Nastavnik – opasna profesija

Vesti o nasilju koje učenici u osnovnim i srednjim školama čine nad svojim vršnjacima preplavile su javnost u poslednje vreme, ali su sve češći i incidenti, nekada teško zamislivi, u kojima nastavnici i profesori trpe nasilje od strane učenika. Svaka takva vest izaziva pažnju, poput one da je u pirotskoj gimnaziji 18. juna učenik drugog razreda na času francuskog jezika fizički nasrnuo na profesorku, udarajući je po licu, nogama i leđima. Učenik je bio nezadovoljan zato što profesorka nije htela da ga pita kako bi popravio jedinicu, jednu od šest koje je imao.

Poslednjih godina su takve vesti gotovo redovne u junu, kada se sa nastavnicima obično razračunavaju učenici i roditelji nezadovoljni ocenama. Pre dve godine, roditelji dva đaka Osnovne škole „Dositej Obradović“ u Somboru pretukli su profesora hemije zbog loših ocena svoje dece. U niškoj gimnaziji „9. maj“ u junu prošle godine dva svršena maturanta te gimnazije pretukla su profesora informatike dok je držao čas u jednom odeljenju trećeg razreda, a nisu poštedeli ni učenike koji su pokušali da odbrane profesora. Istina, incidenata ima i tokom školske godine. Krajem marta je u novosadskoj Osnovnoj školi „Vasa Stajić“ učenik osmog razreda zbog jedinice iz likovnog napao profesorku i zapretio joj čak i bacanjem Molotovljevog koktela. Taj napad se dogodio pred celim odeljenjem, koje je, kako tvrde profesori, počelo da skandira: „Udari je! Udari je!“ i snima napad mobilnim telefonima. Prošle godine je u školi „Sonja Marinković“ u Novom Sadu učenik osmog razreda takođe napao nastavnicu likovnog, a snimak čitavog događaja, koji je mobilnim telefonom napravio jedan od učenika, postavljen je na internet.

FIZIČKO I MENTALNO NASILJE: Prosvetni radnici tvrde da su svi slučajevi koji su isplivali u javnost samo vrh ledenog brega. Njihove reči može da potvrdi ispitivanje Instituta za psihologiju o nasilju u osnovnim školama koje je počelo pre dve godine pod pokroviteljstvom UNICEF-a, u okviru projekta „Škole bez nasilja“. Do sada je ispitano 60.000 dece i oko 8000 odraslih, u 120 škola na teritoriji cele Srbije. Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu, za „Vreme“ kaže da se najveći broj pitanja odnosio na nasilje između samih učenika i nasilje nastavnika i profesora nad učenicima, ali da su pitanja koja se odnose na nasilje učenika prema nastavnicima pokazala da je taj problem mnogo veći nego što je bilo ko očekivao. „Čak jedna trećina nastavnog osoblja smatra da je ta vrsta nasilja ozbiljan ili veoma ozbiljan problem u njihovoj školi. Svaki šesti (17 odsto) kaže da je bar jednom bio ugrožen nasiljem. Taj procenat varira od škole do škole, u nekima je svega dva ili tri odsto, u nekima preko 30 odsto. To pokazuje da je problem i u školama, ne samo klima u društvu. Na pitanje postavljeno učenicima da li su bili svedoci pretnji ili napada na nastavnike, čak 43 odsto učenika od petog do osmog razreda je odgovorilo potvrdno, 10 odsto učenika je prisustvovalo fizičkom napadu. Za srednje škole ne postoji takva vrsta istraživanja, ali se na osnovu ovakvih rezultata u osnovnim školama može pretpostaviti da je stanje u srednjim školama mnogo gore“, kaže profesor Popadić.

Sami prosvetni radnici retko govore pod punim imenom i prezimenom o nasilju koje trpe u školi. Razlozi za to su mnogobrojni, od straha da bi time bila narušena reputacija škole i mogućih problema sa direktorom, do neke vrste stida i nemoći što se mire sa takvom situacijom. Profesorka matematike u jednoj beogradskoj srednjoj školi kaže da nasilje nisu samo fizički napadi i pretnje, već i gotovo svakodnevno mentalno i verbalno nasilje. „Nasilje je i kada se profesor loše oseća u nekom razredu jer nikada ne zna šta može da očekuje zbog stava učenika ‘možda ćemo ti nešto loše uraditi, ako ne sada, onda drugi put.’ Srećan si ako nisi imao neprijatnost. Ako im se kaže da je neko ponašanje nenormalno, nastaje problem. Nastavnici zato često izbegavaju sukobe tako što ćute. Sve dolazi iz porodice, ako je tamo način komunikacije vikanje i psovanje, onda deca ne reaguju na normalan govor.“

