Na izvoru večne seobe naroda

Momir Turudić i Slaven Kranjc, novinari nedeljnika „Vreme“ i TV produkcije „Vreme film„, boraviće narednih mesec dana u Iranu. Ovo je prva reportaža s njihovog putovanja.

Teheran

Iran sigurno nije blagosloven najlepšim glavnim gradom na svetu. Oni koji tvrde da ga treba zaobići jer je prevelik, bučan, haotičan, da je u njemu vazduh nepojmljivo zagađen, u pravu su samo kada nabrajaju njegove loše osobine. Zaboravljaju pri tom da je Teheran srce zemlje po čijim se otkucajima prati stanje u kome se nalazi čitava država. Sve promene su se uvek prvo dešavale i dešavaju na njegovim ulicama. Iako Iran nije samo Teheran, onaj ko ga ne prođe ne može imati pravu sliku o ovoj zemlji.

Teheran je poslednjih decenija eksplodirao u megalopolis koji danas ima 14 miliona stanovnika. Iako zastrašujuće velik, iznenađujuće je čist, naročito njegovi mnogobrojni parkovi u koje stanovnici beže od gradskog haosa kada god je to moguće. Na padinama planine Alborz, na koju se naslanja severni deo grada, nalaze se Darak i Darband, staze koje vode preko vodopada i potoka, oivičene tezgama na kojima se prodaju piće i sušeno voće, bezbrojnim kafeima, restoranima i atmosferičnim čajdžinicama. Nargile, čaj i kebab na terasi ispod vodopada učiniće da i najveći skeptik pomisli da život u Teheranu i nije toliko težak kao što na prvi pogled deluje. Na obroncima planine su i izvanredni skijaški tereni, na kojima je snega za skijanje do pre neki dan bilo dovoljno.

Za razliku od severnog, južni deo grada deluje tužno i depresivno. Na severu su smeštene luksuzne vile, ekskluzivne prodavnice, strane ambasade, a jug je rezervisan za nizove sivih, bezličnih, betonskih kuća i zgrada koje naseljava sirotinja koja se već decenijama sliva u Teheran, u nadi da glavni grad pruža više nade i mogućnosti.

Iako je Iran već mesecima tema broj jedan u svetskim medijima zbog američkih pretnji i pregovora oko upotrebe nuklearne energije, na ulicama Teherana se napetost ne oseća. Te napetosti zato ima na televiziji, gde je veliki deo programa ispunjen emisijama i vestima koje se odnose na sadašnji položaj Irana i krvavi rat koji u Iraku besni između šiita i sunita. Iranci su ovih dana zauzeti pripremama za svoj najveći praznik, Novu godinu, koja počinje 21. marta. Obeležava se i 12. mart, koji je neka vrsta uvoda u novogodišnje slavlje. Višečasovne eksplozije petardi i ostalih pirotehničkih sredstava neodoljivo podsećaju na ovogodišnju beogradsku Novu godinu.

Deseti mart je u Iranu takođe bio neradni dan zbog verskog praznika koji se zove Arbajin. To je četrdeseti dan od Ašure, dana kada je u bici kod Kerbale (u današnjem Iraku) poginuo imam Husein, unuk proroka Muhameda. Arbain je dan kada šiiti, kojima pripada većina Iranaca, izvode rituale kojima oplakuju Huseinovu smrt, a ti rituali i način žaljenja poginulih mučenika jedinstveni su u islamu. U Teheranu najviše ljudi dolazi ispred mauzoleja u kome se nalazi grob imama Homeinija. Mnogi od njih kleče, plaču, udaraju se rukama u grudi. Najfascinantniji deo rituala izvode grupe muškaraca koji se kreću u ritmu muzike koju diktira bubnjar na vrhu kolone, pevajući pesme pune tuge o imamu Huseinu i udarajući se po leđima nekom vrstom korbača, sastavljenog od više metalnih lanaca. Strahovito ritmična muzika podiže adrenalin i kod gledalaca, koji se jecajima pridružuju horskom pevanju. Metalni korbači koji padaju po leđima mahom mlađih muškaraca na prvi pogled deluju zastrašujuće, ali ovo ipak nije krvavi ritual nalik onima koji se izvode u nekim drugim delovima sveta. Retko kom mladiću se na košulji pojave crvene mrlje, šibanje po leđima je u stvari simboličko. Posle izvesnog vremena grupa odlazi, nagrađena simboličnom sumom novca od gledalaca, a na njihovo mesto dolaze drugi.

Iako čitav ritual ima dubok emocionalni naboj, u atmosferi koja ga okružuje nema nikakve agresivnosti. Nema je ni među učesnicima ni među posmatračima, pojava stranaca izaziva samo uobičajenu radoznalost. Ljudi prilaze, raspituju se iz koje je zemlje posetilac, učesnici povorke uz osmeh objašnjavaju poreklo rituala i svoje razloge da u njemu učestvuju. Ispred mauzoleja, vojnici koji su angažovani da pomognu u organizovanju svih pratećih događaja dele čaj gledaocima.

