Pisac u istoriji

Nekoliko decenija Miroslav Karaulac se bavi Andrićem, njegovim delom i životom. O njemu je napisao i objavio tri knjige – Rani Andrić (1980), Andrićeve kule i gradovi (1995) i Andrić u diplomatiji, koja u izdanju „Filipa Višnjića“ uskoro treba da se pojavi u knjižarama. Priredio je Andrićeva Pisma prijateljima (2000). Savestan i skrupulozan istraživač, Karaulac je u svojim knjigama osvetlio Andrićevu ličnost, okolnosti i prilike u kojima je delovao i rekonstruisao čitavu jednu epohu. Osim kapitalnog književnog i istorijskog značaja, ove knjige mogu se čitati i kao fikcija u kojoj je svaka činjenica istinita i dokumentovana, i svaki podatak verodostojan. „Nisam sebi dozvoljavao luksuz pretpostavke“, kaže.

„VREME„: Kada ste se zainteresovali za Andrića?

MIROSLAV KARAULAC: Moj susret sa Andrićem desio se vrlo kasno. Imao sam oko četrdeset godina kada sam ga prvi put pročitao, mislim stvarno pročitao. Pre toga on je za mene bio dosadan srednjoškolski pisac. Međutim, kada su izašla njegova Sabrana dela, pročitao sam ih od prve do zadnje knjige. Tad sam otkrio nešto čudesno – da se u jednom suvom, tvrdom stilu, bez sjaja, krije jedan veliki pisac koji najozbiljnije stvari izražava najprostijim rečima. Njegov stil je štur, ravan, bez boje, jer je već i boja interpretacija. On se kloni velikih zvučnih reči koje ostavlja drugima, onima koji imaju više vremena. Taj i takav Andrićev način izražavanja i književna tehnika najpre su me privukli kao pisca, međutim to me je odvelo dalje da se bavim njegovom istorijom. Način traganja i istraživanja koji sam pri tome primenio, naučio sam od Žana Gomijea, mog mentora u Strazburu kod kojega sam radio doktorsku tezu o Lotreamonu. Kada bi ovaj veliki profesor sa Sorbone držao kurs o nekom piscu, kao što je držao kurs od pola godine o Žeraru de Nervalu, on bi o njemu znao apsolutno sve, uključujući modu i običaje njegovog vremena, najsitnije detalje i pojedinosti iz dnevne istorije, kao što je tadašnja cena žita ili vozne karte. Tako, kada sam počeo da se bavim Andrićem, želeo sam da saznam o njemu sve. Tragajući za njim upoznao sam Otomansko carstvo i njegovu istoriju, obilazio sam u Carigradu mesta na kojima je bio, tražio lokaciju Proklete avlije, u Mariboru sam išao da vidim zatvorsku ćeliju u kojoj je ležao, kuću u Krakovu u kojoj je stanovao, obilazio arhive, čitao prepiske, tražio dokumente. Godinu dana sam proveo u Nacionalnoj biblioteci u Parizu čitajući putopise kroz Bosnu i Davidovu prepisku u Diplomatskoj arhivi, dokumenta koja je čitao i Andrić. Razgovarao sam sa stotinjak ljudi koji su bili vezani za njegov život, sa njegovim školskim drugovima, drugovima iz tamnice, prijateljima i poznanicima. Razgovarao sam pored ostalih sa sarajevskim atentatorom Cvetkom Jovanovićem, sa njegovom splitskom prijateljicom Majom Nižetić, sa čovekom koji je sedeo sa njim u kafani u Rijeci kada su žandarmi došli i uhapsili ga 1914. Usput sam dolazio i do neočekivanih stvari. U Zagrebu sam tako otišao kod jedne porodice za koju sam čuo da je imala veze sa Andrićem, i tu upoznao jednu gospođu koja mi je rekla da je njena teta bila u prepisci sa njim. Pitao sam da li je prepiska sačuvana, i ona mi je dala somotnom vrpcom uvezan paket pisama. To je bila Andrićeva prepiska sa Evgenijom Gojmerac, njegovom ljubavi iz vremena kada je bio u zatvoru. Imala je leukemiju. U jednom pismu pitao je: „Nećeš valjda napraviti tu glupost da umreš?“ Napravila je tu glupost.

Jeste li vi poznavali Andrića?

Upoznao sam ga poslom. Radio sam kao dramaturg na televiziji, i hteli smo da napravimo dramatizaciju Gospođice. Kada sam mu izložio ideju, on je izrazio sumnju da bi to moglo da se napravi, pa smo prešli na druge stvari. Pošto sam tada bio malo zanet vremenom i ulogom literature u istoriji, pitao sam ga zašto jedan veliki pisac ne bi podržavao i opredeljivao se za stvari i ideje koje su u toku, jer ako glas koji ima tako veliku težinu zaćuti, onda je to gubitak za zajednicu. On mi je tada rekao: „Znate šta, vi se varate ako mislite da ja nemam svojih dilema. Ali to su moje dileme, i ja ne želim nikome da ih namećem.“ Te njegove reči sam upamtio. Jer činjenica je da kada se u istorijskim zbivanjima opredeljujemo, mi se opredeljujemo samo za ono što je ponuđeno, a ponuđeno je vrlo malo. Nekad ništa.

Andrić je bio samozatajan čovek koji nije govorio niti voleo da se govori o njegovom životu. Koliko je njegov život paradigmatičan za epohu u kojoj je živeo?

Bavio sam se Andrićem samo tamo gde njegova stvar postaje narodna stvar. Tamo gde on ulazi u istoriju. Klonio sam se privatnog Andrića, koji zapravo nema nikakvog značaja. A Andrić je čitavim životom pripadao istoriji. Vodio je đačke demonstracije u Sarajevu 1912, bio je duša tamošnjih jugoslovenskih revolucionarnih ćelija. Našao sam da on u jednom pismu pozdravlja izvesnog Hadžiju, s kojim želi da se ponovo vidi. I nedavno, čitajući jednu drugu knjigu, saznam da se nadimak ‘Hadžija’ odnosi na Danila Ilića, tvorca atentata u Sarajevu. Bio je blizak sa Čerinom, koji je predvodio hrvatske pobunjenike. Nakon rata, tu je i njegova diplomatska karijera, kojom se bavim u ovoj knjizi i koja je vrlo zanimljiva. Kada se jedna takva ličnost pojavi, ličnost koja pripada svom vremenu i izražava svoju generaciju, onda istraživati njegovo delo i život nije samo baviti se jednim piscem. Bavljenje Andrićem za mene je bilo i bavljenje jednim vremenom i istorijom. ×

nastavak u sledećem broju