Utabane staze i nove maršrute

Najveća uzgajališta maka od kog se dobija heroin nalaze se u Avganistanu i delovima Indije i Pakistana – koji čine „Zlatni polumesec“, i u „Zlatnom trouglu“ – na tromeđi Burme, Laosa i Tajlanda. Koka se gaji u Kolumbiji i delovima Venecuele. Poreklo dve najopasnije droge koje se dobijaju od prirodnih sirovina ostalo je, u geografskom smislu, u velikoj meri nepromenjeno. Putevi kojima ovi otrovi stižu do Evrope i SAD prolaze pak kroz svojevrsnu topografsku tranziciju jer je karakteristika svakog oblika šverca da se ponaša slično struji – traži put na kome je otpor najmanji.

Starim putem opijumske pogače i heroin prenose se iz „Zlatnog trougla“ preko Indije i Hongkonga na istok – u Japan i SAD, na jug – u Australiju, a na zapad – preko Pakistana, Avganistana, Irana, Turske, Bugarske, kroz zemlje bivše SFRJ, do krajnjih destinacija u Zapadnoj Evropi. Heroin poreklom iz „Zlatnog polumeseca“ putuje do Evrope i Severne Amerike na dva načina: kopnenim putem preko Irana, Turske i Balkanskog poluostrva na zapad, ili morem preko luka u Pakistanu (najviše Karačija) do Roterdama ili Hamburga, odakle ga uglavnom distribuira kineska mafija (trijade). U SAD herion stiže pretežno brodovima preko Tihog okeana, ali se dešava i da putuje „dužim putem“, preko velikih evropskih luka; širenje avionskog saobraćaja ima za posledicu rast broja takozvanih mazgi – ljudi koji drogu prenose u prtljagu, ili je zapakovanu u kondome gutaju. Ovaj način šverca je veoma opasan, jer se događa da želudačna kiselina „progrize pakovanje“, pa nastupa akutno trovanje drogom, koje može imati smrtni ishod. Mnogo sigurniji metod je slanje droge u raznim pošiljkama, mada su carinske službe širom sveta razvile brojne tehnike za njihovo otkrivanje.

RAT I DROGA: Do kraja Vijetnamskog rata heroin je mahom stizao iz „Zlatnog trougla“ uz pomoć kriminalnih struktura nastalih kao posledica turbulentnih zbivanja i ratova na prostoru francuske Indokine. Neki stručnjaci čak tvrde da su i francuska obaveštajna služba, a kasnije i CIA aktivno učestvovale u trgovini heroinom u tom delu Azije. Pad Sajgona 1975. godine označava početak nove ere u svetskoj trgovini heroinom. Proizvodnja i distribucija heroina iz „Zlatnog trougla“ opadaju, a kao novo-staro izvorište pojavljuje se „Zlatni polumesec“. Uzgajanje maka, od koga se dobijaju opijum i heroin, davno je bilo prisutno na prostorima severne Indije, severnog i zapadnog Pakistana i, u manjoj meri, Avganistana. Odmah nakon ulaska sovjetskih trupa 1980. godine u Avganistanu je rod iznosio oko 200 tona sirovog opijuma, dok su u vreme povlačenja 40. armije, 1989. godine, prinosi skočili na 1000 do 1200 tona sirovog opijuma. Sovjete je zamenio građanski rat među zavađenim mudžahedinskim frakcijama. Kao pobednici iz ovog rata izlaze talibani koji zavode religiozno-fundamentalističku strahovladu i uspešno suzbijaju uzgajanje maka.

SSSR i Varšavski pakt su, kako zbog totalitarnog sistema vlasti tako i zbog stava da je droga stvar dekadentnog Zapada, bili veoma dobra brana švercerima narkotika. Jedini izuzetak bila je Bugarska koja se nalazila na „balkanskoj ruti“, ali je imala i izvesnih interesa u trgovini heroinom. Tako izvori bliski zapadnim obaveštajnim službama navode da je tokom osamdesetih stvorena takozvana „bugarska veza“ i da je „poludržavna organizacija ’Kinteks’ deo zaplenjenog heriona menjala za oružje kojim je snabdevala palestinske gerilce i teroriste“. To, kažu upućeni, „predstavlja trenutak rađanja međunarodnog narko-terorizma“. Uvođenjem perestrojke u SSSR, ova zemlja se lagano otvara prema Zapadu. Ovo za posledicu ima „otvaranje novog puta heriona“, koji postaje „naročito prohodan“ posle raspada Sovjetskog Saveza. Ovaj alternativni pravac šverca heroina ima više smerova. Jedan vodi preko Tadžikistana i Uzbekistana u Kazahstan, odatle u Rusku Federaciju, a zatim preko Ukrajine direktno na Zapad, ili pak preko Moldavije i Rumunije u istom pravcu. Drugi ide preko Turkmenistana i Kaspijskog jezera, do Azerbejdžana, pa ulazi u Rusiju kroz Čečeniju. Početkom devedesetih u Čečeniji je besneo građanski rat sa jakim elementima terorizma, pa je trebalo para za vođenje rata. „Čečensko krilo Al kaide“ na čelu sa Šamilom Basajevim, ali i mnoge druge grupe, svoj rat su finansirale i preprodajom droge. Pobedom Moskve nad čečenskim teroristima i uvođenjem kakvog-takvog reda u Čečeniji, ali i američkim naporima za uspostavljanje saradnje sa zemljama bivšeg SSSR, radi pomoći u ratu protiv terorizma, ovaj pravac postaje sve teži za švercere.

