Fond za otvoreno društvo, u saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji, Centrom za obrazovne politike i Ambasadorima životne sredine, objavio je izveštaj o stanju ljudske bezbednosti u Srbiji za 2005–2006. godinu. Javno zdravlje je samo segment (autor Ljiljana Palibrk) ovog istraživanja koje se bavi ljudskom bezbednošću sa aspekta svakodnevnog života građana Srbije. I ovo istraživanje potvrđuje rezultate istraživanja Ministarstva zdravlja o zabrinutosti ljudi za sopstveno i zdravlje svojih najbližih“ što sugeriše na zaključak da su stepen oboljevanja i pretnji od raznih bolesti realno prisutni i ugrožavaju samo vitalno jezgro naroda, i da zdravstveni sistem ne uliva dovoljno poverenja i ne garantuje bezbednost ljudi, bilo da je reč o preventivnom delovanju ili pak o adekvatnoj pravovremenoj i efikasnoj reakciji. Postojeće zdravstvene potrebe u Srbiji ne nailaze na odgovarajuću zaštitu, niti se zaštita ljudskog života posmatra u kontekstu bezbednosti.“
Ovo obimno i temeljno istraživanje nevladinih organizacija zdravstvo posmatra u gotovo svim segmentima od oboljenja, zabrinjavajuće starosti stanovništva Srbije, smrtnosti stanovništva, obrazovanja, izdvajanja za zdravstvo, zakonske regulative, zdravstvene zaštite osetljivih društvenih grupa do kvaliteta zdravstvenih usluga.
U delovima istraživanja posvećenim funkcionisanju zdravstvenog sistema ocenjuje se da postignutim rezultatima niko nije zadovoljan, ni građani ni zaposleni u zdravstvu. Osim objektivnih okolnosti, kao što je nasleđeno razoreno zdravstvo iz prethodne decenije, i siromaštvo države, na spore promene u ovoj oblasti utiče i zakonska regulativa: „Zdravstveni sistem Srbije se još oslanja na veliki broj zakonskih propisa koji potiču iz perioda bivše SFRJ naročito u delu podzakonskih akata. Budući da je reč o vrlo osetljivoj oblasti koja je, pritom, devastirana u svakom pogledu, iznenađuju sporost i neefikasnost vlade, skupštine i Ministarstva zdravlja da jasno i do kraja postavi reformu zdravstva koja bi se odvijala fazno, ne ugrožavajući elementarno funkcionisanje sistema, ali omogućujući njegovu kontinuiranu transformaciju.“
U izveštaju se, takođe, upozorava na negativnu praksu vladanja uredbama, pravilnicima i aktima kojima se „daje potpuno neopravdan legalitet i legitimitet resornom ministarstvu i otvara mogućnost za korupciju i upliv različitih političkih i interesnih grupa“.
Kao primer loših zakonskih rešenja koja prouzrokuju veliki broj štetnih ponašanja navodi se član 199. Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji omogućava državnim lekarima da ugovorno rade i u privatnoj praksi: „To dovodi do brojnih zloupotreba i uzrok je velikom nezadovoljstvu građana, koji se često bez opravdanog medicinskog razloga usmeravaju u privatne ustanove u kojima plaćaju visoke cene usluga.“ U istom kontekstu u izveštaju se pominju i rešenja koja se odnose na sastav i nadležnosti raznih stručnih tela, upravnih i nadzornih odbora kao i politički uslovljen izbor ključnih pozicija „što često vodi krupnoj korupciji i drugim kriminalnim pojavama. Povećani radovi na rekonstrukciji i izgradnji zdravstvenih ustanova, a naročito pri nabavci skupe medicinske opreme, izvor su neverovatnih mogućnosti za nelegalnu zaradu i druge zloupotrebe. Na drugoj strani, zaštita korisnika zdravstvenih usluga i stručna kontrola procesa lečenja i upotrebljenih medicinskih procedura gotovo i da ne postoji.“ Ta oblast je po oceni autorke, normativno neuređena mada su „u sve zakone ugrađena osnovna ljudska prava i proklamovani visoki etički principi“.
Uprkos konstataciji o evidentnim poboljšanjima u zdravstvenom sistemu Srbije od većeg broja zdravstvenih usluga, pristupačnosti sistema lečenja širem sloju stanovništva, u zaključnom delu izveštaja se upozorava da se opšte stanje sistema javnog zdravlja ne može okarakterisati kao dobro: „Zdravstvo u Srbiji trenutno liči na kuću bez temelja: na prvi pogled je sve lepše i bolje, ali je sistem pun manjkavosti, nestabilan i neodrživ. Nedostaje čvrsta i jasna zakonska regulativa, a pri tome se ni postojeći zakoni ne sprovode i ne poštuju, a obiluju i lošim rešenjima.“ Zdravstvo, pored ostalog, opterećuje i teško dokaziva korupcija koja je, kako se kaže u izveštaju, „nesumnjivo prisutna, od sitnog podmićivanja medicinskog i nemedicinskog osoblja, preko sticanja funkcija i stručnih zvanja do pojedinih, krajnje sumnjivih tendera za nabavku medicinske opreme i izvođenje građevinskih radova.“
