Život u tri tona

Djeca smo. S oblacima putujemo, drzeć’ se za ruke.

Djeca smo. Morima plovimo i ne tražimo luke.

Djeca smo. Livadom trčimo cvjetnom, umjesto prašnjavim drumom.
Djeca smo. Jer volimo srcem, a ne umom.

(Novi fosili, LP Za djecu i odrasle, 1982)

Sedam godina posle, i dalje je nejasno ko je bio rodonačelnik ideje. Nejasno je takođe i kako smo uspeli da održimo tradiciju, da se izborimo sa silnim tehničkim problemima i, u zemlji u kojoj ništa ne traje dovoljno dugo da bi uopšte bilo zabeleženo, opstanemo.

Ipak, izvesno je da se jednog vrelog popodneva 2001. troje ljudi okupilo u jednom podstanarskom stanu na Banovom brdu, da se slušala dobra muzika i da se pilo dobro crno vino. Izvesno je isto tako da je, u nekom trenutku, iz ko zna kog razloga, Alek pustio baš jedan od hitova Novih fosila.

Uz to crno vino, uz tu tropsku temperaturu, u tom podstanarskom stanu, bilo je to katarzično iskustvo. Povratak, moglo bi se reći. Povratak u bolju prošlost. Povratak u vreme kada smo kretali u školu, preboljevali prve simpatije, verovali u Jugu i letovali na otocima. Povratak u doba kada „pravu“ muziku još nismo otkrili, kada smo bili na početku, kada je sve bilo moguće.

Zahvaljujući tome, predlog se nekako sam nametnuo.

„A što jednom ne bismo celo veče slušali samo Fosile?“, izgovorio je neko, ne zna se ko.

(…)

Sedam godina posle, jul ne može da se zamisli bez celonoćnog Novi fosili Ultimate Partyja. Žurka se obično održava tokom vikenda, pre ili posle EXIT-a (pošto većina njenih učesnika takođe tradicionalno odlazi i tamo), i do sada je odložena samo jednom: te godine, Alek je sredio koleno na malom fudbalu, Aca nije mogao da se uklopi, Bane je imao porodične obaveze, a dolepotpisana se selila i bila u opštem psihofizičkom raspadu izazvanom privatnim komplikacijama. Iako je propušteno ubrzo nadoknađeno organizovanjem novogodišnje Novi fosili žurke, propust se i te kako osetio. Falilo nam je.

Od samog početka, kao glavni problem nametala se lokacija – već posle prve žurke, kada je ustanovljeno koliko decibela može da proizvede katarza četvoro odraslih ljudi i nekoliko njihovih gostiju, bilo je jasno da je tolerantan komšiluk od prvorazrednog značaja.

Zbog toga, komšije u jednoj novobeogradskoj zgradi uvek su unapred obaveštavane da ćemo „biti malo glasniji“ i da ih molimo da nam oproste. Iako su nas u početku neki mrko gledali sa svojih prozora, reakcije su ipak bile pozitivne. Kada je jedne godine Alek obišao komšije dan kasnije, noseći im po 100 g kafe kao znak zahvalnosti, na više mesta objašnjeno mu je kako „vi, deco, zaslužujete poklon“.

Ispostavilo se, naime, da je komšiluk, na svoj način, takođe prisustvovao žurci – da su se i oni, eto, prisetili svoje prošlosti, da su pevali s nama, da su muževi jedva dočekali da zgrabe svoje supruge i na terasi zaplešu uz Za dobra stara vremena ili Gdje su ona obećanja.

(…)

Sedam godina posle, Banetova i Alekova nastojanja da edukuju ostatak ekipe i uvek prisutne goste, bar delimično su ostvarena. Za razliku od većine ostalog sveta, redovni učesnici i učesnice dobro znaju da su Fosili postojali i pre nego što su im se priključile Đurđica Barlović i kasnije Sanja Doležal, da su imali pesmu posvećenu Titu, da su, uz opštepoznate hitove, snimili više od 150 pesama koje bi (da nije uobičajenog snobizma) slobodno mogle da uđu u svaku antologiju popa – ukratko, da su Fosili, kako je to Alek jednom lepo formulisao: „ABBA stare Jugoslavije“. Većinu tekstova svi redovni učesnici dobro znaju, a samo se na prvoj žurci dogodilo da je jedan gost (o, blaženog li neznanja; o, kakvog li greha) pomešao hit Novih fosila s hitom grupe Magazin.

