Političar-akrobata

Nekada najpopularniji premijer u istoriji pre vremena napušta kormilo države: Britanci ocenjuju da je ratni pohod na Irak bio njegov najveći promašaj. Najveći uspeh – mir u Severnoj Irskoj

Sada kada je Toni Bler obelodanio skori odlazak, a najveći deo nacije to s nestrpljenjem očekuje, kada je njegova popularnost na gotovo najnižoj tački, Britanija ocenjuje Blerovu deceniju iz svih uglova. Bio je „najpopularniji premijer u istoriji“, a sada su i Britanija i laburisti umorni od Tonija Blera. Neki njegovi politički protivnici tvrde da je „upropastio Britaniju“. Možda je zapravo u pravu komentator „Obzervera“ Endrju Ronsli koji kaže: „Sjajan je bio u poeziji politike, manje uspešan u prozi upravljanja. Bio je političar-akrobata, a ne političar-inženjer.“

Tačno pre deset godina Toni Bler je postao najmlađi premijer u istoriji Britanije. Imao je 43 godine. Samo je lord Liverpul, koji je na taj visoki položaj izabran 1812, bio godinu dana mlađi. Blerova izborna pobeda, posle 18 godina koje su laburisti proveli kao opozicija, bila je i svojevrstan referendum, najveća izborna pobeda za poslednjih 60 godina. Desnica je bila potučena do nogu. Ostrvo je preplavio talas optimizma i entuzijama: liberalna Britanija je trijumfovala zbog veličanstvenog povratka na vlast, parlament je odslikavao puls revitalizovane nacije. Najugledniji listovi su pisali da je to „slika nove Britanije koja je tolerantna, pravična, otvorena prema svetu i duboko demokratska“.

Još tri puta uzastopno je premijer Toni Bler pobeđivao na izborima, što mu nesumnjivo obezbeđuje mesto u istoriji. To do sada nije pošlo za rukom nijednom laburističkom premijeru. Politički pejzaž Britanije u XX veku bio je zapravo u znaku dugih vladavina torijevaca sa kratkim intermecima liberlnih vlada. Bler je tu ukletu matricu definitivno promenio. Svojim izbornim pobedama, po brojnosti podrške birača nadmašio je i „gvozdenu ledi“, koja je takođe postigla ovaj svojevrsni politički het-trik u poslednjem stoleću. Pozicionirajući se na levom centru, kao novi laburista, Bler je u poslednjih deset godina dominirao političkim pejzažom ostrva kao retko koji premijer u novijoj istoriji. Bler nije voleo da govori ni o levici, ni o desnici, već pre svega, o modernitetu. Suština filozofije „blerizma“ bila je u nastojanju ne samo da se bori za dušu ubeđenih laburista već i da pridobije neopredeljene birače. On je želeo da dokaže da ekonomsku efikasnost može da prati socijalna pravda i pristojno uređene javne službe.

Bler je bio i prvi britanski premijer iz takozavane bejbi bum generacije i prvi premijer koji je u Dauning stritu 10 dobio bebu. To se nije desilo od XIX veka.

Bler je po još jednom, istina neslavnom slučaju, bio prvi: Skotland jard je, čak dva puta, saslušavao premijera. Povod je bila afera o prodaji plemićkih titutula za pare. Laburisti su uoči poslednjih parlamentarnih izbora od većeg broja imućnih pojedinaca pozajmili oko 14 miliona funti, a za uzvrat su pojedini darežljivi bogataši nagrađeni plemićkim titulama. Policija nije utvrdila krivičnu odgovornost, ali je ponizila čoveka koji je obećao da će biti „čist kao suza, belji od belog…“

VEŠTINA UBEĐIVANJA: I dok su Britanija, pa i laburisti, očigledno umorni od Tonija Blera, on je uzor svojim kolegama na svetskoj sceni: Šrederu, Sarkoziju, Prodiju, pa i američkim demokratama.

