Neobično kratak i više virtuelan izlet u istraživačko novinarstvo
Na okretnici sedmice stoji krupno upozorenje NE PRODAJEMO KARTE ZA PREVOZ, vlasniku prodavnice zgodnije je da odštampa opštu i trajnu odbijenicu, nego da odrečno odgovara na očigledno učestalo pitanje, na uglu Bulevara i Goldsvortijeve vidim istovetan tekst, dominira izlogom koji je po meni dušu dao za prodaju karata, pa braćo, to vam je izgleda lakše nego da sa Gradskim saobraćajnim sklopite dugoročan ugovor pa da obznanite naprotiv – PRODAJEMO KARTE ZA PREVOZ! Svaka peta karta besplatna! Ne gurajte se kod vozača – uđite na koja vam drago vrata! Kupujući skuplje kod šofera usporavate saobraćaj u kojem i sami učestvujete: sečete granu na kojoj sedite, turpijate šipku za koju se držite! Kad bi prodaja krenula, još kako biste doštampali nove poruke: Karte donosimo na kućnu adresu! Karte za prevoz na poček!.
Pa kompanije zar ne troše silne pare da im neka isto doduše kompanija istraži tržište, da prouči kolike su potrebe stanovništva za tim i tim, vama je research besplatno urađen, ljudi bi kod vas da kupuju proklete karte, lokacija odlična, tražnja još bolja, roba nije kvarljiva, nije kabasta… Umesto da u boji iskopirate i uveličate kartu, vi štampate tu s jedne strane nadmenu i nervoznu, s druge strane defetističku rečenicu.
Odavno se oštrim da zapodenem razgovor sa nekim od tajanstvenih stvorenja koja nazirem kroz mračni kvadrat radi kojeg moram da se svaki put sagnem jer otvor nikad nije postavljen u visini očiju ili grudnog koša prosečnog Jugoslovena (kupca) nego je napravljen tako da odgovara onome unutra, ali to je možda i u redu, prodavac tamo okapava osam sati, a ja se presamitim deset-petnaest sekundi i otperjam za svojim svrhama, nema veze, hteo sam danas da to raspravim jednom za svagda!
„Izvinite, zašto vi trajno ne prodajete karte za prevoz? Niste ih rasprodali nego ih praktično niste nikad ni trebovali!“
„A šta se to vas tiče, lepo vam piše…“
„Šta mi lepo piše – da ne gajim lažnu nadu i da ne gubim dragoceno vreme?“
„Upravo tako!“
„Šta ako se bavim istraživačkim novinarstvom?!“
„Bavite se negde drugde!“
„Pitaću ja i drugu stranu, ne vodite brigu, možda GSP daje bednu proviziju ili očekuje da volontirate?“
(Iza mene stvorio bi se redić, stalna mušterija koja kupuje davidov beli i „Glas javnosti“, pa učenica drugog razreda koja dnevno kupuje tri grebe.)
„Čoveče, ne isplati mi se da to držim, imam napismeno da se time ne bavim, nađi nekog drugog za svoje istraživanje, izvolite davidov i ‘Glas’, izvoli, dušo, grebicu…“
&
Vozač gradskog autobusa u Švajcarskoj radi par sati pre podne, nekoliko sati pauzira, pa vozi opet nekoliko sati, ne može da spoji sate u jedinstvenu, sabornu šihtu, ne može da vozi prekovremeno, pa ne bismo li mi našega vozimiška mogli malko da odmorimo: „Osobi koja na mestu šefa države ili predsednika Vlade provede više od šest uzastopnih godina sleduje obavezan odmor ne kraći od četiri godine.“
„Mili, znam da je pred tobom još toliko posla, Srpska nepripojena, Hilandar neobnovljen, Ratko pod stalnim pritiskom… Ali se i radujem, opet ćemo imati jedno drugo…“
„I ja sam se tebe uželeo, ali su četiri godine nametnuto rešenje! Neka me desnica moja zaboravi ako te zaboravim, Sveta zemljo…“
„Nemoj da nam Kosovo pokvari odmor, pa u preambuli je, pobogu, kovertirali smo potez za večnost!“
„Da… Preambula je kao lavlja kandža, stavili smo je na volan…“
„… ama ti strepiš da Albanci ne odnesu i auto i lavlju kandžu…“
„… pa da je kad budu nezavisni fino pretesterišu i odnesu u svoj Independent hol, čitaš mi misli!“
„Čitam, mili, ali će stvari ići putem koji si ti trasirao, zato, uživaj u godinama koje su pred nama, misli na to kako ćemo u Belanovici ostajati nekoliko meseci bez pauze… A ne kao dosad, kad god odemo – iznova provetravaj, počisti muve i one grozne njihove lutke na prozorima, usisavaj, menjaj uloške za vlagu…“
„Obećaj da ćeš mi čitati Ustav dok ne vidiš da sam čvrsto zaspao!“
„Hoću, lepi moj, čitaću ga dok ja čvrsto ne zaspim!“
„Za doručak preambula i član o premoći našeg prava nad međunarodnim…“
„Za ručak: zvezdani trenuci DSS-a, besede Mihajlova, Aligrudića, Šormaza… Posle podne: dolazi Đurić sa divljim jagodama koje je usput brao da nam priča koliko nedostaješ njemu, koliko Dodiku, koliko Formuli 1… Šta je, mili, uvek se ozariš kad pomenem tvoje drugove, što si se sad snuždio?“
„Kad je De Gol umro, neko je napisao, neki novinar biće, Francuska je sada udovica, podiđu me žmarci kad god na to pomislim, a često mislim. Skoro stalno, zapravo. A kad ne bude mene…“
„Iju, pomeri se s mesta, ti tek treba da živiš…“
„Da, ali treba četiri godine da se odmaram, šta će za to vreme biti Srbija – bela udovica?! Nema u tome slave, nema veličine!“
„Nemoj, srećo, De Gol je ratni profiter, ti nisi general iz Drugog svetskog rata, Vladeta je u pravu, ti si za mirovne konferencije…“
„Kojih nema pa nema!“
„Ma biće ih, važno je da ih dočekaš odmoran i svež!“
„A šta ako prva padne dok je neko drugi premijer?! Takva misao je jeres, nonsens, contradictio in adjecto, što god hoćeš! Niko nema prava da prekida kontinuitet moje vladavine! Kabinet je moje prirodno stanište, a teraju me na odmor koji je grozan, mutan bezdan! Ako se smrt ispreči između mene i srpskih zemalja pognuću glavu, ali niti Srbiji ima boljitka bez mene, niti meni ima opstanka bez Srbije, svaki pokušaj našeg razdvajanja za mog života bio bi pravno nasilje, je l’ ti to jasno!“