Banetova višegodišnja, praktično rudarska potraga za starim i zaboravljenim snimcima, rezultirala je verovatno najkompletnijom zbirkom diskografije Novih fosila. Nismo pitali, ali teško je pretpostaviti da čak i Rajko Dujmić, siva eminencija Fosila, poseduje snimak singlice iz 1971. na kojoj se nalaze pesme Kad naš brod plovi i Simpatija. (Kad smo već kod toga, teško je pretpostaviti da čak i Rajko zna ko mu je pevao prateće vokale u svakoj manje poznatoj pesmi snimljenoj pre trideset godina, što Bane sigurno zna.)

Ipak, kako prvim ljubavima zaborava nema, temeljna edukacija nije proizvela promenu spiska pesama uz koje se plače, uz koje se glasne žice naprežu do krajnjih granica, uz koje se bukvalno pada u trans. Kad se ekipa skupi i svako napravi listu svojih deset prvih muzičkih želja, tačno se zna šta će na kojoj listi da se nađe – zna se ko će naručiti Lastavicu malu, ko će poželeti da čuje Plavu košulju, ko će urlati uz Bobi No 1, a ko će na trenutak izgubiti svest kada čuje početak pesme Petre, divlji vjetre. Sve ostalo, izvučeno iz naftalina i odbačenih radijskih arhiva, samo je začin, ono što se pušta pred svitanje – u trenucima kad postajemo svesni koliko smo zapravo matori i koliko malo možemo da izdržimo.

(…)

Sedam godina posle, Rajko Dujmić zna za nas. Rekla mu je Vesna, koja priprema knjigu o Fosilima, koju znamo samo preko interneta, ali koja je, zahvaljujući telefonskoj vezi Beograd–Banjaluka, uvek sa nama kada slušamo Tonku.

Takođe, zna za nas i Sanja Doležal, kojoj smo 2006. poslali i-mejl u kojem je obaveštavamo o grupi zanesenjaka koja se svakog jula druži s njenim nebeskim vokalom. Odgovorila nam je, videlo se da joj je drago, a taj i-mejl zauzeo je počasno mesto među uobičajenom dekoracijom: omotima svih albuma polepljenim po zidovima.

Osim Rajka i Sanje, čuli su za nas mnogi, znani i neznani.

Neki hoće da nam budu gosti (može, slobodno dođite, ali nema priče o politici, fudbalu ili bilo kojoj svakodnevnoj temi).

Neki se i dalje cinično smeškaju („Gde ove godine pravite žurku? Da znam unapred, da odem na drugu stranu grada“).

Neki su došli, videli i uživali, ali su već sledeće godine odustali: žurka zahteva priličnu količinu energije, organizacija (termina, lokacije, posluženja, dekoracije i svega ostalog) zna da potraje i nedeljama, pa oni koji u to ne ulaze svim srcem brzo posustanu.

U svakom slučaju, bitno je da uvek imamo goste i da je originalna četvoročlana postavka uvek kompletna – zbog žurke, pomeraju se poslovne obaveze, menjaju smene i uzimaju slobodni dani; zbog žurke, tata Aca naknadno se pridružuje Tijani i Mini koje su već otputovale na porodični odmor; u odnosu na termin žurke, planira se čitavo leto.

(…)

Svake godine u julu, muku mučimo da nađemo glavni moto žurke – uvek je reč o nazivu pesme ili albuma i uvek nešto što označava baš tu godinu, baš taj period (Za dobra stara vremena, Dijete sreće, Noćas se darovi dijele, Do zadnjeg dinara, Ispod mjeseca boje trešanja, Nikad više staro vino). Ove godine, simbolično, biće to Sedam dugih godina – sedam godina tokom kojih se družimo, tokom kojih smo se mnogo puta promenili, mnogo puta privatno slomili, mnogo puta životno posustali i mnogo puta, uprkos svemu, opstali.

Svake godine u julu, originalna postava bar nekoliko dana provede bez glasa. Bukvalno. Peva se iz petnih žila, peva se celu noć, teško je izdržati. Ove godine, pošto smo već matori ljudi, probaćemo da napaćene glasne žice održimo uz pomoć šnenokli (narodski lek).

Svake godine u julu, lupamo glavu gde da se okupimo, a da izbegnemo policijsku intervenciju, da nas ne košta previše i da imamo mesta za đuskanje i tradicionalne koreografije. Ove godine, selimo se iz Beograda i odlazimo na Avalu, u mestašce živopisnog imena, gde nas niko neće čuti ni videti.

I ovoga puta, pripremajući se za žurku, gledamo fotografije s prethodnih okupljanja i konstatujemo kako smo ranije bili lepši, mršaviji, odmorniji, s manje bora i sedih vlasi.

Srećom, o tome se ne razmišlja u julu.

Svi ti detalji padaju u vodu onog trenutka kada se prolomi Sanjin šapat, kada Đurđica zajeca glasom i kada Rajko u tri tona kaže sve što se ima reći. O životu, i inače.