Njuzleter
Međuvreme vas vodi na Festival autorskog filma
U našem njuzleteru opet delimo ulaznice za bioskop i knjige. Prijava je prosta
Gotovo celo ostrvo je zapravo izlivena lava, pa liči na sivocrnu kamenu pustinju kojom šibaju vetrovi. Pravo je čudo kako su na negostoljubivom tlu Islanđani uspeli da naprave prihod od 30.000 evra po stanovniku i svoje mlade stručnjake proslave u svetu kao "vikinge koji stalno kupuju kompanije"
Otprilike na pola puta između Evrope i Severne Amerike, okruženo vodama Atlantskog okeana, smešteno je najsevernije naseljeno ostrvo na planeti. Island nazivaju zemljom na kraju sveta, što kao geografska odrednica deluje pomalo otrcano, s obzirom na to da se od Beograda do Kopenhagena (Danska) avionom stiže za dva sata, a odatle za još tri do aerodroma pored glavnog grada Rejkjavika. Ono „na kraju sveta“ pre bi se moglo odnositi na najčudnije i jedino takvo kopno na kugli zemaljskoj. Gotovo celo ostrvo je zapravo izlivena lava, pa liči na sivocrnu kamenu pustinju, gde od prirodnog rastinja uspeva jedino mahovina neobične pepeljaste boje.
Utisku izgorelog tla doprinosi i tamno mrka zemlja, kojom je kamenje tu i tamo prošarano. Doduše, nenaseljeni deo Islanda ima i planine čudesnih boja, a od ukupne površine od 103.000 kvadratnih kilometara 11 odsto su glečeri, među kojima je i najveći evropski Vatnajokul. Ostrvo ima samo dva godišnja doba (leto na plus deset i zimu na plus pet stepeni Celzijusa, u proseku), i robuje čudesnoj rotaciji planete – tako što je pola godine okrenuto Suncu, a pola godine Mesecu. Zapravo, preko zime, koja traje od oktobra do aprila, na Islandu sviće u 11, a mrak počinje u 15 sati, tako da oni koji ne rade blizu prozora praktično žive pola godine pod veštačkim svetlom. Jedina prirodna atrakcija za to vreme, ali daleko od naseljenih mesta su aurore, svetla koja šaraju nebo. Od maja počinje dan, i to 24 sata: Sunce kao zalazi u dva ujutru, a ono što je islandska noć kod nas se naziva sumrakom i traje naredna dva sata. Ponoć pod sunčevim zracima (kad je lepo vreme) deluje nestvarno u gradu koji spava iza roletni ili navučenih zavesa, ne samo zbog „dana usred noći“ nego i vetrova koji neprestano šibaju ostrvom. Otud gotovo sve zgrade na Islandu imaju neobične prozore: okna su izuzetno velika i u njih su ugrađeni prozorčići, jedino se oni otvaraju, da vetar ne bi oduvao sobu.
VREDNI LJUDI: U takvoj zemlji, mirno, bez nezaposlenih i kriminala, živi manje ljudi nego u Novom Beogradu – trista hiljaditi se rodio prošle zime. Predsednik države u ovoj kraljevini Olafur Ragnar Grimsom rekao je grupi novinara iz Srbije, koji su nedavno, zahvaljujući tamošnjoj farmaceutskoj kompaniji Actavis, posetili Island, da svi imaju jednaka socijalna, radna i prava na obrazovanje. „Sve pogodnosti Islanđana koriste i doseljenici i, koliko znam, zadovoljni su“, izjavo je predsednik, socijaldemokrata, koji je u maju počeo svoj treći mandat od četiri godine. Živi primer stabilnog života na Islandu bila je upravo poseta rezidenciji predsednika, smeštenoj na zelenom brežuljku, na desetom kilometru od centra Rejkjavika. Na kompleksu, koji obuhvata još crkvu i groblje, nigde nije bilo čuvara. Ljudi se ovde, izgleda, sami čuvaju prijateljstvom, ali i navikom da svako gleda svoja posla i usput ugodi i drugima. Uz takav mentalitet i jako puno rada, ovo društvo stvara godišnje 30.000 evra bruto nacionalnog dohotka po stanovniku. U jednoj od najbogatijih evropskih zemalja prosečna plata je 4500 evra, ali su troškovi života visoki. Na primer, zakup manjeg stana košta oko 1000 evra, najjeftiniji obrok u restoranu 25 evra, pivo, pepsi ili kafa – između sedam i deset evra. Ipak, lepo se živi i zemlja sa više mobilnih telefona i internet veza nego stanovnika svake godine privrednom rastu dodaje bar još šest odsto. Država, a posebno Rejkjavik (180.000 stanovnika) ima izuzetno dobru infrastrukturu. Putevima, napravljenim od kamenčića utabanih u asfalt (jer je tlo porozno i dešava se da deo druma jednostavno „propadne“), prošarano je celo ostrvo. Ne zato što je nekom bio merak da ravna vulkanski kamen, nego zato što se život odvija po obodu kopna, bliže obali, pa kad se negde „trkne“, to je obično na 10-20 kilometara. Gradovi se uglavnom greju vodom iz termalnih izvora, a i topla voda u slavinama potiče sa prirodnih mesta. Struja je posebna priča: Island je ima 20 puta više nego Srbija, a potiče iz hidroelektrana i vetrenjača. Ostrvo bez žitarica (ali sa odličnim pecivima) i bez ruda, odlučilo je da svoju jeftinu struju skupo proda – kroz aluminijum. Naime, Island uvozi boksit i prerađuje ga u aluminijum pa izvozi.
