U uličnim neredima u Ulan Batoru, koji su izbili nakon parlamentarnih izbora, poginulo je pet a ranjeno i uhapšeno više stotina osoba
U prestonici Mongolije Ulan-Bator nakon parlamentarnih izbora prošle nedelje došlo je do masovnih protesta, koji su prerasli u ulične nerede i sukobe između policije i nezadovoljnih rezultatima izbora pristalica opozicije. Zbog uličnih sukoba mongolske vlasti uvele su vanredno stanje, a institucije od državnog značaja – parlament, centralna izborna komisija, strane ambasade – stavljeni su pod kontrolu policije i vojske. Svetski mediji i predstavnici vlada su različito tumačili ulične sukobe u Mongoliji: zapadna štampa nije detaljnije zalazila u uzroke pobune, dok su ruski mediji demonstracije mongolske opozicije najčešće nazivali neuspelim pokušajem „revolucije jurti“.
NASILJE: Nezvanični rezultati parlamentarnih izbora, koji su za mongolski Veliki narodni hural održani u nedelju 29. juna, bili su poznati već u ponedeljak: najviše mesta u parlamentu osvojila je vladajuća Mongolska narodno-revolucionarna partija, inače naslednica komunističke partije, koja je od 76 mesta u parlamentu osvojila čak 47 i time stekla pravo na samostalno formiranje vlade. Opoziciona Demokratska partija osvojila je samo 26 mandata.
Lider opozicije Cahiagin Elbegdorž je odmah nakon objavljivanja prvih nezvaničnih rezultata optužio vlasti za „falsifikovanje“ parlamentarnih izbora i „zloupotrebu administrativnog resursa s ciljem podrške Mongolskoj narodno-revolucionarnoj partiji“. Lider opozicije pozvao je vlasti da obave reviziju rezultata parlamentarnih izbora, što je ujedno bio i poziv za masovne proteste koji su 1. jula u Ulan Batoru eskalirali u ulične sukobe između više hiljada pristalica Demokratske partije i policije, u kojima je poginulo pet osoba, oko 300 ih je ranjeno od čega oko 100 policajaca. Više od 700 učesnika demonstracija privedeno je u policiju. Iz izveštaja saznajemo da je u neredima bilo zapaljeno sedište vladajuće Mongolske narodno-revolucionarne partije, da su demonstranti pokušali da uđu u prostorije izborne komisije, te da je nasilje na ulicama preraslo u uništavanje imovine i pljačku. U demonstracijama je bila zapaljena zgrada, pored sedišta vladajuće partije, u kojoj se nalaze pozorište i nacionalna galerija. Predsednik Mongolije Nambarin Enhbajar uveo je četvorodnevno vanredno stanje, koje je trajalo do kraja prošle nedelje.
Na uvođenje vanrednog stanja susedna Kina mirno je reagovala i najavila da neće jačati mere bezbednosti na granici sa Mongolijom. Rusija je oštrije komentarisala nasilje u Ulan Batoru, ministar inostranih poslova Sergej Lavrov i predsednik Saveta Federacije Sergej Mironov demonstracije su nazvali neuspelim pokušajem širenja „šarenih revolucija“ tj. državnih prevrata poput „revolucije ruža“ u Gruziji i „narandžaste“ u Ukrajini, koje su na prostranstvu političkih interesa Rusije bile podržavane od strane Zapada. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun pozvao je obe strane u Mongoliji na suzdržanost, a međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenal tražila je od mongolskih vlasti da se ispitaju uzroci stradanja demonstranata, kao i način ophođenja sa velikim brojem pritvorenika.
RESURSI I VOJSKE: Poslednjih godina u Mongoliji su otkrivene ogromne rezerve prirodnog bogatstva (zlato, srebro, bakar, ugalj i uran), a za tu državu sve veći interes pokazuju vodeće svetske ekonomske sile poput Kine, Rusije i Sjedinjenih Američkih Država. Nedavno je u parlamentu Mongolije usvojen zakon kojim država može da postane većinski vlasnik firmi koje se bave dobijanjem i preradom prirodnih bogatstava, a stranim firmama u toj sferi dozvoljeno je učešće na mongolskom tržištu.
Kina je tradicionalni i najveći ekonomski partner Mongolije. Rusija je poslednjih godina aktivnija u saradanji sa Mongolijom, a u prvoj polovini ove godine organizovan je niz susreta između ruskih i mongolskih državnika na najvišem nivou. Kako piše ruski „Komersant“, veće ruske kompanije, poput Rusala i Severstalja, očekuju dozvolu za eksploataciju zlata i uglja, a ruska firma Rosnjeft, trebalo bi da preuzme stotine pumpi u zamenu za niže cene ruskih energenata.
