(Od stalnog dopisnika „Vremena“)
Puno ime zakona koji je bio jedno od predizbornih obećanja Hosea Luisa Sapatera u kampanji 2003, i koje će se, konačno, ispuniti nekoliko meseci pre novih izbora (mart 2007) glasi: Projekt zakona kojim se priznaju i proširuju prava i uspostavljaju mere u korist onih koji su bili proganjani ili maltretirani za vreme građanskog rata i diktature.
Iza tog komplikovanog imena krije se jedan od najambicioznijih projekata vlade Hosea Luisa Sapatera, popularno nazvan zakon o istorijskom sećanju. Kada je napisan i objavljen prvi nacrt budućeg zakona, svi su – osim predlagača iz PSOE-a – bili protiv i dočekali „na nož“ ideju koja je neka mešavina istorijskog pomirenja i definitivnog raščišćavanja sa ostacima frankizma kojih u Španiji, suprotno verovanju sa strane, uopšte nije malo. Postepeno, zakon je doterivan, poboljšavan, kao u svakom političkom procesu bili su neophodni kompromisi i na kraju je bio spreman za usvajanje uz podršku sedam partija, dok su protiv ostale samo glavna opoziciona stranka, Narodna partija (PP), koja je, međutim, podržala devet od 25 članova novog zakona, i katalonska Republikanska levica. To je bilo moguće jer je definitivan predlog usvojen na kongresnoj Ustavnoj komisiji tako što se glasalo za član po član, a ne za zakon u celini. S obzirom na to da je sedam parlamentarnih partija dalo saglasnost za konačnu verziju, nema nikakvih teškoća za definitivno usvajanje u parlamentu. Jedina partija koja je u potpunosti odbila novi zakon je katalonska independistička Republikanska levica, koja je, ironijom sudbinje, svojevremeno bila jedan od inicijatora ovog dokumenta.
RASKID SA FRANKIZMOM: Iako zakon ima više važnih aspekata koji direktno ili indirektno mogu da utiču na političke i socijalne prilike (na primer, dozvoljava mogućnost da deca i unuci izbeglica i emigranata mogu da dobiju špansko državljanstvo, što je dosad bilo moguće samo ako su roditelji bili rođeni u Španiji. Procenjuje se da bi oko milion ljudi po ovom osnovu moglo da zatraži španski pasoš), u javnosti se najviše diskutuje o definitivnom raskidu sa frankizmom. Preambula zakona sadrži eksplicitnu osudu Frankovog režima i traži od svih lokalnih uprava da promovišu politiku „u korist demokratskog sećanja“. Zakon predviđa uklanjanje svih preostalih simbola frankizma, a u slučaju neposlušnosti lokalnih vlasti – a nagoveštaji u tom pravcu uopšte ne nedostaju – predviđeno je oduzimanje dotacija. Jedan od najspornijih članova tokom rasprave koja je trajala više od 14 meseci odnosi se na sudove za vreme građanskog rata i diktature. U osnovnom predlogu bilo je predviđeno da se odluke tih sudova proglase nelegalnim, ali je posle dugih pregovora nađen kompromis tako što je napisano da su sudovi proglašeni nelegitimnim, ali ne i njihove odluke. Istovremeno, i formalno je poništeno više od 15 represivnih zakona iz doba diktature (prestali su da važe kada je donet prvi demokratski ustav, ali je i dalje postojalo „pravno dejstvo“ koje su izazivali). Reč je o pravnoj finesi koja sada dozvoljava onima koji se smatraju oštećenima, ili članovima njihovih porodica, da pred sudovima pokrenu pojedinačne postupke za anuliranje odluka frankističkih sudova. Jedan od predlagača zakona kaže da ova mera „pokazuje put ka pravdi, ali ne donosi presude“.
