Prsti u pekmezu, glava u torbi

Pravo je pitanje da li državi kao vlasniku odgovara da državnom imovinom upravlja neko ko zna posao i traži pare za svoje znanje i uspeh ili je poželjan model upravljača koji svoju zaradu ne vezuje za povećanje efikasnosti i profit, već pristaje da radi po principu stranačke pripadnosti, pa koliko mu drugovi plate. Pažnja javnosti usmerava se ka onim kontrolnim mehanizmima koji treba da spreče nekog da se obogati, a ne da se unapredi poslovanje javnih preduzeća.

Mediji kao da su utrkuju u licitiranju menadžerskih plata. Pretpostavka je da je to težak i odgovoran posao, pod uslovom da ga čovek pošteno i dobro radi. Sudeći po srpskim medijima, lakim na obaraču, oni su te pare pokrali i tim ljudima je sada i glava u torbi. Ako su svi krivi, i to unapred, kako ćemo razlikovati sposobnog menadžera od onog ko je došao po milosti partijskog šefa.

Prošlonedeljna afera u vezi sa poslovanjem direktora Aerodroma „Nikola Tesla“ Bojana Krišta, koja je na kraju rezultirala njegovom ostavkom, pokrenula je lavinu vesti, novinskih izveštaja i komentara. Sa svih strana dolaze novosti o proneverama budžetskih sredstava, visokim platama, zloupotrebama službenog položaja, i tako dalje, a sve u vezi sa poslovanjem javnih preduzeća. Za manje od nedelju dana saznali smo kolike su plate direktora, na šta se sve troši budžetski novac, koliki su kafanski računi. O poslovanju preduzeća ni slovo, ako se izuzme to što se direktori brane tvrdnjama da uprkos plati od više hiljada evra, basnoslovnim bonusima za najbliže saradnike, uprkos kršenju raznih zakonskih procedura – preduzeća dobro posluju. Da sve bude još veselije, problemom se bave isključivo mediji. Dok se oni ozbiljniji bave analizama i komentarima, tabloidi objavljuju kafanske račune.

TERET VISOKE PLATE: Ono što najviše bode oči jesu zarade direktora javnih preduzeća. Prošle nedelje, dnevni list „Blic“ objavio je listu najviših zarada direktora i članova upravnih odbora javnih preduzeća u Srbiji. Reč je o podacima koji su dostavljeni Administrativnom odboru Skupštine Srbije koji ih je od javnih preduzeća tražio na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Apsolutni šampion po visini zarade jeste direktor Naftne industrije Srbije Miloš Saramandić, sa mesečnom platom od 600.000 dinara. Sledi ga sada već bivši direktor Aerodroma „Nikola Tesla“ Bojan Krišto, sa 382.210, zatim direktor Jat ervejza (348.846), a potom čelnici EPS-a (297.740), Elektromreže Srbije (289.713), čelnici Agencije za privatizaciju (284.621) i Agencije za osiguranje depozita (283.018). Podatke nisu dostavili NIS Petrol, Narodna banka Srbije i Građevinska direkcija Srbije. Većina njih nije se javno oglašavala povodom objavljivanja visine plata, ali je zato pravu senzaciju izazvao direktor Elektromreža Srbije Miloš Milanković, koji je novinarima okupljenim na Sajmu energetike izjavio da mu je plata bezobrazno visoka, ali je bazirana na koeficijentu koji je zatekao pre godinu dana kada je stupio na funkciju. „Ima sigurno razloga i prostora da se ta plata umanji i zaista jedva čekam da se donesu odgovarajuće odluke kako bi ona bila umanjena“, rekao je on. Reakcije na ovo kretale su se od odobravanja i isticanja Milankovića kao pozitivnog primera, do otvorenog podsmevanja. Autor „Blic stripa“, Marko Somborac, inspirisan ovom izjavom, nacrtao je direktore javnih preduzeća koji se dogovaraju da stupe u štrajk jer su im plate previsoke. Zbog svega što je protekle nedelje izašlo na videlo, čitav slučaj se u medijima već naziva „afera visoke plate“, a premijer Mirko Cvetković najavio je da će Vlada uticati na visinu zarada rukovodilaca u javnim preduzećima, iako neće određivati raspon plata. Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Srbije Milan Marković izjavio je da će to ministarstvo izraditi pravilnik o platama funkcionera u javnim preduzećima čim dobije instrukcije Vlade Srbije.

