Zlato na određeno vreme

U italijanskoj Gorici, ovoj istoj u kojoj je Srbija (prvi put pod tim imenom) u nedelju 15. jula postala prvak Evrope za mlade, davne 1971. okrenuta je jedna od najsvetlijih stranica naše košarkaške istorije. Selektor Mirko Novosel odveo je u Italiju, na prvo kadetsko prvenstvo Evrope, generaciju u kojoj su, pored ostalih, bili Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Dragan Todorić i Rajko Žižić. Postali su prvaci Evrope a godinu dana kasnije u Zadru, pojačani još Željkom Jerkovom, bili su juniorski prvaci Evrope, a Kićanović je 1973. u Barseloni već bio i seniorski prvak kontinenta i to sa više nego zapaženom ulogom u timu… Bilo bi sjajno kada bi Miloš Teodosić (MVP šampionata), Dragan Labović, Milenko Tepić, Nikola Dragović ili Vladimir Štimac, da pomenemo samo najbolje, učinili bar približno isto što su uradili Kića i njegova generacija. Tepić, recimo, ima četiri uzastopna evropska zlata: kadetsko iz Madrida 2004, juniorsko iz Beograda 2005. i dva za mlade, iz Izmira 2006. i Gorice 2007.

Dok se još radujemo uspehu mladih u Italiji i dok smo još pod utiskom sjajnog trijumfa naših mladih košarkašica koje su pre 15 dana u Novom Sadu postale juniorske prvakinje Evrope, u Novom Sadu je u toku juniorsko prvenstvo sveta. Tačno 20 godina posle istorijskog trijumfa u Bormiju (Divac, Đorđević, Kukoč, Rađa, Ilić, Pavićević, Koprivica, Pecarski, Alibegović, Avdić, Dobraš, Kalpić, selektor Svetislav Pešić), ponovo se smeši jedna medalja dok skauti NBA timova i vodećih evropskih klubova pažljivo zapisuju imena Mladena Mačvana, Bobana Marjanovića, Stefana Markovića, Miroslava Raduljice, Marka Kešelja…. Istovremeno, iz Sofije stižu lepe vesti o pobedama mladih košarkašica (do 20 godina) na prvenstvu kontinenta. Uskoro će na scenu i kadeti…

Leto će očito doneti pregršt medalja koje će doći kao melem na ranu posle neuspeha seniorske reprezentacije od 2003. a uoči novog iskušenja na EP u Španiji. Sve te medalje potvrđuju ono što se odavno zna: imamo talentovanu decu, dobre trenere i dobar sistem rada. Ono što je uradio FMP Železnik (njegov trener Vlada Vukoičić bio je na čelu mladih u Gorici i u njemu naša košarka dobija stratega za dugi niz godina) čiji su igrači najbrojniji u svim selekcijama postaje već model na kome zavidi Evropa. Ostaje, međutim, bez odgovora ključno pitanje: zašto talenti iz kadetskih, juniorskih i mladih selekcija ne blistaju i kao seniori. Odgovor je, ma koliko bio grub, čini se samo jedan: nisu dovoljno dobri da naprave razliku i među seniorima! Uz sve poštovanje za momke koji su nas obradovali u Gorici ove ili Izmiru prošle godine, uz sav respekt za još mlađe momke koji se sjajno bore u Novom Sadu, čini mi se da nijedan od njih neće biti ekstra klasa, igrač koji pravi razliku, koji sam rešava utakmice i kome će uvek u ruke ići lopta za poslednji šut.