Gotovo svi analitičari, i oni koji smatraju da je bio sjajan premijer, i oni koji ga žestoko osporavaju, slažu se u jednom: Toni Bler je vrlo darovit čovek. Uz to, izuzetno obrazovan, elokventan, harizmatičan i komunikativan. On je znao da bude zvezda na svetskim pozornicama, ali i da gostuje u popularnim TV-pričaonicama, pa i u serijama. Umeo je da razgovara sa vrhunskim intelektualcima, ali i da nenajavljen uđe u kuću radanika i spontano ćaska sa iznenađenim domaćinima.

Bler je uspeo da ubedi naciju, bar u prvim godinama posle dolaska laburista na vlast, da su kreativnost, dinamizam, optimizam, mladost, modernost suštinski laburističke vrednosti, za razliku od konzervativizma, komercijalizma i tromosti torijevaca. Tih godina je britanskim ostrvom i čitavim svetom zujala kovanica Cool Britannia, koja je odslikavala i stanje duha i ritam pop kulture. Bler je ovu sintagmu vešto koristio.

Toni Bler je rođen 1953. godine u Edinburgu, u porodici advokata. Pohađao je prestižni Fet koledž u rodnom gradu, a onda je na Oksfordu i sam dobio titulu advokata. Jedan od njegovih najjačih talenata bila je veština komunikacije, pre svega preko televizije.

„On je kao orator gotovo genijalan. Rođeni govornik, godinama je ovom svojom veštinom dominirao partijskim skupovima, TV-studijima, Parlamentom, konferencijama za novinare u Beloj kući, čak i američkim Kongresom. Dajte mu publiku, tri čoveka ili 3000 ljudi, on će početi da govori i da ih zavodi“, kaže komentator Maks Hejstings, koji Bleru, inače, upućuje mnoge primedbe.

Bler je pokazao još jedan redak dar: umeo je da u trenu pogodi raspoloženje nacije, i u danima tragedije, i u trenucima krize, i da joj se na pravi način obrati. Posle pogibije princeze Dajane, Bakingemska palata je bila nema: kraljica nije pokazivala da joj je uopšte žao što je poginula majka njenih unuka i najverovatnijeg prestolonaslednika. Premijer Bler je odmah osetio puls nacije: nazvavši Dajanu „narodnom princezom“ izrazio je ono šta je u tom trenutku osećala većina Britanaca, i od figure popularnog premijera došao do zavidne pozicije lidera nacije. Sličnu veštinu brze, efektne komunikacije Bler je pokazao i posle tragedije 11. septembra 2001: o ozbiljnosti i šoku koji je izazvao ovaj teroristički napad širom Amerike, ali i sveta, Bler je govorio mnogo efektnije od američkog predsednika Džordža Buša. Njegovoj veštini komunikacije Britanija i London treba da zahvale i za dobijanje Olimpijskih igara 2012, jer je uspeo da nadmaši i glavnog konkurenta, premijera Francucuske Žaka Širaka.

Uopšte, Bler je bio pravi maestro na velikoj sceni, u važnim situacijama.

Koji su Blerovi najveći uspesi? Šta će istorija oceniti kao najveće političke promašaje?

Kada je Bler 1997. na talasu izbornog trijumfa došao u Dauning strit 10, Britancima je poručio da želi da zemlja ima bolje škole i bolje bolnice, ali i da svi zajedno budu srećnija nacija. Na kraju Blerove decenije ispitivanja javnog mnjenja otrkivaju duboki jaz između Blerovih aspiracija i percepcije građana Velike Britanije: oni smatraju da Bler nije ispunio nijedno od ovih obećanja i želja, iako bi se egzaktno moglo dokazati da su i britansko školstvo i britansko zdravstvo doista u boljem stanju otkad je on došao na vlast. Blerova vlada je udvostručila sredstva za obrazovanje, povećao se broj učitelja, nastavnika, predškolskih ustanova, procenat mladih koji idu na univerzitet… Najviše sredstava za vreme Blerove administracije dobilo je zdravstvo. Britanci su vrlo ponosni, ali i vrlo kritični po pitanju zdravstvene zaštite u svojoj zemlji. Najoštriji kritički tonovi bili su upereni na radikalno poboljšanje doktorskih plata. Ipak, mora se reći da je otvoreno više od 100 novih bolnica i oko 200 klinika. Ljudi koji bi nekada umirali zbog višegodišnjeg čekanju da dođu na red za operaciju srca, danas ostaju u životu.