Mongolija ima dobre odnose i sa Zapadom, sa Sjedinjenim Američkim Državama posebno nakon objave međunarodnog rata protiv terorizma 2001. godine i intervencije u Avganistanu. SAD smatraju Mongoliju strateškim partnerom na Dalekom istoku: na teritoriji Mongolije smešten je obaveštajni centar SAD, a mongolska vojska učestvuje u vojnoj operaciji u Iraku. Armija SAD u saradnji sa mongolskom i drugim armijama učestvuje u vojnim vežbama „Khaan Quest“ (Hanski pohod), koje se održavaju u Mongoliji, a istočni mediji pišu o planovima Vašingtona da se napravi svojevrstan „azijatski vojni blok“ naklonjen NATO-u, u koji bi ušli Japan, Južna Koreja, Australija i Mongolija. Za vreme posete toj zemlji 2005. godine predsednik Buš nazvao je Mongoliju važnim partnerom kada je reč o „slobodi u regionu“.
GEOPOLITIKA: Sasvim je očigledno da geografski položaj između Rusije i Kine i novootkrivena prirodna bogatstva svrstavaju Mongoliju u zemlje za koje su zainteresovane velike industrijske i ekonomske sile. Iz sličnih razloga na unutrašnjem planu otvoreni su i apetiti političkih stranaka Mongolije, koji su, kao prošle nedelje, doveli do zabrinjavajućeg nasilja u Ulan Batoru.
U svetskim medijima retko pominjana Mongolija prošle nedelje bila je u centru pažnje. Ruski mediji, uglavnom naklonjeni Kremlju, nasilne demonstracije nazvale su neuspelom „šarenom revolucijom“ ili „revolucijom jurti“ (šator revolucijom). Neki mediji su pobunu opozicije čak ironično nazvali „revolucijom prirodnih resursa“.
Analiza zbivanja u Centralnoj i Aziji uopšte pokazuje da je u tom regionu poslednjih godinu dana povećano prisustvo političkog nasilja. U nešto više od pola godine uvedeno je vanredno stanje u tri bivše sovjetske republike – Gruziji, Jermeniji i Mongoliji – zbog antivladinih protesta. Takođe, u istom periodu u tri države sa značajnim brojem predstavnika budističke veroispovesti – Mjanmar, Kina i Mongolija – zabeleženi su protesti, koji su prerasli u masovne pobune protiv vladajućih elita i sukoba sa vlastima. Sigurno je da se talas nasilja u Aziji ne može smatrati produženjem talasa nenasilnih „šarenih revolucija“, pa time ni širenjem zapadnog modela demokratije u Aziji. Ali je očigledno da nedostatak prirodnih resursa i energenata stvara hladnoratovsku političku klimu u Aziji, koja najmanje može da koristi razvoju demokratije u tom delu sveta.
(Slika – MONGOLSKA AVANTURA: Autorka teksta sa darhanskom decom (januar 1990) )
Postoje trenuci kada se profesija i avantura sklope u jedno. Taj jedinstveni spoj živopisno („kao da je juče bilo“) vratio mi se u sećanje ovih dana, kada su dramatični prizori iz mongolske prestonice dospeli na naslovne stranice listova i u udarne televizijske vesti širom sveta. Kao da je jedna davna priča, od pre gotovo 20 godina, neočekivano dobila nastavak, nažalost u mnogo nasilnijem obliku nego što je to bilo tada, na početku…
Tog hladnog januara 1990. godine u Ulan Batoru je došlo do prvih uličnih demonstracija u povesti mongolske države. Istorijskog podsećanja radi, treba reći da je to onaj januar nakon jeseni 1989. godine kada se u Evropi srušio Berlinski zid, a sa njim i komunistički režim u celoj Istočnoj Evropi. Šture informacije koje su iz dubine azijskog kontinenta stizale u Peking bile su izazov kome je profesionalno bilo nemoguće odoleti. Sticajem okolnosti u jugoslovenskom pasošu imala sam i mongolsku vizu (koja se tada izdavala u „našem“ SUP-u) i tako sam se našla u vozu za Ulan Bator. Putovanje od Pekinga tim delom čuvene transsibirske železnice traje dve noći i jedan dan. Izlazak iz voza u ledenu ulanbatorsku noć, sa tradicionalnih minus 30 i nešto više stepeni, samo je deo (ne)očekivanog ambijenta. Svetleće reklame ispisane ćiriličnim pismom, ali gotovo neizgovorivih reči, na zgradama koje arhitekturom podsećaju na ušuškani omanji srednjoevropski grad, uz saznanje o geografskim koordinatama, deluju gotovo nestvarno.