Kako će u praksi izgledati definitivni raskid sa frankizmom tek će se videti. Prvi test biće 20. novembar, na 32-godišnjicu smrti generalisimusa Fransiska Franka. Njegove, ne brojne, ali obično bučne pristalice okupljaju se u Madridu svake godine na taj dan i odlaze u obližnju „Dolinu palih“, gde je Franko sahranjen. Učiniće to, bez sumnje, i ove godine, ali problem je u tome što „Dolina palih“ po novom zakonu prestaje da bude „hram frankizma“ i postaje mesto „zajedničkog sećanja“. Činjenica je da u „Dolini palih“ počiva verovatno više republikanaca nego falangista (broj onih koji su bezimeni preneti iz masovnim grobnica i sahranjeni u „Dolini palih“ nikada nije precizno utvrđen, računa se da ih je između 40.000 i 60.000), ali je ovo mesto bilo i do danas ostalo simbol frankizma. Franko je naredio na istom mestu sahranjivanje i republikanskih žrtava da bi malo popravio svoj međunarodni imidž, ali je sve urađeno prilično trapavo, bez precizne evidencije i bez saglasnosti familija žrtava. Za početak, neki stanovnici mestašca Prado pored Madrida u kome je Franko živeo i u kome se glavni trg zove „Plasa de kaudiljo“, nisu nimalo saglasni sa promenama. Za njih je njihov slavni komšija bio i ostao „kaudiljo“ (vođa). Izvesni Alfredo (72), nekadašnji pratilac Franka, kaže: „Kome smetaju simboli frankizma i zašto? Karilja (bivši lider komunista, prim .aut.) proglašavju počasnim doktorom i niko ništa ne kaže. Hteo neko ili ne, istorija se ne može izbrisati.“
Isto to, samo malo drugačije rečeno, misle i neki od lidera Narodne partije. Major Oreha, bivši ministar unutrašnjih poslova u vladi Hosea Marije Asnara, u intervju za „Vos de Galicija“ iz Korunje, kaže: „Zašto bismo osuđivali frankizam ako su ga tolike španske porodice doživljavale prirodno? To je deo španske istorije koju ja ne mogu da osudim, jer je svojevremeno predstavljao većinsko mišljenje Španaca.“
Na primedbu da su su mnogi Nemci i Rusi podržavali nacizam i staljinizam, Oreha odgovara: „U ratu postoje dve strane, a u nacizmu samo jedna. Diktatura? Takođe su postojale dve strane, jer je frankizam bio posledica građanskog rata u kome su bile dve strane. To se ne može izjednačavati sa nacizmom.“
Eduardo Saplana, potpredsednik Narodne partije, ironično kaže da „neki u vladi imaju nemirnu savest, jer ni oni ni njihove familije nisu bili ni proterani ni proganjani, nego su veoma dobro živeli u doba Franka“… Bez navođenja imena, Saplana je mislio na socijalistu Marijana Fernandesa Bermeha, čiji je otac bio falangista….
TEŠKO NASLEĐE: Od silnih spomenika Franku danas su „na nogama“ još dva, jedan u Santanderu i drugi u Melilji, delu Španije na tlu Afrike. U oba grada na vlasti je Narodna partija. Zanimljivo je da je spomenik u Melilji bio sklonjen, ali je „na zahtev naroda“ vraćen. U susednoj Seuti nema spomenika, ali ima dosta simbola frankizma, a lokalna vlast je najavila da „nema nameru da bilo šta sklanja“, jer ovde postoje „simboli svih epoha“. Gradonačelnik Santandera Injigo de la Serna kaže da postoji dogovor o uklanjanju spomenika Franku, ali da „još nije došao na red“. On očekuje da će se to dogoditi početkom 2008, jer će se na tom mestu graditi podzemni parking. Obećava da će se spomenik ukloniti „javno i u po bela dana, a ne u cik zore kao u Madridu“. Zanimljivo mišljenje izneo je Migel Anhel Revilja, vrlo popularni predsednik regiona Kantabrije, čiji je glavni grad Santander: „Ja sam protiv rušenja i uklanjanja spomenika… Spomenik Hitleru? Što da ne, bar bi narod imao priliku da ga pljuje…“
Posao uklanjanja simbola frankizma neće biti nimalo lak, ne samo zbog otpora onih koji se sa time ne slažu već i zbog niza praktičnih razloga. Mnogi amblemi, gravire, čitave fasade, nose jasne oznake perioda istorije koji sada treba da se obriše…. U Korunji je nemoguće proći ulicama a ne naići na neki od simbola frankizma. U njegovom rodnom Ferolu, takođe u Galiciji, na broju 136 u ulici Marije od Ferola, stoji narodna posveta Fransisku Franku Bahamonteu… U Andaluziji je 2000. uklonjeno 56 „sećanja“ na Franka, ali je preživela ulica Karera Blanka, jednog od najbližih Frankovih saradnika koga je ETA ubila u spektakularnom atentatu 1973. U Valensiji, gde je na vlasti PP, predsednica regiona Rita Barbera kaže da je donošenje zakona „istorijska greška“, ali je rekla da će poštovati zakon „za razliku od nekih koji ne poštuju Zakon o zastavi“ (Narodna partija insistira na kršenju tog zakona, jer se na mnogim opštinama u Kataloniji i Baskiji ne vijori i državna zastava). Na Tenerifi glavna avenija i dalje zove se „Rambla del general Franko“ i na čitavom Kanarskom arhipelagu postoje nebrojeni simboli frankizma. U Saragosi (provincija Aragon) takođe ima ostatatka koji će biti uklonjeni „kad zakon to naloži“. Esperanca Agire (PP), predsednica regiona Madrid, ocenila je zakon kao „simptom totalitarizma“. Na objektima koji su u gradskoj nadležnosti nema znakova frankizma, ali ih ima na zgradama odbrane, policije, Ministarstva finasija, pa čak i u kompleksu Monkloa u kome „stanuje“ vlada. Iz manjih gradova stižu poruke da će se zakon poštovati iako nisu svi saglasni sa njim, ali ostaje da se vidi kako će to izgledati u praksi.
Zakon jasno razdvaja dve faze: građanski rat i diktaturu. U prvom slučaju dozvoljava postojanje „nekontrolisanih represalija“ od strane republikanaca, ali insistira na razlici između frankističkih legalnih sudova i akata pojedinaca sa republikanske strane koji su ostali nekažnjeni.
Istorijsko pomirenje ili produbljivanje istorijskih razlika?
