Prvaci Evrope, drugi put

Nesrazmera između brojnih uspeha mladih sportista iz Srbije i njihovih starijih kolega pokazuje da je za vrhunski kvalitet u seniorskoj konkurenciji potrebno mnogo više od urođenih sposobnosti. Nema naznaka da će u narednim godinama biti stvoren sistem koji će ovoj odnos preokrenuti i doneti veće uspehe na najvećim takmičenjima.

Mlada košarkaška reprezentacija Srbije, momci do 20 godina, odbranila je titulu najbolje u Evropi, osvojenu prošle godine u Italiji, pobedom nad Litvanijom na terenu u Rigi, Letonija. Ovom pobedom nastavljena je dominacija srpskih košarkaša u mlađim kategorijama koja može da raduje mnoge kod kuće, ali bez uspeha prvog tima ostavlja utisak da nešto ipak u čitavoj stvari nije dobro.

Pre ovog trijumfa, čitavo su leto stizale vesti o pobedama i uspesima brojnih srpskih mladih sportista. U atletici imamo prvakinju sveta i dva osvajača bronze, imamo dvostrukog šampiona Evrope u kajaku, imamo brdo plivačkih medalja koje su doneli Ivan Lenđer i Čaba Silađi sa evropskih i svetskih prvenstava. Ne može se reći da smo barabar sa Amerikancima ili Kinezima, na primer, ali kada bi postojala Olimpijada za uzrast do 20 godina Srbija bi se okitila brojnim medaljama sasvim sigurno. Na tom tragu je poslednji uspeh mladih košarkaša koji naciji utrnuloj zbog gubitka dominacije u svetskoj košarci pruža neku nadu da će sutra opet na „najvišem postolju“ biti novi Divci, Đorđevići i Bodiroge. O propasti srpske košarke bilo je i previše priče, rešenje za oporavak još nije pronađeno, pa je pitanje da li će ovi momci (vidi okvir) zaista sutra ponoviti rezultate iz mlađih kategorija. „Najbolji smo tim u Evropi i zaslužili smo ovo“, izjavio je po povratku Miroslav Raduljica.

Na ovom prvenstvu smo opet imali dominantne igrače: Raduljica je proglašen za najkorisnijeg igrača na turniru, Mačvan je bio najbolji kada je bilo najpotrebnije (poništio Litvance u finalu sa 31 poenom), Kešelj je pokazao zašto Božidar Maljković misli da je on jedan od najvećih talenata koje imamo. Karakteristično za ovu generaciju mladih košarkaša je da oni dolaze iz „malih“ sredina: to su uglavnom FMP i Hemofarm, klubovi iz provincije koji imaju vlasnike i jasnu viziju rada. Upadljivo je odsustvo igrača Crvene zvezde, Partizana i Vojvodine, što govori o tome kako se tamo radi sa mlađim kategorijama.

Uprkos dominaciji koju su predstavnici mlađih kategorija pokazivali poslednjih godina, nije puno njih zauzelo mesto u seniorskoj reprezentaciji niti su postali ključni igrači u matičnim klubovima. Ovoga leta, na pripremama seniorske reprezentacije je samo Stefan Marković, a selektor Dušan Ivković je najavio da će i visoki Boban Marjanović biti prekomandovan u A tim zbog povreda glavnih centara. Ovo nam govori da ili vrh srpske košarke ne misli da među „poletarcima“ ima potencijalno velikih igrača, ili postoji nekakav čudan način selektiranja onih koji bi trebalo da čine okosnicu tima u narednih pet godina.

Divac, Đorđević i Bodiroga dobijali su priliku da igraju važnu ulogu u reprezentaciji sa osamnaest godina i vremenom su stasali u igrače koji donose prevagu na velikim takmičenjima. Današnji „klinci“ i pored toga što reprezentacija ne beleži nikakve rezultate ipak ne dobijaju priliku da nastupe za A tim, već ih ostavljaju da se „kale“ po takmičenjima za „mlade“ na kojima neki od njih toliko dominiraju pa je pitanje da li je potrebno da uopšte idu na takva prvenstva jer teško mogu da na njima napreduju.

Uspesi sportista, uglavnom u mlađim kategorijama poslednjih godina u dresu Srbije, kao i jedna vrsta promenjene paradigme po kojoj Srbija postaje najbolja u pojedinačnim sportovima, govore da je „đavo došao po svoje“ kada je reč o „kolektivnim sportovima“ u kojima je sistem temeljno urušen. Posle propasti rukometa i košarke, vaterpolo će se naći na udaru zbog nepostojanja lige i sistema i zbog toga što nadležni ne uspevaju da predlože rešenja koja bi mogla da dovedu do opstanka i razvoja sportova koji su Srbiji donosili pobede. Uspesi koji još uvek stižu, pa makar ih donosila deca sa svojih takmičenja, posledica su lične inicijative i velikog talenta, čime se na tom, niskom nivou, pobeđuju svi ostali. Ali, kada je potrebno biti najveći tu se incidenti retko dešavaju a vrhunski rezultat dolazi kao posledica rada ogromnog tima stručnjaka i idealnih uslova za rad sportista.