Ni danas, u situaciji kada je Iran pod žestokim pritiskom spolja, jedna stvar se nije izmenila. To je za strance, uključujući i Amerikance, još uvek jedna od najbezbednijih i najgostoljubivijih zemalja na svetu. Ne pamti se kada je u Iranu zabeležen ikakav ozbiljan incident prema strancima. Iranci su radoznali i otvoreni, prilaze da popričaju u svakoj prilici. Ako im znanje stranog jezika nije dovoljno za konverzaciju, bar će dobaciti „Welcome“ u prolazu.

U blizini mauzoleja imama Homeinija je Behešte Zahra, groblje posvećeno poginulima u iransko-iračkom ratu. Iako je prošlo dvadeset godina, tišina se nije uselila na ovo mesto. Jecaji i krici još odjekuju između stotina hiljada staklenih kutija u kojima su slike poginulih, a između beskrajnih redova se poput senki kreću stare žene u čadorima i crnim maramama, ispod kojih se naziru od bola mrtve, ugasle oči.

Teheranske ulice su najbolje mesto za rušenje predrasuda i već pripremljenih slika sa kojima, pod uticajem medija i stereotipa, dolazi većina stranaca. Čadori i marame koje moraju da nose sve žene su još sveprisutni, ali je neverovatno mnogo i žena i devojaka čije su marame nehajno zabačene, ponekad toliko da se jedva drže na glavi; one nose kratke, pripijene kapute i tesne farmerke, čija su lica savršeno našminkana. To još ne znači da se promenio zakon koji kaže da bi marama morala da se nosi tako da se ne vidi ni pramen kose, a da bi čador ili kaput morali da budu toliko široki da se ispod njih ne naziru nikakvi oblici. U stereotipnu sliku krute teološke države ne uklapa se ni veliki broj žena koje voze automobile i rade na gotovo svim mestima. Istina, statistika kaže da je čak 65 odsto studenata ženskog pola, ali da su svega 11 odsto zaposlenih žene.

U deo iranske slagalice koja je mnogo slojevitija nego što se u svetu tvrdi spadaju i brojne slike koje deluju naizgled apsurdno u odnosu na uobičajene predstave o ovoj zemlji. Broj tih slika je toliki da se brzo shvati da nisu u pitanju incidenti, već deo svakodnevice: kamion sa nalepnicom časopisa „Plejboj“; CD sa filmom Tomb rajder u izlogu knjižare, na čijem omotu se osmehuje izazovno obučena Anđelina Džoli; internet kafei na svakom koraku (po broju blogera, persijski je treći jezik na internetu); piratske kopije svih mogućih filmova sa Zapada i zapadne muzike koji se prodaju na ulicama. Muškarci i žene se u gradskom prevozu voze u različitim delovima, ali zato zajedno sede u uvek prepunim linijskim taksijima gde je atmosfera, blago rečeno, mnogo intimnija nego u autobusu. Deca u školama su još uvek razdvojena na muška i ženska odeljenja i devojčice su u školama obavezne da nose marame, tako da se iskustvo socijalizacije i odrastanja sa vršnjacima suprotnog pola teško stiče, ali se u kasnijem periodu to očigledno obilato nadoknađuje – parkovi, restorani i čajhane su prepuni mladih koji se neometano druže i flertuju, puno je mladih parova koji se šetaju držeći se za ruke. Ovakvi prizori se pre deset godina u Iranu nisu mogli videti, situacija je počela da se menja početkom milenijuma, a sada je očigledno da se prećutno tolerišu takve pojave. U Iranu se mnogo toga uopšte ne može, ali nije malo ni stvari koje zakon zabranjuje a od kojih vlast jednostavno okreće glavu praveći se da ih ne primećuje.

Uprkos moru unutrašnjih problema, Iran se polako menja i to u pravcu koji ne može ići nazad, u prošlost. Osim ako ga u tu prošlost ne gurne ista ona spoljna sila koja je od Iraka za poslednje četiri godine napravila zemlju bez budućnosti.