Voleo bih da se varam i sa najvećim zadovoljstvom izviniću se nekom od ovih dečaka ako me za koju godinu demantuju, ali –kako danas vidim stvari – bojim se da niko od njih neće dostići ni kvalitet, ni slavu a još manje rezultate Kićanovića, Delibašića, Divca, Đorđevića, Danilovića…. Danilović je u junu 1989. u Zagrebu prvo bio seniorski prvak Evrope sa 19 godina pa tek onda i juniorski (avgusta iste godine u Srbobranu). Pokojni Krešo Ćosić, kao vidoviti selektor, poveo je na Evropsko prvenstvo u junu 1987. u Atinu Divca, Rađu, Kukoča i Đorđevića (ovaj poslednji je direktno doneo bronzanu medalju u meču sa Špancima) da bi se po povratku priključili svojoj juniorskoj generaciji i sa njom trijumfovali u Bormiju. Kod svakog od njih od najmlađih igračkih dana nije bilo teško uočiti ekstra talenat i nije bilo teško prognozirati ekstra karijeru.

Nema sumnje da će Teodosić, Tepić, Labović, Dragović, Mačvan, Kešelj i mnogi drugi napraviti odlične karijere. Potpisaće lepe ugovore (Kešelj je već u Đironi, Teodosića traže mnogi evropski klubovi, Dragović je pod okom NBA skauta jer igra na čuvenom univerzitetu UCLA, Mačvan je sa svojim efikasnim „barklijevskim“ stilom MVP gde god se pojavi…), časno će nositi dres seniorske reprezentacije ali teško da će iko od njih među seniorima praviti razliku. Svi oni su tip odličnih igrača kakve smo nekad imali i koji su u državnom timu bili sjajna dopuna kvintetu ili sekstetu ekstra asova. Nažalost, od odlaska sa scene Divca, Đorđevića, Danilovića i Bodiroge mi nemamo ekstra klasne igrače, lidere na terenu i van njega. Predraga Stojakovića ne računam jer je kao igrač stasao u Grčkoj a afirmisao se u NBA (a i ne igra za reprezentaciju od 2003). Generacija koja je 1998. u Italiji bila prvak Evrope izbacila je u prvi plan Igora Rakočevića, Marka Jarića i Dejana Milojevića, odlične igrače koji su napravili sjajne karijere, bili evropski i svetski prvaci, zaradili puno para (naročito Jarić koji je već šest godina u NBA), ali da li biste ih stavili u vaših idealnih 10 ili 12 svih vremena? Marko se dan-danas ljutne kad mu neko kaže da mu je otac Srećko, lider Radničkog iz 70-ih godina prošlog veka, bio talentovaniji igrač. Dušan Ivković, bivši legendarni selektor „plavih“, čak tvrdi da je Srećko Jarić bio najtalentovaniji igrač koga je video… Marko je postigao mnogo više, ali ovde je reč o čistom talentu.

U svakom slučaju, lepo je videti da je Srbija prva zemlja koja je ponovila titulu, doduše, prošle godine pomoglo je i nekoliko Crnogoraca a svi zajedno ostali upamćeni kao poslednji „pevači“ himne „Hej, Sloveni“.

Medalja iz Gorice je treća uzastopna, druga zlatna (2005. u Rusiji osvojena je bronza), peta ukupno. Pet medalja u ovoj kategoriji ima samo još Španija, nijednu zlatnu (tri srebra i dve bronze), ali je seniorski prvak sveta jer ima ekstra klase. Španci su 1999. u Lisabonu bili juniorski prvaci sveta sa generacijom u kojoj su bili Pau Gasol, Huan Karlos Navaro, Felipe Rejes, Raul Lopez, Karlos Kabezas, Berni Rodriguez… Sa izuzetkom Raula Lopeza, svi su prošle godine bili u timu koji je osvojio Svetsko prvenstvo. Jednostavno, Španci danas imaju ono što smo mi imali godinama: i tim i ekstra zvezde. U sličnoj je situaciji i Grčka, evropski prvak 2005. i vice šampion sveta 2006, sa generacijom igrača koja je 2002. bila prvak Evrope i sa nekoliko ekstra igrača (Papalukas, Diamantidis, Focis, Papadopulos, Spanulis…)