Šta je zajedničko udbaškoj mafiji, ratnim zločinima u Bosni, trgovini drogom na Balkanu, reketu, atentatima na Željka Kopanju, finansiranju Radovana Karadžića i ubistvima u Beogradu i na Palama? Kroz sve prolazi ime Ljubana Ećima, od 1991. pa do pre mesec dana kada je u Beogradu uhapšen sa 52 kile čistih narkotika, gomilom oružja i lažnim ispravama
Četrdeset i osam kilograma čistog heroina i četiri kilograma čistog kokaina, sve na jednom mestu, sa sve oružjem, lažnim ispravama i 210.000 evra; pet uhapšenih, od kojih jedan hrvatski državljanin; očigledno veliki uspeh združenih napora policije Srbije i Republike Srpske. Tim pre što uhapšene sumnjiče za trgovinu narkoticima od Makedonije, preko Srbije, BiH, Hrvatske i Češke, pa sve do Švajcarske. Jedno ime, međutim, privuklo je pažnju poznavalaca balkanske scene: Ljuban Ećim (44 godine); ostali su sitna riba. Za Ećima se do 12. decembra 2007, kad je konačno uhapšen, mislilo da je nedodirljiv: „patriota“, „ratni heroj“, Arkanov kum, Legijin ortak; Jovica, Frenki i Fića; „crvene beretke“ u Republici Srpskoj, Radovan (ej! Radovan!); pa Momo Mandić, pa „Tajfun“, pa strah Božji u Banjoj Luci i Laktašima kad se pomene njegovo ime. Kažu da je mnogo jaganjaca, prasaca i pevaca stradalo kad se po Banjoj Luci pročulo da je konačno uhapšen i da je mnogim uspešnim poslovnim ljudima padalo kamenje sa srca. Nije ni čudo: samo jednog banjalučkog biznismena klepio je za 300.000 maraka odjednom; uobičajene svote od reketa (do 50.000 DEM) prikupljali su njegovi ljudi, kako piše banjolučki „Novi Reporter“. Kažu takođe – što je posebno zanimljivo – da su u jednom trenutku u njegovu korist bili intervenisali „međunarodni krugovi bliski Radovanu Karadžiću“. Naravno da su intervenisali, jer je – po proceni upućenih krugova iz bezbednosno-obaveštajne zajednice – Ećim, uz Momčila Mandića, bio jedan od ključnih ljudi u finansijskoj potpori za skrivanje tog haškog optuženika. A da trgovina narkoticima ima i te kakve veze sa skrivanjem ratnih zločinaca bilo je jasno od samog početka: zašto bi inače sve naše Službe pokazivale toliki interes za trgovinu narkoticima? Zato što im je to bio jedan od glavnih izvora nekontrolisanog gotovog novca za razne potrebe (pre svega sopstvene), pa i za skrivanje ratnih zločinaca.
FRANŠIZA: Da to ima veze s tim prvi put je ovde postalo jasno decembra 2002, kada su u Beogradu u istom autu ubijeni bosanski gangster Željko Škrba i radnik savezne policije Nenad Batočanin (inače besprekoran policajac koji je, izgleda, vrbovao Škrbu). Ime Željka Škrbe odmah je povezano sa Momčilom Mandićem, s jedne, ali i sa novosadskim ogrankom balkanskog toka heroina, s druge strane; pominjani su Neša Opačić, Čoda Nišavić i isti takvi kao i oni. Deo profita, po operativnim saznanjima, odlazio je preko Mome Mandića ka logističkoj podršci Radovana Karadžića. Tamo, u Republici Srpskoj, slutilo se i znalo mnogo više.
Ali, da krenemo od početka: Ljubana Ećima rat u Bosni zatekao je 1991. na mestu radnika Centra Državne bezbjednosti RSUP-a BiH u Banjoj Luci. Iz nekog, lako pretpostavljivog razloga, Ećim sa još petneastak probranih ljudi biva odabran za posebnu tromesečnu obuku u kampu „crvenih beretki“ (tada JATD SDB) u Pančevu, pod rukovodstvom Dragana Filipovića iz SDB MUP-a Srbije (kodna imena: „Fića“ i „F-2“; sada živi u Kini i odatle piše „antiglobalističke“ knjige). E, onda je Ećima krenulo: dobio je franšizu s nadležnog mesta da osnuje „crvene beretke“ u Republici Srpskoj, što ga je stavilo iznad svakog zakona i kontrole – osim one Jovice i Frenkija. Po izvorima „Vremena“ iz Banje Luke, Ećimova jedinica ostavila je za sobom krvav trag po Prijedoru, Kotor Varoši, Doboju i drugim mestima; dovođen je u vezu i sa miniranjem mnogih džamija, od Ferhadije i Arnaudije, pa do najmanjih. Bio je sumnjičen za ubistvo albanskog zlatara Čivjaka i porodice u Banjoj Luci, ali i druga ubistva nesrba (po zlu poznati crveni kombi), trgovinu oružjem i strateškom robom oko Bihaća (sa Ulemekom Legijom), sa trgovinom cigaretama preko poznate firme Centrex i sa masovnim reketom na „patriotskoj osnovi“. Bio je najbolji drug Sonje Karadžić, koju je vodao po kockarnicama. Vezuju ga za privatnu službu bezbednosti Radovana Karadžića „Tajfun“ u Bijeljini, koju je – kažu – prvo pravio, pa posle rasturao, ali to je jedna duža i posebna priča koja će jednoga dana biti ispričana; dovoljno je reći da je i tu pravi šef bio Jovica Stanišić. Kad je Biljana Plavšić 1997. pobedila, Ljuban Ećim našao se u neprilici: podnete su krivične prijave za šverc (svi znaju da je bio osnivač i gazda crne berze), ali i za prisluškivanje „Carice“ (nađeni uređaji). Ećim se tada povlači sa većinom svojih „vojnika“: on za Beograd, gde radi sa Arkanom, a oni uglavnom u Bijeljinu, što dalje od Biljaninog gneva. Kada su u to vreme, 1997, vodeći ljudi MUP-a Republike Srpske upitali Jovicu Stanišića misli li Srbija da izruči Ećima zbog šest krivičnih prijava protiv njega, ovaj je odgovorio: „Ljuban Ećim je pod punom kontrolom Službi“ i na tome je ostalo, pa oni neka vide šta će. Tako je pisao banjolučki „Novi Reporter“ ovih dana.