Takvih, novih biznisa tipa „ko bi se setio“ puno je na ostrvu. U klasiku spada Actavis, lokalna farmaceutska kuća sa 140 zaposlenih i 56 miliona evra godišnjih prihoda koja se za osam godina razvila u multinacionalku sa 11.000 radnika i prometom od 1,4 milijarde evra. Konzulka Srbije na Islandu Irena Gudrun-Kojić kaže za „Vreme“ da tih biznis priča koje liče na bajke ima na hiljade. „Island je do pre petnaestak godina ličio na seoski ambijent, a onda je vlada, sa premijerom Davidom Odšonom na čelu, rešila da privatnicima proda državne banke, da ulaže u obrazovanje i tehnologiju, da uvede zakone Evropske unije, da postane član Evropske ekonomske zajednice… Odjednom je na ostrvu bilo mnogo para i mnogo mladih ljudi sa dobrim idejama da naprave korak u biznis“, priča gospođa Gudrun-Kojić. „Ljudi su uzimali kredite da bi kupovali deonice kompanija, vrteli su novac na berzi, zarađivali i ulagali. Danas ima dosta preduzeća čija se imena završavaju sa group. Tako je Bejgor Group nastao iz male prodavnice prehrambenom robom, a danas drži 70 odsto maloprodaje na Islandu, ima preduzeća po Engleskoj i Danskoj, kupuje kompanije. Uopšte, mladi obrazovani momci sa Islanda poznati su po tome što kupuju mnogo preduzeća po svetu.“ Konzulka iznosi i neobičnu paralelu između Islanda i Srbije: „Takav preokret sa bankama i berzom počeo je i u Srbiji, i sigurna sam da bi mogla da se stvori situacija za privredni bum.“ Ona otkriva za naš list da se islandska Balkan Energy Group, koja se upravo etablira u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori, a sigurno zna šta će sa strujom u zemljama jeftine radne snage, priprema da ovde pokupuje elektrane. „Ništa nije slučajno, Island ima malo stanovnika, ali mnogo kapitala, stvorenog malo srećnim okolnostima, a uglavnom zahvaljujući običaju ljudi da puno rade, i to od osnovne škole. Već od sedmog razreda, a osnovno obrazovanje traje deset godina, deca rade po šest nedelja preko leta, i to poslove održavanja naselja, koje je svaka opština dužna da im obezbedi i plati. Mislim da se u tome malo preteruje, jer deca tako nikad nemaju odmora“, kaže Gudrun-Kojić, inače profesorka engleskog u srednjoj školi u Rejkjaviku. Ona primećuje da kako raste standard ostrvljana tako se više klone komunalnih poslova i počeli su da uvoze radnu snagu. U svakom slučaju, žele više, pa gotovo svi rade prekovremeno.
SREĆNI NOVINARI: Na Islandu izlaze četiri dnevna lista u ukupnom tiražu od oko 5000 primeraka i njihovi vlasnici nisu baš bili kreativni kada su im davali nazive. Zovu se: „Jutarnje novine“, „Dnevne novine“, „Novine“ i „Biznis“. Postoji i televizija sa dva privatna i jednim državnim kanalom i šest radio-stanica. Sve ih objedinjuje kompanija pod nazivom 365, a njen glavni direktor Sigmundur Ernis Runarson, inače poznati TV novinar, kaže za „Vreme“ da ceo medijski posao na Islandu obavlja oko 60 ljudi. Nama ostaje da im zavidimo na plati od 3000 do 10.000 evra mesečno, ali nam ostaje i enigma – o čemu li to pišu u zemlji sa šest parlamentarnih partija koje žive u slozi, sa čini se isključivo uspešnim kompanijama i stanovništvom koje uživa u blagodetima visokog standarda. Možda o fudbalu, omiljenom sportu Islanđana, zbog koja su podigli zatvoreni stadion sa 25.000 mesta? Ili o turizmu, grani koja se ubrzano razvija? Možda o šoping-molovima, novom univerzitetskom centru ili o štrajku medicinskog osoblja (zbog niskih plata) u najvećoj zgradi na Islandu, Državnoj univerzitetskoj bolnici koja zapošljava 3000 ljudi? U svakom slučaju, čitanje novina našlo je uporište u navici Islanđana da cene pisanu reč. Gospođa Gudrun-Kojić kaže da su knjige tamo kult, da se štampa veliki broj naslova i da je običaj da se poklanjaju za Božić. Ipak, dodaje, sve više mladih je zaokupljeno internetom pa postoji bojazan da će navika čitanja knjiga, stečena kroz vekove samotinje na ostrvu, početi da kopni.