HARAČ NA FUNKCIJU: Zahvaljujući aferi na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“, otvorena je još jedna tema o kojoj se odavno šuška. Naime, javna je tajna da članovi upravnih odbora i direktori javnih preduzeća određeni procenat primanja daju direktno stranci koja ih je postavila na ta mesta. U medijima se licitira sa iznosima koji se kreću između pet i dvadeset procenata, kao i sa time da li se novac uplaćuje na ime članarine ili dobrovoljnih priloga. Premda je do sada ovo bila dobro čuvana informacija, stranački funkcioneri u poslednje vreme pristaju da sa novinarima otvoreno pričaju o njoj. Predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Marko Đurišić potvrdio je za list „Alo“ da su svi funkcioneri DS-a dužni da na stranački račun uplate po pet odsto zarade: „Svi funkcioneri izabrani na predlog DS-a, od opštinskog do republičkog nivoa, dužni su da odvoje pet odsto mesečne naknade. U slučaju poslanika u Skupštini Srbije, kao i u drugim slučajevima gde je to moguće, to je regulisano stavljanjem administrativne zabrane na platu“, objasnio je Đurišić. Slično je i u Socijalističkoj partiji Srbije, potvrdio je Dejan Backović, direktor ove stranke. Naplata se takođe vrši administrativnom zabranom, a „porez na funkciju“ iznosi deset odsto od plate. Da finansijska sredstva pribavljaju i na ovaj način, potvrdili su i u G17 plus. S druge strane, u Demokratskoj stranci Srbije kažu da to ne rade, ali da su čuli nešto o tome. Konkretno, Milan Parivodić, funkcioner DSS-a i bivši ministar za ekonomske odnose s inostranstvom, izjavio je za „Danas“ da je situacija u kojoj se stranke finansiraju preko budžeta javnih preduzeća „lako zamisliva“: „Izostanak kontrole finansiranja stranaka je rak-rana srpske političke scene. Stranke se verovatno finansiraju najmanje preko članarina, a najviše preko donacija pojedinih privrednika i javnih preduzeća, ali to nije slučaj kada je reč o DSS-u“, kaže Parivodić.

KAFANSKI ŽIVOT: Imajući u vidu visoke plate rukovodilaca javnih preduzeća, logično je pitanje gde troše tolike pare, a još logičniji odgovor – u kafani. Međutim, izgleda da je odgovor netačan. Prema podacima koje je izneo šef poslaničke grupe Srpske radikalne stranke Dragan Todorović, javna preduzeća samo za troškove reprezentacije godišnje potroše skoro četiri miliona evra godišnje. Prema Todorovićevim tvrdnjama, za reprezentaciju 13 javnih preduzeća je tokom 2007. godine bilo predviđeno više od 300 miliona dinara.

Ocenjujući da podaci o milionskim iznosima za reprezentaciju „ne da paraju uši, nego mozak zaboli od toga na koji način se pljačka država“, Todorović je naveo da je neverovatno da je za reprezentaciju u JP Srbijašume za vreme direktorovanja Vladana Živadinovića utrošeno 48 miliona dinara i da je u rukovodstvu tog preduzeća 28 direktora koji koriste reprezentaciju. Treće mesto po troškovima za reprezentaciju u 2007. pripalo je PTT-u Srbija, gde je, prema Todoroviću, za to isplaniran budžet od 55 miliona dinara, dok je RTS odvojio 25 miliona dinara. Javno preduzeće Jugoimport za reprezentaciju u zemlji i inostranstvu potrošilo je 24,3 miliona dinara ili 300.000 evra, rekao je Todorović. Da bi pokazao čitaocima kako u praksi izgleda gošćenje o trošku firme, dnevni list „Alo“ objavio je kafanski račun bivšeg direktora Puteva Srbije Branka Jocića, protiv kog su nedavno privedene kraju istražne radnje zbog prekoračenja budžeta preduzeća i falsifikovanja dokumentacije o ukupno potrošenim sredstvima. Račun je iz avgusta prošle godine, a Jocić je, piše „Alo“, na ručak poveo „čak 25 osoba i tom prilikom potrošio 35.200 dinara“. U tu cenu, inače, ušlo je petnaest vinjaka, trideset viskija i dvadeset rakija. Šta su jeli, nikada nećemo saznati, jer na fiskalnom računu stoji samo „Meni br. III“. Izvesno je samo da su svi jeli isto jelo. Kad se nategne tema o direktorima kao lopovima, dobrodošli su i bedni primeri poput ovog.

