Pitanje hleba i lopova

Moguće je da je osnovni razlog upotrebi ekonomije u izbornoj kampanji u tome što građanin nakon oktobarskog ustavnog referenduma, na kome smatra da je za Kosovo učinio sve ono što je danas „realno i moguće“, sada kaže: hajde da napokon glasamo o nečem drugom, na primer o nezaposlenosti i kriminalu. Ispada da upravo ono što su Nikolićevi radikali i Koštuničini narodnjaci smatrali svojim najvećim uspehom – da su progurali ustav u znaku „kosovske zakletve“ – sada postaje njihova najveća predizborna „otežavna okolnost“. Jer, ako je na referendumu „odbranjeno Kosovo“, o čemu se dalje može pričati – sada kada Ahtisari i SAD ćute. Možda su, ponavljamo, upravo zbog toga, trenutno, na dnevnom redu prozaičnije, ekonomske stvari – a na tom terenu je domaća konkurencija mnogo oštrija, a broj nezadovoljnih uvek velik.

„Pitanje hleba“ i u glasačkom telu Srbije vraća se u vrh političkih prioriteta. Drugačije je kod „bitke protiv kriminala i korupcije“, jer je reč o večitoj srpskoj temi i praksi. Još je Milošević, iz godine u godinu, galamio protiv kriminala i najavljivao odsudni rat protiv lopova, a kasnije su sa tom pričom na svim izborima veoma uspešni bili i radikali, pa i takozvani „patriotski deo“ demokratskog bloka stranaka.

Zanimljivo je primetiti da se realan prodor ekonomskih tema u predizbornu političku kampanju odvija upravo sada, kada su trenutne privredne prilike veoma dobre, a to nije, bar ne u tolikoj meri, bio slučaj pre ranijih parlamentarnih izbora u Srbiji, kada smo svi zajedno bili ogrezli u siromaštvu i kada su ekonomska pitanja bila pitanja golog opstanka. Pri tome je, takođe, paradoksalno da danas, kada je dinar jak, a plate, penzije i budžeti sve veći, te kada su proizvodnja, trgovina, građevinarstvo i izvoz u znatnom usponu, na ekonomskim predizbornim pričama ne insistira premijer Vojislav Koštunica, kao vodeća ličnost dosadašnje vladajuće koalicije, nego o toj temi prevashodno govori predsednik Boris Tadić i njegova Demokratska stranka – u kontekstu „obnavljanja procesa pridruživanja Evropskoj uniji“.

BITKA ZA IDEJU: Istina, prvi je počeo Mlađan Dinkić, koji je u vrh kampanje G17 plus istakao „borbu protiv nezaposlenosti“ i borbu protiv korupcije i privrednog kriminala. Dinkić se pri tome vešto postavio – ne kao čovek koji treba da brani vladu u kojoj je prethodne tri godine bio jedan od ključnih ministara, nego kao neko ko tek traži vlast da bi unapredio ono što je zakržljalo, ubrzao ono što je zaostalo, priveo pravdi one koji su potkradali državu i sirotinju („pa makar to bili i ministri“). Ta okolnost izgleda da ne nervira samo vladine oponente, nego i samu „centralnu stranku“ dosadašnje vlasti (DSS), pa ministar pravde Zoran Stojković nije izdržao da Dinkiću ne spočitne da ideja o Agenciji za borbu protiv korupcije nije njegova, nego da je ona zapravo već odavno u programu Koštuničine vlade, a zapela je negde u Narodnoj skupštini.

To je doista tačno, Stojković i Dinkić su odavno saglasni da se kurtališu Verice Barać i njenog Saveta za borbu protiv korpucije, ali i Dedijerovog Odbora za sukob interesa – pa su bili smislili da ta dva tela elegantno oslabe „ujedinjujući“ ih u jednu Agenciju, nešto poželjnijeg, „stručnijeg“ sastava i zvučnijih ovlašćenja. No, Dinkić sada tu ideju prikazuje kao neku svoju novost i galameći protiv kriminala uzima reč iz usta i kolegi Stojkoviću i radikalima. Koliko je, inače, reč o kurentnoj temi uoči svakih izbora vidi se i po tome što su se u retoriku protiv kriminala i korupcije uključili čak i Karićevi sledbenici (a koliko su zbog korumpiranih ministara oni sami „propatili“, tek treba da otkrije istraga o Mobtelu i Astra banci).

