Problematični đak

Od dopisnika iz Brisela

Ono što je za školarce dan kada se dele knjižice, to je peti novembar za zemlje koje streme članstvu u Evropskoj uniji. Svake godine na taj dan, Evropska komisija podnosi Parlamentu obiman izveštaj o tome koliko je koja zemlja napredovala na putu prema Evropi, a od ocena iznetih u tom izveštaju zavisi kojoj će državi biti omogućen prelazak u sledeći razred – ka statusu kandidata ili člana – a koja će biti svrstana među ponavljače. Na osnovu preliminarnog dokumenta u koji je „Vreme“ dobilo uvid (zvanična verzija biće objavljena nakon predaje ovog teksta u štampu) moglo bi se, ukratko, zaključiti sledeće: i pored nekoliko kečeva, Srbija nije izgubila godinu, ali će morati dobro da zagreje stolicu ukoliko stvarno misli da tokom 2009. zvanično postane kandidat.

Razloga za zabrinutost bilo je mnogo, i do pre samo par nedelja mogle su se čuti prilično mračne prognoze, zasnovane na činjenici da je gotovo cela protekla godina potrošena na Kosovo, izbore i postizborna natezanja, dok je parlament, i onda kad je zasedao, mahom bio u blokadi. Čak i poslovično optimistični Božidar Đelić pominjao je parlament kao „zakonodavnu crnu rupu“, dok su pojedini dnevni listovi, oslanjajući se na anonimne izvore, svrstavali Srbiju među otpisane. Ipak, na kraju se ispostavilo da, kao što se u izveštaju na nekoliko mesta naglašava, Srbija može da računa na status kandidata tokom iduće godine, pod uslovom da do sledećeg novembra preskoči niz prilično visokih prepona.

LEPE REČI: Najpre, dobre vesti: Srbija je u izveštaju pohvaljena zbog poboljšane saradnje sa Haškim tribunalom, zahvaljujući hapšenju i isporučivanju Radovana Karadžića i Stojana Župljanina, mada se Ratko Mladić još uvek pominje kao uslov. Zatim, povoljno je ocenjeno što Srbija aktivno učestvuje u regionalnim inicijativama, kao što su Cefta i nedavno uspostavljen Savet za regionalnu saradnju (RCC). „Učinjen je napredak“, kaže se u izveštaju, „u uspostavljanju civilne kontrole nad snagama bezbednosti“, a još je više urađeno u razvoju nebankarskog finansijskog sektora (investicioni fondovi, privatno osiguranje i sl.). Konstatuje se i poboljšanje zaštite prava manjina i kulturnih prava (mada se pominje i serija napada na Albance, pre svega u Vojvodini, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova). To bi, uglavnom, bili oni predmeti iz kojih je Srbija dobila četvorke ili petice, to jest napredovala u odnosu na prošlogodišnje stanje. U daleko većem broju slučajeva, međutim, eksperti Komisije dali su ocenu „izvestan napredak“ (trojka), neznatan napredak“ (dvojka), „bez napretka“ (kec) ili „bez strategije i pravnog okvira“ (nula).

Među tim ocenama ubedljivo dominiraju dvojke i trojke, što se pre svega odnosi na razvoj demokratije i vladavinu prava, što je jedan od ključnih kriterijuma za dobijanje statusa kandidata. Kada je reč o ekonomiji, pominje se rastući spoljni debalans, slab napredak na polju privatizacije zbog političke nestabilnosti, kao i preveliki javni rashodi što sve zajedno, kaže se, čini Srbiju ranjivom u globalnoj finansijskoj krizi. Sa druge strane, pohvaljena je restriktivna monetarna politika, te početak primene zakona vezanih za uspostavljanje konkurentskih odnosa na unutrašnjem tržištu. Sistem carinske kontrole je, kaže se, usaglašen sa evropskim, ali se oštro kritikuje slaba ili nikakva kontrola robe koja ulazi sa severa Kosova što, kaže se, lišava vladu važnog izvora prihoda.

Inače, problemi vezani za Kosovo često se spominju u izveštaju, mada su autori skrupulozno ubacili reči „u skladu sa rezolucijom 1244“ u skoro svaku rečenicu. Tako je pohvalno ocenjeno što se Srbija obavezala da će se protiv nezavisnosti boriti isključivo nenasilnim sredstvima, ali joj se zamera što obeshrabruje kosovske Srbe da učestvuju u tamošnjim institucijama i zahteva se „konstruktivan i kooperativan“ odnos prema Euleksu.

Gotovo svuda se provlači konstatacija da Srbija ima „dobar ukupni administrativni kapacitet“, što bi se, u skladu sa analogijom s početka ovog teksta, moglo prevesti kao „vaše dete je mnogo pametno, još samo ako bi htelo da se prihvati knjige“.

GVOZDENA VRATA: Iz nekoliko predmeta, Srbija je dobila izrazito loše ocene, a to se pre svega odnosi na suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala. Kad je o potonjem reč, kaže se da je pravni okvir „nedovršen“, zbog odlaganja primene novog Zakona o krivičnom postupku, kao i da ne postoje ni nacionalna strategija ni akcioni plan. Efikasnost Specijalnog suda za organizovani kriminal je „bitno umanjena“ kratkotrajnim mandatom tužioca, a Srbija je dobila packe i zbog nedovoljne saradnje sa inostranim službama kada je reč o finansijskom kriminalu, te za loše rezultate u sprečavanju pranja novca. Kao jedan od najozbiljnijih problema pominje se promet opojnih droga, gde se opet uočava nedostatak nacionalne strategije usmerene kako na sprečavanje tranzita tako i na prevenciju i smanjenje domaće potražnje.

Javna finansijska kontrola, kaže se, u Srbiji jedva postoji, a ministarstva i političke stranke praktično ne podležu ozbiljnoj reviziji. Sistem javnih nabavki je zastareo i nefunkcionalan, a kad je reč o pranju novca, nedavno donesen zakon se ne primenjuje. I konačno, Srbiji se zamera što sporo ili nikako ne reaguje na napade na predstavnike civilnog društva, naročito na novinare (pominje se konkretno i slučaj potpisnika ovog teksta iz aprila prošle godine).

Sve u svemu, može se reći da u ovogodišnjem izveštaju Komisije nema mnogo toga što nismo i sami znali, te da je, ako ste skloni da čašu vidite kao polupunu, „u načelu povoljan“. Međutim, čak i pod uslovom da tokom sledeće godine pošteno zapnemo i prevaziđemo pobrojane zamerke, status kandidata nam još nije garantovan. U Briselu se, naime, sve glasnije šapuće da se Nemačka i Francuska, a možda i još neke zemlje članice, spremaju da potpuno blokiraju bilo kakvu priču o širenju EU dok se ne reši pitanje Lisabonskog sporazuma koji je odbačen na irskom referendumu. Ukoliko se to desi, ceo Balkan (uključujući i Tursku) naći će se u ozbiljnom škripcu (jer ozbiljnih kandidata van tog područja nema), ali će Srbija, možda po prvi put u poslednjih dvadesetak godina, moći mirne duše da kaže da je za probleme kriv neko drugi.