Nakon juriša grčkih specijalaca, akcija sudskih izvršitelja i kletvi vaseljenskog patrijarha, monasi Esfigmena, pojačani nekolicinom iskušenika iz Srbije, odoleli su i napadu svoje pravoverne sabraće
Dok je većinu ljudi lagano obuzimala svečarska atmosfera, poneko je ipak iskoristio poslednje dane godine za namirivanje starih računa: tako je jedan građanin jurio policajce ulicama Beograda sa nemačkim šmajserom MP40 u ruci, komšije su se u Valjevu ubijale na Svetog Nikolu, narko-dileri krvili ispred Cecine kuće, navijači boli noževima, tetke davile decu, deca kasapila majke, dok su na Svetoj gori monasi kidisali jedni na druge. Nakon višegodišnjih nesporazuma, svađa i povlačenja po sudovima, izbila je tuča između grupe monaha koji drže pod svojevrsnom okupacijom svetogorski manastir Esfigmen, i kaluđera koji su pokušali da uđu unutar ovog zdanja kako bi započeli izgradnju nove zgrade. Koškanje na ulazu ubrzo se pretvorilo u žestok sukob, nakon čega su monasi iz manastira motkama, gvozdenim polugama i aparatima za gašenje vatre jurnuli na sabraću koja su, naoružana sličnim priručnim sredstvima, pokušavala da uđu u manastirsko dvorište. Tom prilikom je sedam monaha povređeno, a četvorica kaluđera su brodom prebačena u bolnicu u Poligirosu. Na kamenim zidinama Esfigmena, koje su u svojoj dugoj istoriji odolevale jurišima Varvara, Saracena, Turaka, Katalonaca i gusarskih hordi, ostala je da se vijori crna zastava sa napisom „Pravoslavlje ili smrt“. Posvećeni tvrdoj veri koja je iskoračila iz crkvenih kanona, bez struje, grejanja i bilo kakve veze sa ostatkom sveta, esfigmenski ziloti predali su se dugim molitvama u svojim isposničkim ćelijama.
JERES: Nije pomoglo ni to što je vaseljenski patrijarh Vartolomej tokom nedavne posete Svetoj gori pozvao monahe iz Esfigmena da se vrate u okrilje crkve, jer oni ne priznaju Vartolomeja zbog njegovih, kako govore, „jeretičkih napora“ da premosti raskol između pravoslavne i katoličke crkve. Esfigmen je prekinuo kanonske veze sa Carigradskom patrijaršijom još pre četrdeset godina, nakon što se tadašnji patrijarh Atinagora sreo sa papom Pavlom VI, i monasi od tada u svojim molitvama ne pominju vaseljenskog patrijarha. No čak i da se stari Vartolomej odrekne ekumenizma, što se sigurno neće dogoditi s obzirom na sve toplije odnose između pravoslavne i katoličke crkve, monasi Esfigmena se ne bi vratili pod skute Carigradske patrijaršije. Oni su se tvrdo zavetovali da će priznati vaseljenskog patrijarha tek kada se Grčka pravoslavna crkva vrati julijanskom kalendaru koji je napustila davne 1924. godine, i ako sam Vartolomej javno potvrdi da nije mason.
ESFIGMENSKA POVELJA: Duhovni vođa pravoslavnih hrišćana zbog toga je pobunjene monahe, kojih ima stotinak, proglasio raskolnicima, naredivši im da napuste manastir. Otac Hristosomos, koji je postavljen umesto pobunjenog igumana Esfigmena Metodija, govorio je da ih okupacija neće zastrašiti, pozivajući monahe da situaciju ne čine gorom nego što jeste. Metodije je na to odgovarao da su akcije patrijarha ilegalne i da neće napustiti manastir ni po koju cenu, što se potvrdilo i tokom poslednjeg obračuna u kome je učestvovalo i nekoliko monaha iz Srbije, koji su deo esfigmenskog bratstva. To, međutim, nisu jedine veze Esfigmena sa Srbijom, jer je ovaj manastir tokom istorije bio na različite načine povezan sa srpskom srednjovekovnom državom.
Prve kontakte sa manastirom, koji je prema nekim predanjima nastao u dalekom VI veku, da bi se u pisanim dokumentima pominjao 1001. godine, uspostavio je car Dušan, koji je u više navrata pomagao Iviron, Pantelejmon i Esfigmen. Tu tradiciju je nastavio despot Đurađ Branković, koji je 1429. izdao čuvenu Esfigmensku povelju postajući, na molbu monaha, ktitor ovog manastira. Sama povelja koja je nastala u Žiči, inače je prvorazredni istorijsko-umetnički artefakt, čuva se zajedno sa četiri stotine srednjovekovnih rukopisa u biblioteci Esfigmena.
JURIŠ NA JELICI: To su samo neki od razloga zbog kojih esfigmensko bratstvo ima svoje duhovne poklonike u Srbiji. Po uzoru na svoju sabraću sa obala Egejskog mora, poznatu po nepokolebljivoj veri, monahinje Stjenika otkazale su poslušnost vladiki žičkom Hrizostomu i duhovnom poglavaru Srpske pravoslavne crkve, nakon potpisivanja ekumenske povelje u Trondhajmu, tvrdeći da je to najveća jeres. No episkop Hrizostom bio je odlučniji od Hristosomosa, pa je nakon odluke da se sestrinstvo odstrani iz manastira, u jurišu na planinu Jelicu učestvovalo kompletno čačansko sveštenstvo, mnoštvo naoružnih građana i odred policije, s obzirom na to da se ta vrsta posvećenosti veri doživljava u okviru Srpske pravoslavne crkve kao sektaštvo, na koje valja udariti ognjem i katranom. Oca Akakija, koji je stao na stranu sestrinstva Stjenika, razjarena gomila je cele noći vijala po dubokim smetovima, pokušavajući da mu lancima prebije noge. Ovim pravoslavnim ortodoksima preostalo je nakon toga jedino da se potucaju po privatnim kućama na Avali, Vrdniku i Kučajskim planinama, registrovani kao nevladina organizacija pod nazivom – Svetogorska pravoslavna misija svetovaznesenskog manastira Esfigmen. Prognani i prokazani, esfigmenski sledbenici u Srbiji drže se i dalje krutog monaškog tipika, spavaju na podu, jedu posnu hranu, ne greju prostorije, a kada ne mogu da stignu negde peške, čak se i zimi voze u kolima sa otvorenim prozorima.
U Esfigmenu su otišli mnogo dalje. Dok su grčke vlasti pokušale da im uvedu struju, monasi su sekli bandere testerama; sudske izvršitelje su oterali pre nego što su iskoračili iz čamca; kada su im zapretili nasilnim izbacivanjem, opasali su zidine manastira eksplozivom; grčki specijalci su ih sa alpinističkom opremom izvlačili iz pećina na liticama, ali su se iznova vraćali, što se sve zajedno nekako i može razumeti. Ako već vlastita verska osećanja nisu dovoljna, onda se jedino u okviru grupe ili crkvene institucije mogu iskusiti krajnje granice posvećenosti. Ni ziloti, koji osim vere priznaju jedino smrt, nisu se usudili da se sa takvim stvarima poigravaju u samoći.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