Iako se za Mongoliju obično kaže da je zemlja stešnjena između Rusije (tada Sovjetskog Saveza) i Kine, taj „tesnac“ se prostire na površini od 1,5 miliona kvadratnih kilometara. Na tom ogromnom stepskom prostranstvu živi malo manje od tri miliona stanovnika. Sadašnja mongolska država nastala je početkom prošlog veka, kada su pripadnici plemena Khalke (iz koga potiče i Džingis-kan), u trenutku raspada kineskog carstva (1911), proglasili nezavisnost. Procenjujući tada da je peterburški dvor jači od krhke kineske buržoaske demokratije, spoljna Mongolija (s druge strane granice, u Kini postoji autonomna oblast Unutrašnja Mongolija, naseljena Mongolima iz plemena Čehar) stavila se pod zaštitu dvora Romanovih. Nepunu deceniju kasnije, mongolski revolucionari osnivaju Mongolsku revolucionarnu partiju i uz pomoć sovjetske Crvene armije utemeljuju Narodnu Republiku Mongoliju (1924. godine) kao drugu socijalističku zemlju na svetu.
Tako je ćirilica stigla u Ulan Bator. A i sam grad je tek počeo tada da se podiže. Gotovo punih 800 godina Mongoli su u punom značenju te reči ostali verni amanetu Džingis-kana koji je vladao ne silazeći sa konja i koji je, tvrdi legenda, rekao: „Mongol koji siđe sa konja i počne da gradi kuću od blata više nije – Mongol.“ Mongoli su, praktično, u socijalističku revoluciju i ušli tako – na konju. U to vreme 90 odsto stanovnika bili su nomadi, a 10 odsto budističke lame, sa naturalnom privredom, bez nacionalne valute – trgovalo se ovcama, šipkama neiskovanog srebra, ili ruskim i kineskim banknotama.
Tokom višedecenijskog trajanja socijalizma Mongolija je ostala nezavisna država, ali u čvrstom bratskom zagrljaju Moskve (mnogi su je smatrali spoljnom republikom SSSR). Vodeća grana nacionalne privrede i dalje je bilo stočarstvo (ovce, konji, kamile) sa zanemarljivo malo industrije, transportne i komunikacione infrastrukture. Od ukupne razmene sa svetom 80 odsto obavljalo se sa Sovjetskim Savezom, dodatnih 13 odsto sa ostalim članicama komunističkog bloka.
Kamioni na drumovima te 1990. godine bili su isključivo sovjetske proizvodnje, punjeni gorivom takođe iz SSSR, u malobrojnim mongolskim fabrikama zujale su sovjetske mašine, u prodavnicama, osim domaće, samo sovjetska roba, na ulanbatorskim ulicama jedina vozila volge i moskviči, a na dva glavna trga u Ulan Batoru velike statue Lenjina i Staljina. Tog januara, neko je na Staljina bacio crvenu boju i – tako je krenulo…
Nedeljom u podne, na podnošljivih minus 20-25 stepeni, u dva navrata na glavnom trgu u Ulan Batoru okupilo se po nekoliko hiljada ljudi. Govornici su se predstavili kao pripadnici Mongolskog demokratskog saveza, MAH-a (na mongolskom: Mongolian ardčilsan holbo), koji su kao osnovni zahtev istakli ukidanje jednopartijskog sistema, odnosno uvođenje višestranačja.
To je bio razlog da se pekinški dopisnici svetskih medija sjate u Ulan Bator. U odnosu na atmosferu u kineskoj i drugim prestonicama nekadašnjeg sovjetskog bloka, atmosfera u srcu Azije bila je neuporedivo drugačija. Već na granici, carinici i vojnici nisu namrgođeni i neljubazni, ne gledaju sumnjičavo pasoše i njihove vlasnike. U hotelu i na ulici, ako se nekako prebrodi jezička barijera, ljudi su spremni na opušten razgovor. U odeljenju za štampu Ministarstva spoljnih poslova – najveće iznenađenje: oni će organizovati susret i razgovor sa predstavnicima opozicije! (Tako je i bilo, ali o tom potom.) Jedan jedini stalni inostrani dopisnik, istočnonemačke agencije ARD, srećan što je odjednom toliko radoznalih kolega oko njega, trudi se da nam obiljem informacija nadoknadi frustraciju što niko od nas petnaestak nije bio prisutan dok su demonstracije trajale.