I takozvanu pica vezu, kojom su sicilijanski i američki mafijaši, preko Turske i morskim putevima, opijum dovozili na Siciliju, prerađivali ga u heroin i u kanisterima za paradajz sos uvozili u SAD, FBI je uspeo da razbije tokom osamdesetih, zadavši jedan od najvećih udaraca Koza nostri.

PUTEVI KOKAINA: Od kraja sedamdesetih u Kolumbiji je carovao Pablo Eskobar, najveći diler droge svih vremena. Siromaštvo i raširenost korupcije pomogli su mu da stvori pravu kokainsku imperiju – zloglasni „Medejinski kartel“. Eskobar je doslovno industrijalizovao proizvodnju, šverc i distribuciju kokaina, a količine su se merile desetinama i stotinama tona. Kokain je prebacivan kopnenim putevima, preko Centralne Amerike i Meksika u SAD, ali i brodićima i brodovima preko Meksičkog zaliva, i avionima (Eskobar je imao flotu koja je isključivo prenosila drogu). Od kolumbijskih narko-kartela, uz „Medejinski“, u proizvodnji i distribuciji kokaina značajnu ulogu igrali su i „Kali“ i „Norte del Vale“ kartel. Zajednička borba SAD, Kolumbije i Meksika protiv narko-kartela trajala je gotovo dve decenije i dovela do pada Eskobara i njegove organizacije, a ni ostali karteli nisu prošli mnogo bolje. Pošto su se za prenošenje i distribuciju kokaina sve više oslanjali na rastuću snagu meksičkih kartela („Huarez“, „Tihuana“, „Zalivski“ i „Gvadalahara“) moć Kolumbijaca dalje opada. Jedna epizoda dovela je do loma tržišta na štetu Kolumbijaca, a u korist Meksikanaca. Želeći da dalje uvećaju svoj profit Kolumbijci su se početkom devedesetih sa vođom „Huarez kartela“ Amadom Kariljom Fuentesom dogovorili da mu usluge transporta plaćaju kokainom. Tako su uspeli da od kooperanta naprave konkurenta koji se sa njima borio za isto, američko, tržište. Pošto je Fuentes imao znatno bolju distributivnu mrežu u SAD, jasno je kako je iz sukoba interesa izašao kao pobednik. Ova loša procena je jedan od najjačih udaraca koji su Kolumbijci ikada pretrpeli.

NIGERIJSKO–AFRIČKA VEZA: Početkom osamdesetih kriminalne grupe iz Nigerije polako su počele da se etabliraju na svetskoj sceni. Počinjali su od manjih pljački i prevara, a zatim prešli na međunarodne prevare u velikom stilu, od lažnih trgovačkih firmi do krađe i kupovine automobila na lizing bez pokrića. Novac su ulagali u trgovinu drogom. Pojava globalizacije, ali i činjenica da je Nigerija članica Komonvelta, pomogla im je da se rašire u više od 80 zemalja. Ovaj fenomen poznat je kao „nigerijska veza“. Od kraja osamdesetih do danas oni su nezaobilazan faktor u trgovini heroinom i kokainom. Snabdevaju gotovo sva tržišta, od Afrike do Evrope i Severne Amerike. Pojačana kontrola granica i imigracije u EU-u i SAD, posebno posle 11. septembra 2001. godine, i napori američkih i meksičkih bezbednosnih službi u suzbijanju meksičkih kartela ozbiljno su zapretili starim putevima kokaina, a uspesi turskih i ujedinjenih evropskih bezbednosnih službi značajno su smanjili protok heroina iz Azije u Evropu. Šverceri su zato počeli da traže nove i sigurnije puteve za transport. Kao logičan izbor nametnula se Afrika, pošto leži kraj puteva iz Azije i Južne Amerike u Evropu. Krajem devedesetih godina zaplene heroina i kokaina u supsaharskim zemljama kretale su se u desetinama kilograma, ali je već tada Kancelarija UN-a za drogu i kriminal upozoravala da je „na vidiku opasan trend rasta šverca droge preko Afrike“. Osim geografskih pogodnosti, Afrika je omiljena tranzitna ruta i zbog veoma rasprostranjene korupcije, nedostatka državne infrastrukture, političke nestabilnosti i lokalnih sukoba – dakle, svega što pogoduje organizovanom kriminalu. Istočna Afrika je tako postala raskršće u tranzitu heroina, Zapadna Afrika prednjači kada je reč o kokainu, dok su nigerijske kriminalne grupe u Južnoafričkoj Republici uspostavile operativne baze iz kojih švercuju drogu direktno u SAD.

Po ugledu na nigerijske kolege, i kriminalci iz drugih supsaharskih država izgradili su svoje međunarodne kriminalne mreže. Zato ne treba da čudi što su količine zaplenjenog kokaina u Africi od 2000. godine do danas porasle šest puta. Nedavno je u Senegalu, u roku od četiri dana, zaplenjeno skoro dve i po tone kokaina. Izvori u evropskim obaveštajnim i policijskim službama kažu da su „šokirani i zatečeni ovakvim razvojem događaja“. Stručnjaci kažu da su švercom droge u istočnoj Africi najugroženije Somalija, Eritreja, Kenija, Tanzanija i Sudan, u zapadnoj Africi Gvineja Bisao, Senegal, Sijera Leone, Liberija i Nigerija. Gvineju Bisao opisuju kao „prvu afričku narko-državu“. Iz ovih zemalja droga se kopnom, morem i vazduhom, na sve moguće načine, prebacuje u zapadnu Evropu, a odatle dalje i u SAD.