Ekonomija Velike Britanije, po snazi je peta u svetu i beleži stalni rast, smanjena je nazaposlenost. U ovoj sferi je Bler uspeo da dobije dobre ocene od Britanaca.

Ipak, ispitivanja javnog menjenja otkrivaju da većina veruje da je Velika Britanija danas manje uspešna država, ali i manje prijatna, manje liberalna i manje srećna zemlja. Javnost smatra da je Britanija i manje bezbedna zemlja nego 1997. kada je Bler došao na vlast.

S druge strane, javnost ocenjuje da su mnoge marginalizovane grupe tokom Blerove decenije popravile svoj društveni status: etničke grupe, hendikepirane osobe, homoseksualci…

RUKA ISTORIJE: Blerov najveći uspeh je svakako neodustajanje od pokušaja da se normalizuje situacija u Severnoj Irskoj i sklapanje mira sa Šin fejnom, političkim krilom IRA. Kada se u oktobru 1997, Toni Bler rukovao sa Džerijem Adamsom, prvi put posle 72 godine jedan britanski premijer se sreo sa liderima Šin fejna, demonstranti su ga optuživali da se rukuje sa onim čije su ruke „krvave do lakata“. Mnogi su procenjivali da će ovaj uspeh na početku Blerovog prvog mandata biti kratkog daha, da je zapravo osuđen na propast. Bler je bio uporan i hrabar. Govorio je da ga je vodila „ruka istorije“. Neki istoričari ocenjuju da je sporazum uspeo zato što je Bler svojom veštinom pregovaranja uspeo da stvori uslove za trajan mir. Proces je bio težak: mnogo vremena je proteklo pre nego što se Šin fejn odrekao i oružja i „rata“ protiv vlasti u Londonu, unionisti su prvi put shvatili da moraju da dele vlast. Republikanci su prvi priznali da Severna Irska ne može biti silom odvojena od Ujedinjenog Kraljevstva i pripojena Republici Irskoj. Blerovi pregovarački kvaliteti ovde su došli do punog izražaja: sporazum je potvrda njegovog smisla za kompromis, njegove nesumnjive pregovaračke veštine i njegove spremnosti da se sav preda stvari u koju veruje.

Sporazum je i ilustracija one lepše, sunčane strane Blerove ličnosti: njegovog optimizma, upornosti, snage. U ovom slučaju, neki misle da je delimično bio motivisan i ličnom privrženošću Irskoj. Po majci, Bler je Irac. Njegova majka Hejzel dolazi iz protestanske porodice u Donegalu, gde je Bler kao dete proveo mnoge srećne trenutke za vreme školskih raspusta.

Posle deset godina Severna Irska je promenjena zemlja, njena ekonomija doživljava bum: život se promenio, da ne govorimo koliko je života spešeno. Mnogi ocenjuju da bez ogromnog angažovanja Tonija Blera do potpisivanja Mirovnog sporazuma na Veliki petak 1998. godine ne bi ni došlo. Ova velika Blerova politička pobeda stavila je tačku na decenije nasilja.

Blerova je zasluga i veća regionalna samostalnost (devolucija) Škotske i Velsa, ali ovi potezi i kasnije greške u Blerovoj političkoj koreografiji doveli su do jačanja independističkih struja.

ŽIVI PESAK: Nekada se govorilo da je britanski premijer Toni Bler neuništiv i da kao mačka ima devet života, naravno, političkih. „Teflon Toni“ ipak nije dočekao kraj svog trećeg mandata: skupo ga je koštao ratni pohod na Irak. Većina Britanaca, ali i većina analitičara ocenjuju da je ratni pohod na Irak bio najveći promašaj dosadašnjeg premijera. Bler je bio siguran da će biti mirnodopski premijer. Njegovi prioriteti su bile reforme na domaćem planu: njegov glavni predizborni slogan bio je education, education, education! (obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje!). Međutim, stvari su krenule drugim tokom.