No, mada Dinkić u ovoj fazi svoje kampanje najviše viče protiv kriminala i korpucije, iza njegovih leđa je gotovo stalno slogan: Jak dinar! A, naravno, on i dalje rabi rentu na autorstvo na razvikani Nacionalni investicioni program, takozvani NIP – koji je, objektivno rečeno, i bio smišljen više kao izborni nego kao državni privredni program. Pri tome je, u predizborno vreme, kada je opasno otvarati išta komplikovano, njegovim kritičarima dosta teško da jednostavnim rečima problematizuju pitanje „jakog dinara“, te da, kritikujući NIP, kao „šarenu lažu“ novčanih obećanja iz navodno nepresušne državne kase, istovremeno i sami glasačima ne obećaju nešto zvečeće. Na primer, nekadašnji ministar finansija Božidar Đelić, izgleda „frontmen“ Demokratske stranke za ekonomske teme, paralelno govori o neodgovornoj i „relaksiranoj“ politici javne potrošnje koju vodi vladajuća koalicija, a sam je u izborni program svoje stranke stavio smanjivanje stope PDV-a za neke informatičke namene itd.

U suštinskom smislu, na ekonomskom polju je najuočljiviji sukob upravo između Mlađana Dinkića i Božidara Đelića, jer u tom sporu ima i izvesnog sudara koncepcija, a ima i prilično neukusnih, gotovo „psihijatrijskih“, međusobnih diskvalifikacija. Ako ostavimo po strani „lični karakter“ svađe između nekadašnjih prijatelja i najprisnijih saradnika iz vremena Đinđićeve vlade, koji se može objasniti samo sudarom gigantskih ambicija kod obojice, vidi se da se ta svađa i nije mogla izbeći i iz stranačkih razloga.

Snažnim isticanjem Božidara Đelića kao jednog od glavnih kadrovskih aduta za izbore, vođstvo Demokratske stranke je, verovatno, htelo da pokaže da ta stranka ima u svojim redovima kandidata i za mesto premijera, a još više za zamenika premijera, koji bi, poput Labusa u Koštuničinom kabinetu, praktično vodio glavne ekonomske poslove, naročito one u vezi s međunarodnim ekonomskim i finansijskim institucijama – to jest, da nekoj budućoj „vladi demokratskog jedinstva“ i nisu potrebni Dinkić i njegovi eksperti iz G17 plus. Drugo, tim potezom Tadićev štab je poslao signal krupnim finansijerima svoje stranke i mnogobrojnim privatnim preduzimačima da prihvata njihove mnogobrojne žalbe na Dinkića (pa i na guvernera Jelašića) i da im u Đeliću nudi čoveka koji će bolje razumeti njihove teškoće sa državnim i poreskim pritiskom, stalnim finansijskim istragama, tvrdim dinarom i pretencioznim državnim privrednim akcijama.

Đelić je, po svoj prilici, rado prihvatio ulogu koja mu je namenjena, pa je odmah na startu krenuo najoštrije protiv Dinkića. Tako on još na prvoj predizbornoj konvenciji DS-a protiv njega iznosi optužbu da prikriva tekući budžetski deficit, dok govori o velikom suficitu (stručno govoreći, on Dinkiću zamera da u budžetski suficit „knjiži“ vanredne privatizacione prihode – bez kojih bi budžet bio ili će biti u minusu za oko jedan do tri odsto BDP-a Srbije). Zatim, da s jedne strane veštački „nabija“ vrednost dinaru i tera centralnu banku na rigoroznu restriktivnu monetarnu politiku (što ćemo, po njegovom mišljenju, kasnije skupo platiti), a na drugoj strani dozvoljava rastrošnu politiku javne potrošnje i popušta na frontu fiskalne discipline – što sve zajedno uskoro može da se složi u novi inflacioni talas. Za glavnu Dinkićevu kartu, Nacionalni investicioni program, Đelić kaže da je skup nepovezanih „izbornih investicija“.

