Penzije, zasluge, Đukić

1.

Tehnička vlada Srbije obezbedila je sebi mesto u istoriji srpskog sporta donošenjem rešenja o dodeli nacionalnih sportskih priznanja osvajačima medalja na olimpijskim igrama, šahovskim olimpijadama, svetskim i evropskim prvenstvima kao i svetskim rekorderima u olimpijskim sportovima. Rešenje je doneto na sastanku Vlade 22. februara a obuhvata 418 sportista i trenera. Najveću nacionalnu penziju u iznosu od tri prosečne decembarske neto zarade u Srbiji (trenutno 84.801 dinar) primaće osvajači zlatnih olimpijskih medalja i svetski rekorderi u olimpijskim sportovima. Takvih sportista i trenera trenutno je 88. Osvajači srebrnih medalja na olimpijadama i svetski prvaci, njih 50, primaće po 2,5 prosečne decembarske zarade (70.667 dinara), dok će nadoknada za bronzane medalje na olimpijadama, srebra na na svetskim i zlata na evropskim šampionatima iznositi po 56.534 dinara. Osvajačima bronzanih medalja na svetskim i srebrnih odličja na evropskim šampionatima pripada po jedna i po decemebarska zarada, odnosno 42.400 dinara, dok će osvajači bronzanih medalja na evropskim šampionatima primati po 28.262 dinara.

Vlada je odradila svoje, ovim rešenjem stavljena je tačka na jedan dugi proces kojim je konačno regulisano pitanje nacionalnih penzija za vrhunske sportiste, i utisak je da nijedna odluka Vlade o nekom „trošku“ nije bila primljena sa toliko simpatija kao ova. Sportske legende, neki od njih odavno u osamdesetim poput Franje Mihalića, Ivana Gubijana, Svetozara Gligorića, Rajka Mitića, Stjepana Bobeka… doživeli su pod stare dane da im se država konačno oduži za ono što su dali za nju.

I dok je Vlada uradila svoje, sportski savezi koji su joj u celom poslu bili „desna ruka“, nisu se nimalo proslavili. Tek će se videti ko je sve zaboravljen, za šta krivicu isključivo snose sportski savezi jer su oni bili dužni da dostave dokumentaciju i obaveste ljude. Ovde ostajemo samo kod košarke, jednog od najtrofejnijih sportova. Opšta kriza rukovođenja Savezom odslikala se i u ovom poslu: na spisku nema Dušana Ivkovića, najtrofejnijeg trenera, koji ima pravo na prizananje čak po tri osnova: kao olimpijski vice šampion, svetski prvak i (trostruki) evropski prvak. Objašnjenje „nismo uspeli da ga nađemo“ zvučalo bi smešno da nije tužno… Istovremeno su preko novina jurili Vladu Divca da podnese dokumenta, što je on na kraju i učinio uz najavu da će svoju penziju ustupiti nekome „kome je potrebnija“. Bio je zaboravljen i Svetislav Pešić, čovek koji je doneo dve poslednje zlatne medalje našoj košarci, ali je nekako ubačen na spisak u poslednji čas iako njegovo ime ne figurira na zvaničnoj listi. Zaboravljen je i Goran Grbović.

Sportisti stiču pravo na svoje penzije kad navrše 35 godina, što je bio povod za dodatnu konfuziju jer na spisku nema nijednog osvajača medalja mlađeg od 35 godina. Nema razloga da se na spisku ne nađu svi zaslužni sportisti ove zemlje, bez obzira na godine starosti, uz napomenu da mlađi od 35 godina stiču pravo na penzije kad ispune starosni uslov. Zato na listi nema mnogih odbojkaša, košarkaša, vaterpolista… koji su na osnovu svojih rezultata stekli pravo na penziju, ali će se to, zbog nečije trapavosti, „tajiti“ dok ne napune 35 godina.

2.