Ne sećam se više zbog čega je kolega iz Rojtersa Džejms King odlučio da sa mnom podeli ekskluzivu. Tek, diskretno mi je saopštio da se sutradan (naravno, tačno u podne!) održavaju demonstracije u gradu Darhanu, prve izvan Ulan Batora, pa, ako hoću, mogu sa njim. Krenuli smo rano, iznajmljenim džipom, kroz ledenu snegom prekrivenu pustoš. Zamrznut svaki zvuk, belina, tišina i – ništa, pejzaž koji me je podsetio na davno čitani roman Džejmsa Olivera Kervuda Kroz divljivnu i belu pustinju. Ni naselja ni vozila na asfaltnom putu koji spaja prestonicu sa 240 kilometara udaljenim Darhanom. Odjednom, kraj puta stoji automobil, očigledno u kvaru, jer vozač bespomoćno drhti pored njega. Mi smo pored njega prošišali bez zaustavljanja. „Zašto nismo stali?“, pitam našeg mladog vozača i vodiča. „Nema svrhe“, odgovara, „to je moskvič i mi mu sa našom tojotom ne možemo pomoći; mora da sačeka neko sovjetsko vozilo.“ Misao koja mi pada na pamet izgovaram glasno i ona se negde zaledila između nas troje: „Ako se nama nešto desi, čekaćemo do proleća da se na ovom autoputu pojavi neko japansko vozilo.“ Vredni kolega iz Rojtersa već bi da piše, pa priprema lap top. Odjednom, panično saopštava da to, tada je bilo čudo tehnike, ne radi. „Zaledile se baterije“, smireno objašnjava vozač. Celim putem, a potom i u Darhanu, pokušavali smo da trljanjem o vunene delove naše odeće, „odmrznemo“ baterije, ali nismo uspeli.
U Darhanu, gradu koji kao da je sišao sa razglednica bezličnih (pro)sovjetskih nastambi građenih masovno na „istočnoj strani“ posle Drugog svetskog rata, dočekalo nas je sunce. Zubato, ali na „samo“ minus 25 – podnošljivo. Pre protestnog skupa na koji je opozicija pozivala građane malim plakatima (zarlale) okačenim na snežnoj padini gotovo u samom centru grada, proveli smo prijatnih pola sata sa gomilom dece iz obližnje osnovne škole i njihovim učiteljem. Na centralnom trgu okupilo se u međuvremenu nekoliko stotina ljudi u dugim krznenim kaputima, tradicionalnoj mongolskoj odeći (del) i toplim šubarama. Dok lokalni lider opozicije počinje govor, vadim notes i hemijsku koja (o, stresa!) ne piše. Kao i kompjuterske baterije, i ona se zaledila. Iza leđa, Džejms mi pobedonosno dodaje drvenu, grafitnu olovku, koja, od sveg našeg profesionalnog pribora, jedina nije otkazala.
Kad smo se vratili u Ulan Bator bila je već duboka noć.
Službenici Ministarstva spoljnih poslova održali su reč. Ugovoren mi je sastanak sa jednim od najistaknutijih vođa demokratskog pokreta, doktorom fizike i ekonomije Gongorđevanom Bogšitom. Smiren i samouveren, na besprekornom engleskom jeziku govorio mi je o ciljevima njihovog pokreta i metodama kako da ih ostvare. Smatrao je da su političke reforme i demokratizacija zemlje jedini put za društveni i ekonomski preporod. Uz to i povratak nacionalnom identitetu, Džingis-kanu, sopstvenom jeziku i pismu. Kad sam ga pitala hoće li nastaviti sa masovnim okupljanjima i protestima, iznenadio me je odgovorom: „Ne treba nama ulična demokratija. Nismo mi psi da bismo bili na ulici! Hoćemo legalna prava, legalne kanale da na taj način iskazujemo naše poglede, stavove, mišljenja, kritiku. Hoćemo da nas priznaju i registruju kao ravnopravnog političkog protivnika.“
Nepuna dva meseca kasnije tako je i bilo. Mongolska revolucionarna narodna partija ukinula je sopstveni monopol, smenila kompletno rukovodstvo, dozvolila registrovanje opozicionog pokreta u političku partiju. Ali je, mimo mnogih očekivanja, i ostala u sedlu. Svih ovih godina, osvajala je većinu na izborima za hural (skupštinu) i zadržala vlast.
Prvi put je sada, nakon gotovo dve decenije, posegnula za nasiljem i vanrednim stanjem.
Seška Stanojlović
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