NOVI VIKINZI: Na Islandu se u biznisu gotovo sve dogodilo „prekonoć“, ali je naseljavanje ostrva baš potrajalo. Kako kaže naša konzulka, viking Inkolfur Arnaršon primetio je ostrvo u IX veku i bacio dva drveta na njega, rekavši da će podići grad tamo gde padnu. Pali su na tlo u zalivu koje se dimilo, pa je mesto nazvao Rejkjavik (rejkol – smog, vik – vazduh). U centru grada danas jedan trg nosi ime oca nacije, a iz dva kamena debla diže se para. Trebalo je devet vekova da bi Island upisao 167 stanovnika, a onda još dva veka da bi stigao do današnjeg broja. Otud se na Islandu zadržao stari nordijski jezik, razumljiv Dancima otprilike kao nama staroslovenski, pa su zvanični jezici zapravo danski i engleski i tim redom se uče od osnovne škole. Na ta dva jezika su i udžbenici za sve nivoe obrazovanja. Dugo biti mali je za Islanđane imalo i cenu u svetskim razmerama. Naime, njihov viking, Lejv Erikson otkrio je susednu Ameriku hiljadu godina pre Kolumba, tako što je zbog nevolja koje je pravio morao da pobegne s ostrva, ali pošto nije smeo u Dansku zaplovio je brodom u suprotnom smeru. Zasluga mu nikad nije priznata, ali su mu Amerikanci ispred najveće katedrale (luteranske) u Rejkjaviku podigli spomenik. Današnji stanovnici Islanda, uglavnom kršni, plavih očiju i kose, liče na svoje davne pretke. Za žene ne znamo, jer opisi „pramajki“ ne postoje. Ti novi vikinzi, kako priča gospođa Kojić, imaju običaj da ujutru pre posla odu na bazen, da ne piju dok rade, a onda se za vikend opuste uz dosta alkohola i tradicionalna jela od ribe i jagnjetine. Sve to rade najčešće u svojim kućama ili šatorima za odmor, koji su tradicija na Islandu. Običaj je, takođe, da se porodice okupljaju na nedeljnom ručku. Omiljena mesta, osim u kući, jesu blizu jezera napravljenog usred grada, Plava laguna – banja sa lekovitom toplom vodom, i neki evropski grad do kojeg lete avioni lokalne kompanije. Islanđani često idu u pozorište i revnosni su posetioci koncerata. Island je čak izrodio neke svetske zvezde, recimo pevačicu Bjork ili grupu Sigu Roš. Najpoznatiji pisac je Olaf Johan, ima i dobrih slikara sa ostrva, ali svi oni žive u inostranstvu. Jedan od onih koji je svratio bio je Goran Bregović sa svojom grupom, koji je tu gostovao u okviru festivala umetnosti, pod sponzorstvom Actavisa. Digao je na noge svih 3000 posetilaca u dupke punoj sali. Vlasti na Islandu i inače zdušno podržavaju umetnike, a banke daju zajam na tri godine, bez kamate, da bi se kupila slika.
Islanđani vole da grade, a njihove kuće deluju kao kontraudarac depresivniim pejzažima – obojene su od poda do krova živim bojama. U tradicionalnoj gradnji, kuća ima drveni kostur, a fasadu i krov od talasastog lima ili nekog drugog jakog i nezapaljivog materijala. „U poslednje vreme niču staklenci, i to u visinu, navodno da bi ljudi imali dobar pogled na okean, a sve se vidi i sa četvrtog sprata“, kaže Gudrun-Kojić. Ona navodi da je doskora najviša zgrada u Rejkjaviku bila osmospratnica, sa stanovima koje je sindikat mornara napravio za svoje radnike, ali da se sada grade soliteri sa 18 spratova.