PANAMSKA VEZA: U Banju Luku Ećim se vraća tek kad na vlast dolazi njegov prijatelj Dragan Čavić. Tada Ećimovi najbliži saradnici iz „crvenih beretki“, braća Kojić, dolaze u Carinu RS, odakle kontrolišu šverc. Ećim je u vezi i sa istočnim segmentom organizovanog kriminala, dakle sa Momom Mandićem i Milovanom Bjelicom „Cickom“. Taj ogranak, tačnije dva njegova pripadnika inače bliska i Arkanu, bio je osumnjičen za ubistvo Srđana Kneževića, zamenika načelnika CJB-a Srpsko Sarajevo, 1998. Oslobođeni su zahvaljujući i pritisku „međunarodnih zvaničnika bliskih Radovanu Karadžiću“.
Pošto je iz „patriotske“ službene mafije bio izguran, Ećim se laća klasičnog kriminala, pre svega narkotika. Dovode ga u vezu sa zaplenom 164 kilograma kokaina u Banjoj Luci 1999, kada je uhapšen i na osam godina (!) osuđen njegov prijatelj Slobodan Šolaja. Nakon izricanja presude Šolaja je nestao: branio se sa slobode. Kažu da i danas svraća u Banju Luku i odseda kod jednog viđenog zlatara koji se bavi gradnjom stanova; u jednom od tih stanova živi i Dragan Čavić, hvala lepo. Tamošnja policija uverena je da Ećim stoji iza nedavno otkrivenog lanca švercera narkotika na teritorijama Republike Srpske, Hrvatske i Grčke: devet uhapšenih, 160 kilograma kokaina vrednog 11 miliona evra. Ećim je, inače, više puta putovao u Panamu u poslednje vreme.
Bavio se Ećim i medijima: kontrolisao je list „Prst“ (preko kuma) i list „Patriot“, finansiran dotacijama iz SDS-a i Carine RS, ali radio „Big“. Kažu i da je upravo Ljuban Ećim podmetnuo banjolučkom „Reporteru“ u jesen 2001. onaj čuveni lažni spisak policajaca za koje se navodno zanima Hag, mada o tome ima raznih mišljenja. Nije se na tome iscrpljivalo zanimanje Ljubana Ećima za medije: od početka ga vezuju za dva pokušaja ubistva Željka Kopanje, glavnog urednika banjolučkih „Nezavisnih novina“: onaj kada je Kopanja izgubio noge i jedva preživeo, ali i još jedan, sprečen na vreme. Naime, 2005. je MUP Federacije došao do saznanja da je jedan plaćeni ubica došao u Sarajevo da ubije Željka Kopanju. Ubica je pronađen u jednom sarajevskom hotelu; nisu mogli ništa da mu dokažu, ali je plan ipak propao. Ećim je celu operaciju vodio iz Tuzle, gde se krio kod tamošnjeg narko-dilera Ferida Okića (kasnije je Okić dobio 30 godina na sudu BiH); uspeo je da pobegne. To ga nije omelo u poslovima sa narkoticima, jer je nasledio kanale uspostavljene još početkom devedesetih. Očuvao ih je, najverovatnije, saradnjom sa „patriotskim blokom“, dakle kartelom koji čine podivljale frakcije vojske, državne bezbednosti i administracije i organizovani kriminal. To je taj kartel koji Ratka i Radovana čuva i finansira. Čime? Pa profitom od narkotika, reketom i švercom; sigurno ne oru i ne kopaju.
Stigao je na crne liste Evropske unije (2003) i SAD (2004) kao lice sumnjivo zbog pomaganja ratnim zločincima; prolazi kroz haške optužnice protiv Župljanina i Miće Stanišića.
Od dolaska na vlast Mileta Dodika, Ećimu se loše piše: navodno je Dodik došao do saznanja da Ećim i njemu slični imaju nameru da ga likvidiraju, pa je preduzeo određene preventivne radnje koje su rezultirale time da Ećim u poslednje tri godine nije smeo da se pojavljuje na teritoriji Republike Srpske. Ovo beogradsko hapšenje već se tumači kao Dodikov uspeh u politici „specijalnih veza Srbije i Republike Srpske“, ali i kao znak da je Ećimu prošao rok trajanja, da je postao veća šteta od koristi i da je pušten niz vodu. Sada je veoma zanimljivo dokle i do koga će MUP Srbije stići u istrazi protiv Ećima i drugova. Indicije postoje, operativna saznanja gomilaju se godinama i mozaik je lako sklopiti. Još ako Ećim i progovori…
Taj mozaik odavno je jasan: savez udbaša, kriminalaca, ratnih zločinaca i njihovih jataka, „patriota“ koji ih podržavaju za heroinske pare; taj savez je multinacionalan i multikonfesionalan, kao što vidimo, jer su svi kriminalci braća i saveznici; brat je mio koje vjere bio, brate!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