Boža Maljković je, svakako u najboljoj nameri, pokrenuo inicijativu da se Beogradska arena preimenuje u Arenu „Aleksandra Nikolića“, po čuvenom profesoru, ocu naše košarke. Ideja plemenita, vidim da gradske vlasti ozbiljno razmatraju inicijativu, ali čini mi se da će u trenutku odlučivanja prevagnuti emocije i osećaj neke vrste duga prema legendarnom profesoru, a ne zdrav razum. Moja rezerva je, pre svega, košarkaške prirode. Arena još uvek nije, a bojim se da nikada neće ni biti, asocijacija na košarku, kao što su stari, dobri Pionir ili oronula Hala sportova na Novom Beogradu. Arena je veoma skupa investicija koja će košarci otvarati vrata jednom godišnje a možda i ređe. Uostalom, ideja Partizana i Zvezde da neke utakmice Evrolige, odnosno ULEB kupa igraju u Areni pala je pred dva neprobojna zida: jedan je zauzetost termina drugim aktivnostima, drugi je cena (kažu da samo za otvaranje vrata treba izbrojati 35.000 evra). Poređenja sa zagrebačkim Domom „Dražena Petrovića“ su, blago rečeno, neumesna. U Zagrebu je reč prevashodno o košarkaškoj dvorani (6000 mesta) u kojoj povremeno ima drugih aktivnosti, dok će u slučaju Arene košarka biti pod stavkom „povremeno“ ili ni tad… I, da budem iskren, bilo bi mi neobično da, recimo, Pavaroti peva u dvorani ‘Aca Nikolić’“…

Nije zanemarljiv ni drugi aspekt. U svetu ovakvi centri dobijaju imena po onome ko može i hoće da plati. U pravilu su to moćne svetske firme. U Viljnusu je pre dve godine otvorena nova dvorana za 12.000 ljudi koja nosi naziv Simens arena. Makabi iz Tel Aviva je, posle više od 40 godina, pristao da svoju „Jad Eliahu“ pretvori u Nokija arenu, svakako ne za lepe oči. O sponzorskim imenima fudbalskih stadiona da i ne govorimo. Ko zna, možda se jednog dana, kad Srbija bude „mirna i dosadna zemlja“, i ovde pojavi neka moćna kompanija koja će biti spremna da u zamenu za određen broj miliona evra „ustupi“ svoje ime našoj Areni?

Čitam da Nebojša Čović, sposobni gazda FMP Zeleznika i mogući novi predsednik KS Srbije, razmišlja o novoj hali za 10.000 ljudi ili možda renoviranju stare, dobre Hale na Novom Beogradu. Nekako, vidim kao mnogo prirodnije da ta stara Hala – jednom će valjda biti ljudski renovirana – ponese ime profesora Ace Nikolića, koji je u njoj radio i živeo na 500 metara od nje…

3.

Moram da priznam da sam tek prošle subote razumeo onih 5:0 mlade reprezentacije Jugoslavije, jesenas u Švedskoj. Kada se, posle poraza od 0:3 u Novom Sadu, desilo čudo u Švedskoj, pomislio sam da je reč o jednom od onih dana kada jednom timu sve polazi za rukom, a drugom ništa. Međutim, kada sam video igru Partizana, bolje rečeno pristup igri, u meču sa Zvezdom na njenom terenu, shvatio sam kako je bilo moguće dati pet komada Šveđanima u gostima. To može samo tim čiji trener pre meča svojim igračima kaže:

„Momci, mi smo ovde došli da ih zgazimo…“

A takvih je malo, jako malo. Velika većina fudbalskih trenera su ziheraši, uvek više brinu da ne prime nego da daju gol, igraju se razni bunker sistemi, a ako u napadu nešto uradimo, utoliko bolje… Miroslav Đukić je selektor mlade reprezentacije koju je posle tih čudesnih 5:0 u gostima odveo na evropsko prvenstvo (jun, Holandija), a od početka januara je i trener Partizana. To mu je prvi posao u klubu posle završetka trenerske škole, kao što mu je mlada reprezentacija uopšte prvi trenerski posao. Neko je, međutim (Zvezdan Terzić?), imao tri čiste da selekciju poveri treneru početniku, a Partizan je, konačno, posle serije alibi-trenera, stegao petlju i doveo trenera koji hoće da gradi igru svog tima, a ne da razgrađuje protivničku. Posle briljantne karijere u Španiji (Deportivo – šest godina, Valensija – četiri), Miroslav Đukić je pravo osveženje za naš fudbal. Vratio se sa iskustvom vrhunskog igrača stečenim u jednoj od najjačih evropskih liga, učio je i završio trenersku školu i sa diplomom UEFA trenera krenuo da pravi novu karijeru. Na sreću, u našem fudbalu. Dobrodošao, Đuka.