. Ovo je, zapravo, topla i pomalo sarkastična oda seksualnim slobodama. „Mi živimo u tako narcisoidnom dobu da je seks postao još jedan od oblika usamljenosti“, kaže reditelj. Istorijski i ideološki je smešten između jedanaestog septembra, posle koga su dva velika falusna simbola Njujorka ostavila veliki kastrativni ožiljak, i velikog nestanka struje 2003. godine koji je većina Njujorčana provela zabavljajući se ispod pokrivača.
BITKA U RAJU: Reditelj Karlos Rejhades je svakako najkontroverzniji reditelj meksičke kinematografije, jedne od trenutno najzanimljivijih filmskih sredina. Posetioci FEST-a od pre nekoliko godina sigurno se sećaju njegovog filma Japan. Novi film Bitka u raju nastavak je rediteljevog konzistentnog naturalističnog pristupa koji ne štedi gledaoca ni njegovu osetljivost na različite gadosti. Radnja prati Karlosa i njegovu ženu koji kidnapuju komšijinu bebu. Međutim, beba se ne vidi ni u jednom kadru što je jedan krajnje bezobrazan rediteljski postupak koji namerno obezvređuje zaplet i racionalnu strukturu filma. Drugo, neke emocije: bes, kajanje, krivica, tek u ovakvom ostvarenju neopterećenom ograničenjima onoga što se smatra dobrim ukusom, dobijaju svoju pravu filmsku interpretaciju. Obavezno pogledajte ovaj film.
NAHRANI ME: „Najbolesniji film koji ste ikada videli“, ponosno stoji na plakatu filma Nahrani me, još jednog trilera u kome policajac istražuje svet nastranog kriminala. Sve počinje od sajta sumnjive sadržine preko koga muškarci pronalaze gojazne žene. Na neki način ovo je i film o internetu na kome svaki fetiš ima svoj sajt, a svaka devijacija svoje poštovaoce. Nova politika tela koja se, uz nešto preterivanja vidi i u ovom filmu, uvodi kroz jedan crnohumorni momenat sva ona tela koja su sve do skoro bila nevidljiva na ekranu. Dakle ona koja nisu savršena, savršeno oblikovana, izbrijana, kvarcovana itd. Kakva tela ovde možete videti, dovoljno je ilustroavati podatkom da glavni ženski lik Mildred proslavlja svoj tristoti kilogram. Nahrani me je, ipak, ostvarenje koje se ne preporučuje publici sa slabijim želucem.
NESAVRŠENA TELA: Jedini dokumentarac na ovom programu dolazi nam u režiji Švajcarca Rafaela Sibile. Nesavršena tela na najneposredniji mogući način ispituju različite aspekte seksualnosti, vodeći publiku na putovanje od Sjedinjenih Američkih Država, preko Brazila i Francuske do Japana, dokumentujući različite ekstremne vrste seksualnosti. Pored toga što ima sirovih opisa seksualnih praksi, film, zapravo, pokušava da razume motivaciju i težnje muškaraca i žena koji su spremni da odu dalje od većine ljudi u potrazi za zadovoljstvom.
ANĐELI ZA UNIŠTENJE: Najzanimljivija stvar u vezi sa filmom Anđeli za uništenje je ta da se u nekoliko tačaka fikcija i stvarnost ukrštaju. Reditelj Žan-Klod Brisu glumi reditelja koji vrši audicije za svoj sledeći film, koje snima kamerom. Na audicijama od svojih potencijalnih glumica traži da glume orgazam. Kada mu jedna od njih prizna da nije morala da glumi, on osmišljava poludokumentarni projekat u kome ispituje seksualnu funkciju prisustva filmske kamere. Reditelj polako tone sve dublje i konačno ulazi u probleme sa zakonom. Zapravo, samog Brisua je nekoliko glumica tužilo za seksualno zlostavljanje tokom audicija za njegov prethodni film Secret Things i to, da ironija bude veća, glumice koje nisu dobile uloge.
