27. decembar 2007.
Evropa će morati da bira! Slava Tebje Gospodi, jer to što izustih šta je nego božanski diktat: bilo bi odveć drsko da se rečenicom koju mi pripisuju i koja jeste izišla kroz moja usta gordim kao svojom vlastitom, Ti znadeš šta je u svačijem srcu, slavo moje poniznosti, pa Ti je poznato da misao o Evropi kao o guji u procepu i jeste moja i nije moja, bila je u meni i pre mog rođenja, ah, kome ja govorim, ko će ako nećeš Ti znati kako su mogući sintetički sudovi a priori! Reči za koje na tren i sam mišljah da su moje samo su urezane u meni (u mene? kako je pravilno Ti ćeš bolje znati, jer si Ti lektor, i korektor si svega što proleti kroz čiju god glavu), rasle su kao što raste srce đačkim perorezom urezano u koru mlade breze, ja sam bio ona ruža koja prosiplje boju a ne vidi je… Prevedena na engleski ništa ne gubi od svoje, ah, britkosti – Evropa će morati da bira! Čitam nanovo te reči i ne mogu ih se nasititi oči moje i duša moja, opomenem se da je i to taština i muka duhu, pa opet, kako bi ovolika milina mogla obuzeti ovu trošnu plot i duh moj besmrtni kad Ti to ne bi hteo, Tvorče svega vidljivog i nevidljivog!
Kakvu si božanstvenu spregu (pleonazam! ušeprtljim se kad god Ti se obraćam, ali Tebi nesavršenost mog bića ne smeta, zar ne?), kakav si samo savez načinio između mene i mojih partijskih drugova, koliko se razlikujemo a koliko smo opet jedni drugima potrebni! Kako se vesele svakom novom kubiku koji ima motor na njinim novim kolima, kako se upravo detinje raduju članstvu u upravnim odborima, neki su se popravili toliko da kupuju sve veća i sve skuplja odela, drugi pa bukte od radosti kao Aligrudić – ta kupina koja gori a ne sagoreva! – i ne dobijaju nijedan gram iako su im na dohvat sva blaga i sva jela ovog sveta! Ko bi osim Tebe njihovu dionizijsku prirodu povezao sa mojom davidovskom prirodom i sa mojom privrženošću istoriji koja je jedno od lica besmrtnosti. Je li ova misao moja ili je baštinjena?! Ako je moja, plači Fuko! Mogao sam da budem filozof, antropolog, ali šta je preče od službe svome rodu! Toliko sam godina čamio po kojekakvim insititutima i čudom ne mogu da se načudim odakle mi je dolazila ona mišija smernost i ćatinsko-ćiftinska predanost efemernim stvarima, sad stalno čujem glas koji je čas moj, čas Zoričin, čas Ace Tomića: „Neka bude što biti ne može!“
5. januar 2008.
Sanjao sam kviz, vodi ga pošteni Albanac u studiju banjalučke televizije a emituje se u neosakaćenoj Srbiji, Čikagu i u Kninskoj krajini koja je još pod hrvatskim protektoratom, prvi zadatak, onaj na kojem se proveravaju brzi prsti je poređati pravilno sledeće reči najvećeg Srbina XXI veka: 1. ĆE 2. BIRA 3. MORATI 4. DA. 5. EVROPA.
U prve dve sekunde svih desetoro takmičara poređalo je reči bez greške, vidim da svi ovo znate, rekao je voditelj na albanskom pa na srpskom – azbučnim dakle redom: ako čeljad nisu besna kuća nije tesna – ostaje da pobednika dobijemo u drugom krugu, evo reči koje treba da spojite u gramatički i istorijski ispravan poklič: 1. EST 2. IACTA 3. ALEA, prođe minut, jedni ALEA EST IACTA, drugi EST IACTA ALEA, treći IACTA EST ALEA…
Jedan jedini tačan odgovor, pogledam bolje a ono Jeremić, kviz je u dobrotvorne svrhe i on igra, Bože, daj mu snage da bez pomoći otvori i poslednje pitanje, a ako zove prijatelja da zove mene a ne Tadića kome se priklonio pošto je ispisan iz SPS-a… Evo prvog pitanja: Rečenicu „Evropa će morati da bira izgovorio je: A) Adolf Hitler B) Napoleon Bonaparta C) Hanibal Lektor D) Vojislav Koštunica. Takmičar traži da mu kompjuter odseče dva pogrešna odgovora, zašto to radiš, dobri dečače, ali odjednom i mene obli hladan znoj – šta ako ovo nisam ja rekao nego neko od ove trojice?!
Uh! Otpadnu Napoleon i Hitler, još se kolebam, kaže Jeremić, znate, u pitanju su pare namenjene sirotinji, da je reč mom vlastitom novcu ja bih reskirao, ovako bih pomoć prijatelja, koga biste, pita voditelj, a Jeremić će: „Hanibala Lektora!… Šalim se. Moj konačan odgovor je de – Vojislav Koštunica!“
U snu se obično smenjuju događaji i lica, kod mene, kao i na javi, ima, ah, toliko kontemplacije, introspekcije i svega što krasi istinskog intelektualca, i dok u snu ide blok reklama ja razmišljam: baš imam sreće sa ovim odlikašom, školovan na zapadu a tako dobar rodoljub, mora da su mu tamo stali na žulj pa im on sada pokazuje ko je negdašnji neard, odaniji je meni nego Tadiću, a, evo i pitanja za pet miliona dinara: Jedna od istorijskih izjava data je u tekućem milenijumu: A) Glavu dajem, Krajinu ne dajem B) Tuđe nećemo, svoje ne damo C). Ipak se okreće. D) Evropa će morati da bira.
Moj konačni odgovor je D, kaže Jeremić, a znam ga u podne u ponoć jer je to kruna svega što je od petog oktobra dosad uradio moj šef, voditelj pruža ček na kojem glagoljicom piše Ambasada Srbije u Vatikanu, i gle, Vuk odjedared sedobrad, preplanuo i u ciciban cipelama, pa to je Vladeta, i nije uopšte kviz nego obrazovna emisija o grčkim mitovima: „Evropo, moraćeš da biraš! I šta god da izabereš – kajaćeš se! Otkažeš li misiju koju si već spremila za Kosovo zamerićeš se i misionarima i jednom kontinentu koji si ti otkrila, pošalješ li misiju Srbija će te lišiti sebe te ćeš osakaćena biti ti, kao što bi bez Kosova bila osakaćena Srbija! Ovo ne velim ja, ovo zbori proročište u Delfima, draga deco, u sledećoj emisiji učićemo Buridanovog magarca koji je skapao od gladi jer je kao i Evropska unija morao da bira!“
