Dosanjati san

Kada je „Vreme“ u oktobru 2002. objavilo tekst o mladom Beograđaninu koji je, „slično Mihaelu Šumaheru u Formuli 1, učinio šampionat Formule 3 ‘dosadnim’ jer je pobedio na pet od osam održanih trka“, nadali smo se da će karijera Miloša Pavlovića krenuti brže uzlaznom linijom. I krenula je, rezultati su bili dobri, a i ovaj poslednji – prva pobeda u Formuli Reno – samo je potvrdio Miloševe reči s kraja pomenutog teksta da je njegov „krajnji cilj Formula 1, radim puno na tome i nadam se da će se u skoroj budućnosti nešto pozitivno u tom pravcu dogoditi“.

S kim god ovih dana razgovaram o sjajnoj vožnji i pobedi Pavlovića na zahtevnoj stazi Spa Frankošamp u Belgiji, osećam pravu navijačku, pa i zdravu patriotsku strast i želju da i mladi vozač krene u seriju uspeha poput mnogih srpskih timova i sportista koje smo gledali ovog leta. Možda je najbolja ilustracija za to događaj kome sam prisustvovao veče pre nego što će moj drugar i kolega iz Radio Beograda 1, Vojislav Kajganić, inače veliki zaljubljenik i veteran splavarenja na Drini, krenuti za Bajinu Baštu na ko zna koji po redu spust niz reku. Elem, Kajgana među drugim sponzorima dobije i podršku od NIS-a, a pride i nekoliko desetina crvenih majica i kačketa sa znakom te firme. Po zahtevima prisutnih, a mnogi nose „firmirano“, da i njima da majicu koju su do sada nosili samo pumpadžije, ukapiram da je Milošev uspeh postao ozbiljna stvar za ovdašnji svet. Pomenuta anegdota samo je potvrda pravog poteza koji je ova firma učinila kada je po prelasku Pavlovića u Drejko rejsing tim finansijski stala iza njega. I ne samo ona.

Kada je početkom ove godine veliki guru Formule 1 Berni Eklston bio u Beogradu, sastao se i sa premijerom Koštunicom. Pored ostalog, razgovarali su i o Milošu Pavloviću, bar ako je suditi po tome da je mladi vozač, uz NIS, kao svoje najveće sponzore dobio i Upravu za sport Ministarstva prosvete i sporta i Telekom Srbije. Potez sva tri velika sponzora je nešto što je normalno za pojedine zemlje u tranziciji koje drže do dobrog imidža u svetu, a posebno kroz elitne sportove što automobilizam svakako jeste. Poljak Kubica, na primer, koji prilično uspešno već vozi u F1 takođe, ima podršku zvanične Varšave. Uz novac koji je doveo do sjajnih rezultata, najveći doprinos nagloj popularnosti Pavlovića je i potez RTS-a da prenosi sve ovogodišnje trke Formule Reno. Kada se tako sklopi mozaik, nepoznanica ostaje samo – može li Miloš Pavlović dosanjati svoj san da vozi u Formuli 1?

Evo malo podataka, pa sami zaključite… Drejko rejsing u kome je Miloš u prvoj sezoni za njih i sebe napravio svoj do sada najbolji rezultat u karijeri, pojavio se na trkačkoj sceni 1986. Vlasnici tima Adriano i Nađa Morini, inače vrsni lovci na talente kojima je Brazil omiljeno „lovište“, godinu dana kasnije pod svoje uzimaju šesnaestogodišnjeg klinca koji je do tada bio odličan u kartingu, dovode ga u Italiju da živi s njima u Firenci, tinejdžera koji će kasnije postati značajno ime Formule 1 – Rubensa Barikela. Potom slede godine u kojima u njihovom timu Formule 3000 počinju budući vozači F1 – Pedro Lami, Rikardo Zonta i Braun Žunkera, koji su vozili i u američkoj CART seriji… Svi oni imali su iza sebe jake sponzore bez kojih nema ni K od karijere. Ako su Morinijevi prepoznali talenat, možemo samo da žalimo što Miloš nije ranije dobio finansijski vetar u leđa. Da li je sada već kasno za momka koji ima 27 godina? Nikako! Pavlović nije „polufabrikat“, reći će vam svaki znalac auto-sporta. On je „gotov“ vozač čije su najveće vrline brzina, agresivnost i – zrelost. Uostalom, da dopunim priču o lovcima na talente. Ako je Rubinju karijera u F1 na zalasku, jednom drugom bivšem pulenu Drejko tima – Felipeu Masi, koji je samo pet meseci mlađi od Miloša, karijera je u sjajnoj uzlaznoj putanji (vidi tekst o trci F1 za Veliku nagradu Turske). He, voleo bih da uskoro sličnu rečenicu napišem i za Miloša Pavlovića.