LOV U MUTNOM: Oni zarađuju basnoslovne sume, finansiraju partije koje su ih postavile na funkcije iako svi tvrde da su tu zahvaljujući svojoj stručnosti, godinama se u javnost iznose podaci o tome kako pojedini direktori javnih preduzeća krše zakon i ne odgovaraju za to. Svako malo ispliva po neka nova afera čiji su glavni akteri direktori javnih preduzeća.

Za Milenka Šarančića, bivšeg direktora „Železnica Srbije“, afere se vezuju otkad se prvi put pojavio na javnoj sceni. Kao uspešnog ugostitelja koji je posedovao kafanu u Vrnjačkoj Banji i etno-restoran na Goču, uz pomoć Velimira Ilića postaje direktor Železnica. Malo nakon njegovog dolaska sindikalci Železnica protestovali su jer Nova Srbija besplatno koristi njihove autobuse, hranu i piće za proslavu partijske slave. Sledi afera oko kupovine švedskih polovnih vozova koji su nabavljeni bez tendera preko firme koja se bavi uvozom garderobe, zatim ona oko kupovine lokomotiva starih 33 godine, po ceni od 600.000 evra od nepoznatih firmi. Pred kraj mandata, prošlog meseca, naručio je luksuzne automobile za firmu u vrednosti od 2,2 miliona evra i iskoristio zakonsku nepreciznost ušavši u otkup luksuznog službenog stana vrednog 500.000 evra, pod nepoznatim uslovima.

Saša Ilić, bivši direktor Srbijagasa, smenjen je krajem oktobra jer je neovlašćeno potpisao aneks ugovora od 700 miliona evra, sa posrednikom u nabavci gasa Jugorosgasom, čiji je većinski vlasnik ruski Gasprom. Nepune tri nedelje nakon smene imenovan je za specijalnog savetnika novog direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića, a zatim ga je Vlada Srbije imenovala za člana Radne grupe za pregovore sa Rusima o primeni energetskog sporazuma. Nema zvaničnog odgovora dokle se stiglo u najavljenoj istrazi poslovanja Ilića.

Treći opštinski sud u Beogradu, posle godinu dana od početka istrage, saopštio je polovinom novembra da je privedena kraju istraga protiv bivšeg direktora Puteva Srbije Branka Jocića zbog falsifikovanja dokumentacije i prekoračenja budžeta preduzeća. Jocić se sumnjiči da je falsifikovao dokumentaciju o ukupno potrošenim sredstvima i prekoračio budžet firme za oko 100 miliona evra.

Nakon kritika zbog plate od 3600 evra, bonusa od 11.500 evra, koje je sebi isplatio u junu i bonusa od oko 4500 evra koje je isplatio svojim saradnicima, direktor Aerodroma „Nikola Tesla“ Bojan Krišto podneo je ostavku, a on i saradnici vratili su novac. Smenu Bojana Krišta tražio je predsednik Srbije Boris Tadić, a osudila ga je, u prvom trenutku, i njegova partija G17 plus. Posle ga je branila kad su videli da se pucanjem na Krišta gađa Mlađan Dinkić.

Krišto je, pod pritiskom javnosti, i po nalogu stranačkog šefa, pare od bonusa za dobro poslovanje Aerodroma, kao i drugi direktori, vratio. Ali, bilo je kasno. Medijska haranga pojela je „dečka koji obećava“ i netragom je nestao. Vraćanjem bonusa napravio je ozbiljnu grešku: priznao je sud partije. Ali, tako vam je to s javnim preduzećima.