BITKA ZA NASLEĐE: Uza sve to on Dinkiću osporava i stare zasluge i kaže da se oduvek „kitio tuđim perjem“. Najpre kao guverner Narodne banke, jer je, navodno, stalno isticao svoje zasluge u stabilizaciji dinara i revitalizaciji poverenja u bankarski sektor, a prećutkivao okolnost da monetarna politika ne bi mogla biti uspešna da ministar Đelić i Đinđićeva vlada nisu primili na svoja leđa mukotrpno konsolidovanje budžetske i javne potrošnje, pokrivanje deficita javnih fondova i normalizaciju fiskalnih priliva. Đelić posebno ističe da su i navodni potonji Dinkićevi uspesi na čelu Ministarstva finansija u znatnoj meri omogućeni inercijom koju je on sam „zahuktao“ na toj funkciji, te da je svom nasledniku praktično ostavio u nasleđe dve milijarde evra (što „u gotovom“, što od aranžmana koji su već bili u pripremi).

Inače, Božidar Đelić je, u srećan čas, baš ovih dana objavio knjigu Kada će nam biti bolje, u koju je sakupio svoje ranije objavljene kolumne iz „Blica“ – ali koje je i pisao idući „od sektora do sektora“, pa sada ta zbirka deluje kao zaokružen ekonomsko-politički program napretka (uzgred, pisan živahno i maštovito). U toj knjizi koja je dugo pripremana, izgleda da su naknadno ubačene i neke od ključnih preduzbornih karata DS-a – podrška za 1000 najboljih biznis planova, jeftina kompjuterizacija Srbije (PDV od samo osam odsto), državni fond za školstvo koji treba da obori cenu obrazovanja za siromašne, ukidanje participacije za lekove za decu i stara lica i deoba akcija na vlasništvo javnih preduzeća po beneficiranim cenama (na NIS, EPS, Telekom, JAT itd.). Đelić uz to seljacima obećava podršku od po 100 evra po hektaru godišnje što je stara ideja Bojana Pajtića, vojvođanskog premijera.

Dinkić je odbacio Đelićevu tvrdnju da je u državnoj kasi Srbije 2003. godine zatekao dve milijarde evra, nego kaže da je nasledio minus od pola milijarde evra (na deviznom računu države bilo je 150 miliona evra, ali je ona u dinarima ostala dužna oko 650 miliona evra). Uz to, on je odmah Đelića podsetio na poznati skandal pre prethodnih parlamentarnih izbora, krajem 2003. godine, kada je kao dozvolio Poreskoj službi da Kariću vratio 30 miliona evra, navodno nepravedno naplaćenih fiskalnih dažbina – što bi publiku trebalo da navede na zaključak da je njegov suparnik slab prema tajkunima (u poslednjem NIN-u Dinkić je ovu optužbu proširio nizom dodatnih uvreda).

BITKA ZA NAROD: Kao i Đelić, i Dinkić, ali i svi ostali predizborni takmaci dosta olako obećavaju narodu neku vrstu besplatnih ili beneficiranih akcija na državna preduzeća koja su pred privatizacijom. Svi političari igraju na to da narod nije zapamtio ili nije ozbiljno shvatio da će mu biti podeljeno 15 odsto privatizacionih prihoda svih prodatih preduzeća, što je zapisano još 2001. godine u Zakonu o privatizaciji, pa sada to prikazuju kao neko novo obećanje onima koji nisu uhvatili nijednu žutu banku u proteklim tranzicionim operacijama. Istovremeno, nijedan političar ipak nije toliko lud da konkretno predoči biračima koliko bi kome od te imovine zapalo i kako – o tom, posle izbora?

Mada bi bilo neozbiljno, a svakako prerano, izneti tezu da će i u Srbiji ekonomske teme, napokon, obeležiti parlamentarne izbore, koliko je njihova važnost ipak „napredovala“ na biračkom tržištu vidi se i po tome što je čak i lider radikala Aleksandar Vučić rekao da će jedan od tri stuba njihove kampanje biti „modernizacija Srbije“. Nije rekao „modernizacija Velike Srbije“ – valjda se to podrazumeva.

O ekonomskom programu koalicije Čedomira Jovanovića (LDP–GSS–SDU–LSV) malo šta se može naći u našoj štampi, mada je taj program navodno dobar, jer ga je, prema tabloidima, pisao poznati ekonomski analitičar Vladimir Gligorov (što nije vest koju treba uzeti zdravo za gotovo). Ako je taj program doista „liberalan“, onda je logično što se u predizborno vreme ne gura u prvi plan. Naime, i za ekonomske programe u predizbornom vremenu važi pravilo – ne obećavaj narodu da će sam sebe spasiti sa više znoja i uz više takmičenja u sposobnosti. Jer, ako u Srbiji ima mesta samo za sposobne, šta će biti s nama ostalima?