I tako, zemlja koja je do pre deceniju i po živela od ribe, vune, ovaca i nešto jagnjetine sad slovi kao megalopolis odakle se vuku konci svih vrsta biznisa.
Milutin Kojić bio je prvi Jugosloven koji se 1956. godine naselio na Islandu, kada mu se i rodila ćerka Irena. Ona priča da je njenu majku upoznao u Americi, venčali su se u Beogradu, ali pošto nije dobio dozvolu za gradnju na svom placu na Dedinju odselio se u tazbinu, u Rejkjavik. Prvo je radio u američkoj bazi, a onda kod tasta, vlasnika nekoliko brodova i fabrike za preradu ribe. Počasni konzul Jugoslavije na Islandu postao je 1968. A onda nam je Irena Gudrun-Kojić otkrila zaista lepu stvar: svi oni čuveni islandski džemperi zapravo su kreacija iz Sirogojna. „Moj otac je imao biznis sa Dobrilom Smiljanić i svake godine je u Sirogojno slao od 20 do 40 tona islandske vune od koje su tamo pravljeni džemperi.“ Te šare naših vezilja i dan-danas se „vode“ kao islandski ručni rad. Elem, kada joj je otac umro 1990, počasni konzul prvo Jugoslavije, pa SCG i sad Srbije na Islandu postala je Irena. Sa njom smo razgovarali u Beogradu, gde trenutno sa ćerkom Mirom živi u iznajmljenom stanu i svoj konzulski posao, uglavnom humanitarni, obavlja od kuće. Kaže da ima kancelariju na Islandu, ali da je sama plaća. Od Srbije ne dobija ni dinar. Upravo od nje smo saznali da je 21. maja počasni konzul Islanda u Srbiji postao Slobodan Mićić, suvlasnik Kon Tikija, koji je svoj konzulat smestio u ovu turističku agenciju.
Na Islandu živi oko hiljadu Srba i, kao zavidna manjina, imaju svog predstavnika u tamošnjem parlamentu. Svi sa kojima smo razgovarali tvrde da su zadovoljni životom na ostrvu i svi imaju zanimljivu životnu priču. Vlasnica najbolje od njih, Slađana Vuković (sada ima 27 godina) udala se za Islanđanina i pre šest godina došla iz Beograda na ostrvo. Radila je „niže“ poslove dok nije naučila jezik, a onda počela da studira, prvo islandski jezik pa biznis i administraciju. Stekla je diplome polažući ispite na čistom islandskom, i to sa visokim ocenama. Razvela se i dobila posao u Price Water House Coopersu, jednoj od četiri najveće konsultantske kuće na svetu. „Ne bih živela na drugom mestu, ovo je najlepša zemlja koju mogu zamisliti. Kad dođete iz Srbije gde ništa ne funkcioniše u zemlju gde je sve sređeno, gde ne čekate u redovima, imate šanse i za posao i školovanje, imate budućnost, onda tu vredii ostati“, rekla je za „Vreme“ Slađana Vuković.
Arman Kojić (29 godina), sin naše konzulke, na perfektnom srpskom, koji je „doradio“ na studijama za strance na beogradskom Filološkom fakultetu, kaže da čuva porodičnu tradiciju i leta provodi u Srbiji. „Ovde radim kao marketing menadžer u jednoj islandskoj firmi, koja sarađuje sa britanskim kompanijama. U Rejkjaviku sam stekao dve univerzitetske diplome, za marketing i biznis“, priča za „Vreme“ možda budući konzul. Na pitanje – zar mladom obrazovanom čoveku Island nije mali, kaže da ova zemlja pruža mnoge mogućnosti jer je otvorena prema svetu. Tvrdi da će, kao njegov deda i otac, ovde imati bazu. „Volim da putujem i svake godine moram do Srbije, jer me nešto vuče tamo, ali i drugde. Ovo je ostrvo i s vremena na vreme s njega valja pobeći.“
Nikola Tišma je došao na Island 1998. Radi već sedam godina na aerodromu: transport, vuču aviona, sve što treba. Kaže da je stigao kao izbeglica iz Bosne, preko Crvenog krsta. Suprugu Marijelu, iz Valjeva, upoznao je ovde. Ona je na ostrvo stigla pre dve i po godine, kaže – u potrazi za boljim životom, ali i sticajem okolnosti, pošto joj nekoliko rođaka tu radi. Svoju sestru, Slađanu Živojinović, „povukla“ je pre osam meseci i ona sad radi kao bebi siterka. Svo troje za „Vreme“ kažu da su te poslove mogli da obavljaju i u Srbiji ili Bosni, ali da im se ovde zasad više isplati.
U našem njuzleteru opet delimo ulaznice za bioskop i knjige. Prijava je prosta
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve