Prva srpska bolnica služila je samo za lečenje, što je u to vreme bilo retkost i u ostalom delu Evrope. Na zapadu kontinenta su se tada uglavnom osnivala prihvatilišta za siromahe i bolesnike od neizlečivih hroničnih bolesti, kao i svratišta
U kulturnoj riznici srpskog naroda, kao i u njegovoj sveukupnoj istoriji, manastir Studenica zauzima centralno mesto. On je i „prvo i najsnažnije vrelo naše duhovne misli, izvor mnogih kreativnih vrednosti i utemeljitelj umetničke, književne i zdravstvene kulture“ (Gradimir Stanić, 1986, povodom osam vekova Studenice). Da se ovaj manastir svrstava među najznamenitije srpske, ali i evropske srednjovekovne spomenike, dovoljno je poznato široj javnosti, a 1986. godine i zvanično verifikovano odlukom UNESCO-a o njegovom upisu u Listu svetske kulturne baštine.
Ovim tekstom naša pažnja će biti fokusirana na konstataciju Radomira Stanića, vrsnog poznavaoca istorije manastira Studenice i dugogodišnjeg upravnika Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, da je ovaj manastir, između ostalog, i „utemeljitelj naše zdravstvene kulture“, a neposredan povod je 800. godišnjica početka rada prve srpske bolnice koja je formirana u ovom manastiru, prema više istorijskih izvora, 1207. godine.
GRADNJA STUDENICE: Sveti Sava, u biografiji svoga oca Stefana Nemanje, o podizanju manastira Studenice kod Ušća nedaleko od Kraljeva, pored ostalog kaže: „…bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova. Kada je došao u lov gospodin naš i samodržac Stefan Nemanja, koji je vladao svom srpskom zemljom, i kada je on lovio ovde, izvoli mu se da u ovom pustom mestu sagradi ovaj manastir“. Dakle, Studenica je nastala u vreme kada je njen osnivač i rodonačelnik dinastije Nemanjića koja će vladati Srbijom gotovo dva veka, bio na vrhuncu svoje moći. Prvi deo radova na zidanju manastirske crkve i ostalih zdanja trajao je od 1183. do proleća 1196. godine, kada je Nemanja, ostavivši presto, primio monaški postrig i došao u svoj manastir.
Nemanjinim odlaskom u Hilandar (1197), brigu o najlepšoj građevini srpske srednjovekovne arhitekture preuzeo je njegov sin i naslednik na raškom prestolu Stefan Prvovenčani. Kada je dve godine kasnije Nemanja umro, Stefanov brat Sava je mošti njihovog oca preneo u Studenicu. Pod Savinim starešinstvom, koji je u međuvremenu posvećen za arhimandrita (čin do episkopa), manastir postaje politički, kulturni i duhovni centar srpske države.
OSNIVANJE BOLNICE: Početak XIII veka bio je na Balkanskom poluostrvu veoma buran. S jedne strane Bugari vrše česte upade u Srbiju (1203), u kojoj besni bratoubilački rat između Nemanjinih sinova Stefana i Vukana, a na drugoj strani krstaši osvajaju i pljačkaju Carigrad i osnivaju Latinsko carastvo (1204). Pored tih nedaća Balkan, pa i srpske zemlje, pogađaju glad i epidemija kuge, uz veliki pomor stanovništva, o kome biograf Domentijan, u Žitiju svetih srpskih prosvetitelja Simeona i Save, piše: „…jer kada dođoše inoplemenici vaistinu opustiše otečestvo naše, jedni poginuše od oružja, drugi beše odvedeni u ropstvo, posle dođe drugi inoplemenik zvani glad i ne žaleći rod naš, bez strela streljajući, i bez koplja bodući, i bez mača sekući… toliko leševa ostavljajući, tako da su bili puni dvori i kuće i raspuća, jer ne bejaše dovoljno grobara da ih sahranjuju, već su ih zakopavali u žitne jame.“
Ali, uporni Sava, u svom naumu da uredi državu, prvo udara temelje njene kulture. Između ostalog, on u Studenici osniva bolnicu, kao njen sastavni deo. Bilo je to, najverovatnije, 1207, odnosno tačno pre 800 godina.
Ipak, inicijativa za osnivanje prve srpske bolnice ne može se pripisati samo Savi Nemanjiću. Naime, bolnica u Studenici (kao i ona u Hilandaru) bila je osnovana po ugledu na vizantijske bolnice, konkretno – na bolnicu manastira Svete Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke), čiji je tipik preveden na srpski jezik za potrebe bolnice u Studenici. Ako znamo da je tipik Svete Bogorodice Evergetide bio u stvari tipik velike carigradske crkve Svete Sofije i da su sa organizacijom crkvenog života u oba objekta bili podjednako upoznati i Sava i otac mu Nemanja, onda se može reći da se osnivanje prve bolnice na srpskom tlu pripisuje njihovoj zajedničkoj inicijativi.
UREĐENJE BOLNICE: Prva srpska bolnica služila je samo za lečenje, što je u to vreme bila retkost i u ostalom delu Evrope. Na zapadu kontinenta su se tada uglavnom osnivala prihvatilišta za siromahe i bolesnike od neizlečivih hroničnih bolesti, kao i svratišta. Ovo ne znači da u Srbiji toga vremena nije bilo i ovakvih ili sličnih socijalnih ustanova. Potvrdu da je prva srpska bolnica bila isključivo medicinska ustanova nalazimo u Studeničkom tipiku.
Studenička bolnica nalazila se u zasebnom objektu u okviru manastirskog kompleksa. Obolelim monasima, za čije lečenje je bolnica prvenstveno bila namenjena, Studenički tipik (glava 40) preporučuje strpljenje za vreme lečenja i skromnost u prohtevima. Ipak, isti dokument propisuje grejanje prostorije u kojoj leže bolesni monasi.
U Tipiku se pominje i rabotnik, lice čija je dužnost bila da priprema lekove, i da leči i neguje bolesnike. Kasnije se ova osoba nazivala kologer za bolnicom (kaluđer određen da se stara o bolnici), da bi se u Biografiji Stefana Dečanskog pojavio i termin stroitelj dvora (upravnik bolnice), što govori da se o bolnici tada staralo više ljudi. Medicinsko znanje naših prvih zdravstvenih radnika, odnosno lekara-empirika, nije se razlikovalo od znanja njihovih kolega na Zapadu. I jedni i drugi su svoje znanje sticali učeći od starijih, kao što se uči zanat. Skup tih znanja i način njihove primene u lečenju bolesti „oblikovao se u ono što danas nazivamo narodnom medicinom“ (dr Miloš Blagojević).
U redovnim okolnostima prva srpska bolnica je imala 12 ležaja i jednog rabotnika, dok se u slučaju masovnih oboljenja, ili kako se u Tipiku kaže kada „mnozi u jezu upadajut“, povećavao broj ležaja i broj rabotnika.
Od medicinskih spisa prve srpske bolnice sačuvan je samo jedan. To je spis pod nazivom Damaskina Jovana o čoveku i šta je čovek, koji opisuje raspored sokova u čovečijem telu. Zapravo, radi se o prepisu iz XVIII veka, a čuva se u biblioteci Univerziteta u Bolonji pod oznakom MS. 1.044, Mars 103, V. Posebno svedočanstvo o medicinskoj kulturi našeg naroda nalazimo na freskama srednjovekovnih manastira. Poznata je scena kupanja novorođenog Hrista (freska Rođenje Hristovo, Sopoćani) i posebno freska Rođenje Bogorodice (Studenica), po kojima stičemo predstavu o znanju naših ljudi toga doba o zdravlju. Na studeničkoj fresci je naslikana kada sa toplom vodom, koja služi za kupanje novorođenčeta, i dadilja koja drži čisti ubrus i proba temperaturu vode. Na drugoj strani freske je dete u visokoj kolevci, koje dadilja hladi lepezom i čuva od muva, kao i porodilja koju jedna bolničarka hladi lepezom, dok joj druga prinosi osvežavajuće piće. Sve su ovo prizori visoke zdravstvene kulture.
Možemo zaključiti da je osnivanje bolnice manastira Studenica važno ne samo za našu medicinsku povest, jer smo još pre osam vekova ušli u zajednicu evropske naučne medicine, već i za ukupnu srpsku kulturu, imajuću u vidu da je medicina deo kulture jednog naroda. Svakako, „prva srpska bolnica ima značajno mesto u lancu naših najstarijih civilizacijskih tekovina“ (Radomir Stanić).
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