AGRESIJA IZ PORODICE: Svi sagovornici „Vremena“ se slažu da najveća odgovornost leži na roditeljima dece koja pribegavaju nasilju. Vladimir Todić, gradski sekretar za obrazovanje, za „Vreme“ kaže: „U toku ove godine smo izašli sa jednom vrstom analize do koje smo došli na osnovu podataka koje smo dobili od svih direktora osnovnih škola na teritoriji grada Beograda. Generalno, saradnja sa učenicima se ocenjuje kao dobra ili zadovoljavajuća, ali u slučaju agresivnog ponašanja učenika, i prema nastavnicima i profesorima, u 90 odsto izveštaja se kao osnovni razlog pominje loša porodična situacija. Agresija u porodici i agresivni roditelji podstiču kod dece agresivnost koja se ispoljava u školama. Tim izveštajima se, recimo, roditelji agresivnih učenika ocenjuju kao nedovoljno spremni za saradnju, grubi u komunikaciji, nasilni prema profesorima i drugoj deci, ljudi koji izbegavaju roditeljske sastanke, zajedničke aktivnosti i tribine, ljudi koji smatraju da škola mora da vaspitava njihovu decu. Primećeno je da takvi roditelji minimalizuju agresivno i asocijalno ponašanje svoje dece. Interesantno je da direktori u svojim izveštajima navode da je lakša saradnja sa učenicima koji imaju problema u ponašanju nego sa njihovim roditeljima. Često se dešava da takvi roditelji pokušavaju da izvrše određeni pritisak na profesore, razredne starešine, direktore škola nezadovoljni uspehom koji postiže njihovo dete, a da su rad svoje dece tokom školske godine malo ili nimalo pratili.“

Inače, majka učenika koji je pre nekoliko dana u Pirotu napao profesorku izjavila je: „I meni je bilo teško kad sam saznala šta se desilo. Uprava škole mi je rekla da je on nasrnuo na profesorku. Osuđujem ovaj njegov čin i krivo mi je što se to desilo, jer je sebi naudio.“ Osim toga, majka osuđuje i profesorku jer je njenom sinu „uskratila da popravi slabu ocenu, a ostaloj deci je delila ocene kao Deda Mraz“.

O tome kako javnost prihvata slučajeve fizičkog obračuna sa prosvetnim radnicima govore i komentari na takve vesti u kojima se osuđuje nasilje, ali uz često traženje objašnjenja u ponašanju samih prosvetnih radnika („možda je profesor ipak nešto skrivio“). U mnogim reagovanjima na vest da je učenik fizički napao nastavnicu likovnog pravda se postupak učenika činjenicom da je nastavnica kriva samim tim što je dala jedinicu iz tog predmeta.

NIKAKVA UTEHA: Većina sagovornika „Vremena“ kao jedan od problema navodi i to što sankcije koje se mogu primeniti na učenike gotovo da i ne postoje. „Zakon je prilično liberalan u vezi tretiranja nasilja koje pokazuju mlađi maloletnici“, kaže Vladimir Todić, gradski sekretar za obrazovanje. „Na primer, po zakonu o osnovnoj školi, bez obzira na učinjeno delo, a bilo je čak i dela seksualnog napastvovanja učenika u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, škola ne može tu decu da sankcioniše izbacivanjem iz škole ili premeštanjem u drugu školu jer zakon to ne dozvoljava. Učenika ispod 14 godina možete da prebacite samo uz saglasnost roditelja i spremnost neke druge škole da tog učenika prihvati. Vrlo često taj liberalni zakon koji imamo nije u korelaciji sa onim što je faktičko stanje, a to je da se poslednjih godina u školama povećava nasilje. U osnovnim školama jedinica iz vladanja ne utiče na prosek, ali postoji inicijativa direktora osnovnih škola da se to promeni.

U osnovnoj školi postoje određene mogućnosti sankcionisanja roditelja, ako se kroz određene istražne radnje dokaže da postoji odgovornost roditelja mogu čak i krivično odgovarati. Mislim da bi zakon trebalo promeniti, nisam sklon da se dodatno sankcionišu deca, ali bi možda trebalo uvesti dodatne sankcije za roditelje, uvesti neku vrstu obavezne saradnje, pre svega kada su u pitanju centri za socijalni rad koji imaju vrlo važnu ulogu u smislu prevencije nasilja i kada su u pitanju deca i njihovi roditelji u odnosu na školu kao instituciju.“

Radmila Dodić, predsednica FBOS-a (Foruma beogradskih osnovnih škola), za „Vreme“ kaže: „Ta karika roditelj–nastavnik–stručne službe je veoma bitna, ali to je skoro nemoguća misija jer su centri za socijalni rad, i pored svojih relativno širokih kompetencija, spori i neodlučni da primene kaznenu politiku prema roditeljima maloletne dece izgrednika.“

U srednjim školama se posle teških prekršaja učenik isključuje iz škole ili ga roditelji ispisuju na svoju inicijativu i premeštaju u neku drugu školu. U njegovom školskom dosijeu ostaje zapisano ono što je učinio, ukoliko je u pitanju nasilje koje je prijavljeno policiji takvi slučajevi takođe ostaju evidentirani u MUP-u, ali profesori koji sa takvim učenicima imaju posla kažu da im to nije nikakva uteha. Granski sindikati prosvetnih radnika najavili su da će od Skupštine Srbije zatražiti izmene zakona, tako da napad na profesora bude tretiran kao napad na službeno lice, ali takva inicijativa još nije dala rezultate.

Kada se sve sabere, nije čudno što se profesija prosvetnog radnika u osnovnim i srednjim školama kotira sve niže. Krajem decembra 2006. objavljeno je istraživanje Centra za proučavanje alternativa o poželjnim zanimanjima u Srbiji. Prema tada iznetim podacima, pre 35 i 30 godina nastavnici su na listi najpoželjnijih zanimanja za mlade bili na samom vrhu, uz lekare, inženjere, glumce, sportiste, naučnike. Međutim, pre četiri ili pet godina na vrhu su se našli „poslovni čovek“, preduzetnik, sportista… Roditelji su 2003. na dno liste zanimanja kojima bi voleli da se njihova deca bave stavili nastavnika, policajca, vojnika i vatrogasca.