Siguran sam da će se moje kolege interdisciplinarno baviti svime što se dešavalo proteklog četvrtka, tako da nije nužno da se još i ja, jelte, ističem; ima tu, međutim, jedno mesto na koje bi se vredelo fokusirati, jer otkriva srž jedne patologije, koja nas je impresivno mnogo koštala, i kanda će nas još koštati. Ono se krije u onom grotesknom podvikujuće-pocupkujućem nastupu Vojislava Koštunice, građanina koji je, što lucidno reče njegov prethodnik, onomadne dobio mesto premijera „kao poklon za rođendan“. To je, dakle, onaj trenutak kada Vojislav K. kreće da „proziva“ kao bahati kauboj u salunu – te je l’ ima neko da ovo, je l’ ima neko da ono… pa će onda, naročito oštro i značajno, priupitati fizički, a bogme i medijski prisutne: „ima li neko da nije sa Kosova“?
Ima, gromko mu odgovorih, evo, ja nisam sa Kosova, čak ni iz Metohije, i velika većina ljudi koje poznajem, a poznajem ih mnogo, takođe nije sa Kosova. Niti se, bogami, tako osećaju – neki su Beogradžani, neki Banaćani, Užičani, Bosanci, Piroćanci… I šta ćemo sad? Mislim, nije da ima nečega lošeg u tome da se bude „sa Kosova“, nego je prosti fakat da je tek malo kome među nama zapalo baš to.
Ej bre, Pančiću, pa ti se to nama praviš blesav, svojim tendencioznim bukvalizmom banalizuješ jedan poetski iskaz… Je l’? Može biti. Samo, znate, i poezija, osim što zvuči i zrači (zrake kroz zrak), načelno treba i da znači. Pa, hajde da vidimo šta bi ovo imalo da znači? Bajdvej, među ljudima s kojima sam razgovarao ovih dana odnekud vlada gotovo nepodeljeno mišljenje da je ono što je Koštunica odpiskutao mogao napisati samo Matija Bećković. Pa dobro, priznajem da liči, ali to je, moliću fino, govor Vojislava Koštunice, on ga je potpisao, i ima se u javnosti tretirati kao njegov umotvor. Dakle, šta je pisac hteo da kaže?
Opasna zapaljiva materija koja izviruje iz(a) tog iskaza na veoma zanimljiv način okreće naglavačke jednu jednostavnu, svima razumljivu, legalističku poruku iza koje je ovih dana stala takoreći cela Srbija. Ta opšteprihvaćena poruka, dakle, glasi: „Kosovo je deo Srbije“. Da li je to tačno? Zavisi kako definišete „tačno“. Ako je deo Srbije ono gde siromah Jočić može da pošalje policajca, a Cvetković poreznika, onda nije, ali to nije tako bilo ni do sada. No, ako se radi o eteričnim sferama „čistog prava“, onda jeste. Tako, naime, piše u Ustavu, tako kažu da kaže međunarodno pravo… Elem, ko sam ja da se tome suprotstavljam?! U toj paroli, dakle, nema ničega „zanimljivog“ za obradu. Ono što, međutim, „Matija“ Koštunica pesnički poručuje nešto je sasvim drugo, štaviše obrnuto: „Srbija je deo Kosova“. I taj drugi slogan, do psihotičnosti zauman, a ne onaj prvi, legalistički i fiškalski, zapravo je doktrina bar jedne polovine aktuelne vlasti, plus kompletna „patriotska opozicija“. Sva svepreplavljujuća iracionalnost, sve besmisleno nasilje, sav posramljujući haos koji je zahvatio Srbiju posledica su baš toga što je ovaj potonji slogan autentična ideologija establišmenta. Loša poezija kao zvanična doktrina neminovno proizvodi lošu, nesuvislu, mestimično otvoreno blesavu i svakako suicidalnu politiku.
Ako smo, naime, „svi sa Kosova“ (dočim su, da se ne zavaravamo, samo neki od nas „iz Srbije“), to samo znači da je Kosovo na svaki zamisliv način veće i šire od Srbije, da je Srbija tek njegov delić, koji doduše ima nesumnjiv praktični značaj – tu, naime, živimo – ali je njegova simbolička, emotivna, kulturološka i politička vrednost posve minorna, barem u poređenju sa Kosovom, tom nepreglednom gromadom. Samim tim, Kosovo je nužno i „važnije“, ono je temelj i suština našeg identiteta; to što smo „svi sa Kosova“, ima reći da je baš to ona hajdegerijanska bit našeg tu-bitka, a to što se nekima od nas čini da smo nekako više iz Požarevca, iz Guncata, sa Čubure ili Detelinare, to je samo dekadentno individualistička zabluda, u najboljem slučaju posve sporedan deo naših malecnih, solipsističkih, bolesno egoističkih identiteta.
Mislite da preterujem? Postoji jednostavan opit pomoću kojega ćemo utvrditi da li je to tako. Dakle, kako se zove onaj ko je spreman da „žrtvuje“ Kosovo zarad Srbije? Izdajnik, dakako. A kako se zove onaj ko je spreman da „žrtvuje“ Srbiju zarad Kosova? Patriota, jakako. Šta iz toga zaključujemo?
Koliko mogu da sagledam, pre ili kasnije nam, po neumitnoj logici stvari, predstoji raskol u vlasti – i ne samo u vlasti – po ovom pitanju. I jedni i drugi, eto, slažu se da Kosovo nije nešto što je za njih izvan Srbije, i neko vreme se činilo da je to dovoljno za zajedničku politiku. Dinamika događaja ovaj je površinski konsenzus naprosto prevazišla i obesmislila, i zato se establišment počinje prirodno raslojavati na light varijantu („Kosovo je deo Srbije“), koja zdušno „ne da Kosovo“, ali bogme ima i nešto svesti da je Srbija ipak nešto veći, složeniji i zahtevniji organizam kojeg treba hraniti i, uopšte, brinuti se za njegov opstanak i razvitak, te na hard–core varijantu („Srbija je deo Kosova“) koja ne vidi nikakvog smisla u svem tom suvišnom akanju i zamajavanju prizemnim i minornim pitanjima i problemima (standard, evrointegracije, političke i medijske slobode i tako to) te relativno nevažne kosovske provincije zvane Srbija u trenutku kada je ugrožena Celina, tj. Kosovo, ono-odakle-smo-svi-mi, bez obzira što je samo deo nas toga svestan. Onaj najbolji deo, nemojte ni sumnjati u to…
Kako se taj sukob uopšte može razrešiti? Nijesam pametan. Ne vidim da tu može bilo ko da popusti. Proza traži svoje, poezija tera po svome, pa ko se pre umori. Kad bismo, kamo lepe sreće, živeli u vicu, došao bi šumar i rasterao i jedne i druge, a ovako, ćeraćemo se još. E to već jeste Matijino, bez dileme!