Svoj politički kredo on ovako objašnjava:

„Britanija je zemlja koja ima nešto više od 60 miliona stanovnika. Oni i žive na relativno malom geografskom prostoru. Svoj značaj i uticaj treba da gradi kroz saveze sa drugim zemljama.“ Sam Bler kaže da je „suština ‘blerizma’ liberalni intevencionizam“.

Blerizam je, objašnjava on dalje, progresivni pogled na svet, počev od nezavisnosti u ovom vremenu globalizacije, ali u skladu sa određenim vrednostima. On o sebi govori kao o „ponosnom intervencionisti“.

Počelo je sa Kosovom: sa ostalim liderima NATO-a, kao jedan od najangažovanijih, bio je ubeđen da će „nekoliko dana bombardovanja“ biti dovoljno da se „diktator Slobodan Milošević ukloni sa vlasti u Srbiji i da se tako zaustavi ubijanje i proterivanje muslimana na Kosovu“.

Bler je strasno prihvatio „doktrinu liberalnog intervencionizma protiv tiranskih, otpadničkih i genocidnih režima“. Njegovi saradnici tvrde da se uživeo u ulogu svetskog lidera, tu se pokazala mesijanska crta njegovog karaktera, strasno ubeđenje da je u pravu i da treba da pokaže svoje liderske sposobnosti, ne pitajući za cenu.

Bler je je bio prvi britanski premijer posle 1945, koji je odveo u rat britanske vojnike, neki čak naglašavaju da je on hladnokrvno i bezdušno poslao u živi pesak iračkog rata „dobrim delom decu, tinejdžere“. Loše vesti su sustizale jedna drugu, nije nađeno oružje za masovno uništavanje, izbio je skandal zbog surovog postupanja prema zatvorenicima u iračkim kazamatima, poginulo je više od stotinu britanskih vojnika… Premijerova popularnost, ali i popularnost Laburističke partije trenutno su na najnižoj tački od 1997. Sam Bler je izjavio da gube glasove novih laburista, ali i glasove starih laburista: 1997. za laburiste je glasalo 13,5, a na izborima prošle godine 9,5 miliona birača!

Na sastancima vlade on je svoje ministre uveravao da je iskreno ubeđen da je u pravu, da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje. Bler je odleteo u Vašington neposredno posle terorističkog napada 11. septembra, vrlo se angažovao oko vojne intervencije u Avganistanu, a posle je neprestano poručivao da će biti „rame uz rame sa Amerikom“ u njenom ratu protiv terorizma. Mnogi od bliskih saradnika, pa i Blerovih prijatelja bili su iskreno iznenađeni ovom manihejskom crtom njegovog karaktera.

Neki su ga podsmešljivo nazivali „Bušovom pudlicom“. To mišljenje je pogrešno: Bler je bio vrlo aktivan i vrlo angažovan saradnik američkog predsednika. U SAD je bio neobično omiljen: Amerikanci se nisu toliko divili čak ni Margaret Tačer, koliko ih je fascinirao Bler.

U međuvremenu, u Iraku je poginulo više od 130 britanskih vojnika, broj mrtvih Iračana se i ne zna, oružje za masovno uništenje nije pronađeno. Prema izveštajima 16 američkih obaveštajnih agencija, napad na Irak samo je raspirio talas islamskog terorizma u svetu.

Bler u brojnim intervjuima istrajava na „blerizmu“:

„Naše veze sa Evropom i Amerikom jače su nego pre deset godina. Shvatam da Britanci nisu sasvim zadovoljni ovom dvojnom vezom. Deo medija je i evroskeptičan i anti američki raspoložen… Ali, spoljna politika više nije spoljna. Lokalno postaje globalno: da bi ste učinili nešto za velike lokalne probleme kao što su, na primer, klimatske promene, vi morate da preuzmete liderstvo na globalnoj sceni.“

Do kraja „ponosni liberalni intervencionista“ u vremenu globalizacije.