Grube analogije: Ko je pominjao ordenje i frekvencije
Kad me je baba slala kod neke dalje rođake, govorila mi je da idem Krunskom, skrenem u Zorinu, pa pravo do Mekenzijeve… Danas se te beogradske ulice zovu baš tako, ali u vreme kada sam hodao po babinim uputstvima, na tablama je pisalo: Proleterskih brigada, Ivana Milutinovića, Maršala Tolbuhina… Vremenom, sve se, primetili ste, vrati na svoje mesto, osim onog što prohuji zauvek. Tako i ja gajim nadu da će neki bulevar poneti ime AVNOJ-a, kad se ovi naši uličari smire, jer, priznajem, osećam gadljivost prema pokušajima da se zatre bolji deo istorije – narodna borba protiv fašizma.
Nekad su se nazivi ulica i trgova menjali u velikim revolucionarnim otkosima, kao posledica tog zanosa, a kako je u nas krenulo, nazivi će se menjati prema tome ko dođe na vlast posle nekih izbora, dakle svake četiri godine ili češće.
Ulični rat tablama oko upokojenog AVNOJ-a simbolički je prikaz političkog primitivizma, kako onih koji su zapeli da se ta novobeogradska ulica zove po ubijenom premijeru tako i onih koji bi da je krste po generalu odbeglom od ljudske pravde.
Da je moja moć tolika, predložio bih da nijedna ulica ne može biti nazvana po imenu čoveka koji nije upokojen barem deset godina, koliko je, cenim, dovoljno da se odmeri narodno pamćenje o zaslugama dotičnog. Uostalom, jedan okrajak beogradskog Trga Republike već se zove po Zoranu Đinđiću, ali još nisam čuo da bilo ko zakazuje sastanak s bilo kim na Platou Zorana Đinđića, već kaže: vidimo se kod Staklenca.
Naslednici ideja i politike Zorana Đinđića pokazali su višak entuzijazma, praveći medveđu uslugu i samom Đinđiću čije se ime sada razvlači u blatu uličnih borbi.
Uvažavam Đinđićevu političku energiju i duboko sam ogorčen njegovom egzekucijom. Poštujem njegovu osnovnu političku ideju i dobar deo uverenja o načinu da se ona realizuje. Ali, kao što je on svojevremeno rekao, parafraziram, da radio B92 za zasluge može da dobije orden, a ne i frekvencije, tako mi nekako izgleda logično da je protivno toj njegovoj osnovnoj ideji da bude kanonizovan čim se novopečeni ministar za lokalnu samoupravu iz Demokratske stranke dočepao penkala…
Šešelj i Mladić: Povezanost u ulozi gubitnika
Dobro, preterao sam. Dobiti ulicu po sopstvenom imenu, makar u njoj bili Rajfajzen banka i pomenuti B92, ne znači još kanonizaciju. Grad ima već dovoljno ulica s besmislenim nazivima da množenje besmisla ima tek anegdotske razmere. Aleksandar Ćirić, novinar „Vremena“, intervjuisao je negde u ranim devedesetim Borislava Pekića i onako, usput, pitao ga po čemu se zove Malajnička ulica u kojoj je pisac tada živeo, a ovaj je rekao: „Nemam pojma.“ Posle je dobila ime po Pekiću.
Dok sam stanovao u Novom Beogradu, dogodilo mi se da sam u važnoj stvari bio prizvan pred sud, pa kad me je sudija pitao za adresu morao sam da izvadim ličnu kartu da bih proverio, jer nikada nisam zapamtio da li stanujem u Nehruovoj ili Gandijevoj.
Hoću reći da je sve to besmisleno, ako se iza tog uličnog rata ne kriju dublji motivi i snažniji porivi, a u slučaju o kome je u ovom tekstu reč radi se upravo o tome. Pitanje od simboličkog značaja postaje izborno pitanje, pitanje ideologije i, maltene, Haškog tribunala.
U ovom broju, na stranicama koje slede, bavimo se Srpskom radikalnom strankom, tako da ovde ne bih s njima preterivao, ali nemoguće je zaobići njihov uradak u ovoj uličnoj temi. Računajući da su ostali jedini ozbiljni baštinici srpske desnice, oni igraju agresivno na tu kartu i pojavljuju se s uličnim tablama na kojima se ono što je pripadalo AVNOJ-u, pa posle bilo namenjeno Zoranu Đinđiću, pripisuje Ratku Mladiću.
Ovaj je baštinio možda radikalske metode, ali nikada nije pripadao tom korpusu neobrijanog dobrovoljaštva, i jedino što povezuje Mladića i Šešelja jeste sudbina gubitnika, mada taj motiv ne treba zanemariti.
Oni su se pronašli kad je ovaj odbegao od pravde a oni ostali bez boljih ideja, i ukrstili su se oko jedne ulice koja će, bez obzira na ime, biti poznata po sportskoj areni, a ova će se opet pamtiti po imenu nadenutom tokom izgradnje – Limes, bez obzira po kome će je jednog dana zvati. Uostalom, pogledajte oglase o prodaji nekretnina u tom delu Novog Beograda.
Imaš kuću, vrati stan: Nepraktična ideologija uvek je sumnjiva
Tomislav Nikolić, vođa radikala u otadžbini, već je najavio da će se, iz političkih razloga, iseliti iz ulice koja je dobila naziv po Zoranu Đinđiću. Po toj logici, da je on znao, negde krajem devedesetih, kada mu je vlada Srbije poklonila stan kao protivuslugu što se on pravio da obnaša visoku potpredsedničku dužnost u toj vladi, da će se ulica zvati po jednom od tadašnjih pretendenata za lidera opozicije, ne bi taj stan nikada ni uzeo, već bi nas i dalje radikalizovao iz Kragujevca.
Sada je rešio da proda ono što je dobio i još kaže da bi na tome mogao i da zaradi neki dinar. Ideologija koja nije praktična oduvek mi je bila sumnjiva.
Gajim, dakle, puno razumevanje za poslove Tomislava Nikolića, kao što mi je jasno zašto radikali štampaju i lepe plakate s Mladićevim imenom. Idu razni izbori i njima se čini da u senci kosovske drame mogu najzad da se dočepaju vlasti pa da se glavna ulica u Batajnici nazove po vojvodi Šešešlju.
Već sam pre dve nedelje ovde napisao da će se glavne, predstojeće, izborne bitke voditi između Borisa Tadića i odsutnog titulara batajničke džade.
Nadam se jedino da se ta politička bitka neće pretvoriti u ulični rat i da su tu vrstu energije iscrpli u potonjim besmislicama.