Saobraćaj

Najjači šok koji stranac doživi po dolasku u Teheran je saobraćaj. Po ulicama se u svako doba dana i noći kreće više od dva miliona automobila, kamiona, autobusa i motocikala, što i nije čudno uz cenu litra benzina od oko 10 evro centi. Vozi se u svim pravcima, od komandi automobila kočnica se najviše koristi. Rastojanje između automobila najčešće se meri milimetrima, traku zauzima ne jači već veštiji, postepenim uguravanjem u prazan prostor. Kilometarska vožnja u rikverc je uobičajena i na autoputu, kao i ulazak u jednosmernu ulicu u pogrešnom pravcu. Između gusto zbijenih automobila slalom voze motociklisti. Iako će svako prvo pomisliti da teheranski vozači nisu normalni, brzo će promeniti mišljenje. U tom neverovatnom haosu ipak sve funkcioniše, nesreća i sudara je zanemarljivo malo, a vozači se ne nerviraju ništa više nego u bilo kom drugom gradu. Manja češanja i udaranja rešavaju se na licu mesta, dolazak saobraćajne milicije kroz more automobila bio bi apsurd koji bi napravio još veći haos, a i ne bi imao nikakvog smisla – ko bi uopšte utvrdio krivicu kada pravila ionako niko ne poštuje. Od svih prvi put viđenih veština ipak su najneverovatniji prizor mladići koji usred popodnevnog špica ulicama voze rolere.

U takvim uslovima nije lako biti ni pešak, čak ni na trotoarima na koje motociklisti često prelaze da bi izbegli trenutni zastoj. Prelaženje ulice izgleda kao stavljanje glave u torbu. Najbolji recept za početnika na teheranskim ulicama je da se pridruži nekom lokalcu u tom prelaženju, bar dok se ne oslobodi i shvati da je saobraćaj u Teheranu deo života na koji se čovek mora navići.

Atomska bomba na bazaru

Ako je Teheran srce Irana, onda je, zasigurno, veliki bazar srce Teherana. Ovaj neverovatni grad u gradu koji čini desetak kilometara pokrivenih uličica ima u sebi nekoliko džamija, restorana, veliki broj banaka, čak i vatrogasnu stanicu i jermensku crkvu. Iako se procenjuje da teheranski bazar kontroliše trećinu ukupne trgovine zemlje, to nikada nije bilo mesto gde se samo kupuje i prodaje. Trgovci sa bazara su uvek predstavljali moćnu grupu sa velikim političkim uticajem, što pokazuje njihovo aktivno učešće u svim velikim zbivanjima u zemlji tokom dvadesetog veka. Zatvarajući bazar tokom revolucije protiv šaha 1979. izazvali su pravi haos, a aktivno su učestvovali i u rušenju premijera Mosadega 1953.

Najbolji opis bazara dao je vlasnik radnje koji je na pitanje da li se tu mogu naći nargile odgovorio: „Gospodine, na bazaru možete kupiti i avion, samo morate da nađete gde se prodaje.“ Njegov sused je, reklamirajući pirotehniku spremnu za Novu godinu, uz smeh dobacio: „Kupite ovo, gospodine, prava atomska bomba.“

Aerodromi

Neke predrasude o Iranu počinju da padaju već na teheranskom aerodromu. Od zemlje koja se nalazi u situaciji u kakvoj se nalazi, u kojoj su se u poslednja dva meseca već dogodila dva velika incidenta (teroristički napad automobilom bombom na istoku zemlje i oružani incident na granici sa iračkim delom Kurdistana), očekivalo bi se da do maksimuma pojača kontrolu stranaca koji u nju dolaze. Umesto toga, procedura ulaska u zemlju je čak pojednostavljena, nema popunjavanja dosadnih deklaracija kao ranije, od aviona punog turista nikome na graničnom prelazu nije ni otvorena torba. Za razliku od iranske policije i carine, na aerodromu u Istanbulu pre ulaska u avion kontrolisale su se čak i filmske trake i laptopovi. Najneprijatnije iznenađenje koje putnika sa ovih prostora posle sletanja čeka jeste ćutljivi mobilni telefon, i pored uveravanja Telekoma da roming postoji u Iranu.

Ambasada

Jedna od atrakcija Teherana je i zgrada bivše američke ambasade, čiji su zidovi danas okićeni brojnim antiameričkim muralima.

U toj zgradi se decenijama određivala sudbina Irana, ali i čitavog Srednjeg i Bliskog istoka. Tako je bilo od dana kada su se u njenim podrumima sastali šah Reza Pahlavi i agenti CIA da bi osmislili puč kojim je 1953. oboren demokratski izabrani predsednik vlade Mohamad Mosadeg. Njegov najveći greh bio je to što je nacionalizovao Anglo-iransku naftnu kompaniju, do tada u vlasništvu Britanaca, pošto su Britanci odbili da prihvate zahtev za pravedniju podelu prihoda od iranske nafte. U novembru 1979. ambasadu je okupiralo 400 revolucionarnih gardista i uzelo kao taoce 52 zaposlena. Pokušaj Amerikanaca da specijalne snage oslobode taoce završio se katastrofalno, što je ovekovečeno u filmu Ridlija Skota Pad crnog sokola.

(Nastaviće se)