Snaga robova

Kultna knjiga LeRoi Jonesa: Blues People – Negro Music in White America (na nekim reizdanjima sa podnaslovom „Negro experience in white America and music that developed from it“) koja je, osim toga što slovi kao jedna od najreferentnijih studija o nastanku i razvoju muzike američkih crnaca, možda i najbitnije štivo napisano o istoriji crnačkog postojanja na američkom tlu posmatranog kroz prizmu bluza i džeza, svojom pojavom na haotičnom srpskom tržištu predstavlja više nego prijatno iznenađenje, na koje treba skrenuti pažnju.

Takođe, ovo je prilika i za osvrt na fascinantnu ličnost autora knjige Leroe Džounsa (LeRoi Jones, rođen 1934, od 1967, posle ubistva Malcolm X-a, deluje pod imenom Amiri Baraka, dok 1974 napušta crni nacionalizam i postaje marksista), američkog dramskog pisca i pesnika, militantnog art buntovnika, pripadnika „drugog talasa“ beat pesnika, revolucionara i političkog aktiviste, kasnije predavača i profesora na raznim univerzitetima, koji je svojim dramama, novelama, pesmama i esejima tokom prošlog stoleća odlučujuće uticao na američke crnce da se udalje od problema asimilacije i integracije u belo američko društvo i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu sveta.

U svom jedinstvenom fanki spoju pobunjeničke crne poezije i mahom avangardnog džeza, Amiri je često džemovao sa raznim grupama (Sun Ra, Albert Ayler, Pharoah Sunders), učestvovao na mnogim albumima, između ostalih sa New York Art Quartetom (Black Dada Nihilismus, 1964), Sonny Murrayem (Black Art, 1965), ali i sa The Roots (Something In The Way Of Things (In Town, 2002) ili Coldcut (Boogieman, 2006), bio direktna inspiracija za radikalne crne poruke preteča rapa Last Poets ili kasnije Public Enemy, a objavljivao je i albume sa muzikom, recitacijama ili pozorišnim komadima pod svojim imenom (It’s A Nation Time, 1972; Real Song, 1993…).

Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi je tako esej, lektira o crnoj muzici, čija je svaka rečenica, pretpostavka ili tvrdnja dragocena („teoretski poduhvat“, kako je sam autor napisao u uvodu), knjiga koja pršti od preciznih istorijskih, sociološko-antropoloških, muzičkih i kulturoloških podataka, prateći razvojni put muzike Afro-Amerikanaca kroz njihov, uvek degradirajući položaj u američkom društvu. Stoga je skoro nemoguće ukratko prepričati sadržaj ove knjige-udžbenika i upotreba citata se čini kao najbolji način kojim se može animirati čitalac ovog teksta.

Počevši od prvog uvoza crnog roblja (1619) u Ameriku, pretežno iz Zapadne Afrike, Leroa odmah oštro pobija klasično belačko umanjivanje krivice o držanju robova, iskazano tvrdnjom da su robovi postojali i kod zapadno-afričkih plemena: „…Afrikanac koga su porobili Afrikanci, ili pak beli zapadnjak koji je bio, ili je još uvek, porobljen od strane drugog belog zapadnjaka i dalje može funkcionisati kao ljudsko biće… Afrikancu koji je bio dovoljno nesrećan da se nađe na kliperu za Novi Svet nije bila čak priznavana ni pripadnost ljudskoj vrsti… čak i u dvadesetom veku postojale su knjige koje ‘dokazuju’ blisku vezu crnaca i nižih vrsta životinja i bile su izuzetno popularne na jugu Amerike. “

Razmatrajući „transmutacije (crnog čoveka) od Afrikanaca do Amerikanaca“, Leroa piše da je rad ono što je određivalo oblik i temu pesama robova, a uslove za nastanak bluza vezuje za početke pevanja takvih radnih pesama po plantažama na engleskom jeziku, jeziku gospodara, kao i primanja hrišćanstva kod robova, odakle nastaju spirituali (crnačka duhovna muzika)… („Crnačka crkva je bilo jedino mesto gde je crnac mogao da oslobodi emocije koje je ropstvo, razumljivo, htelo da mu uskrati. Crnac je bukvalno išao u crkvu da bi bio slobodan i da se pripremi za slobodu u obećanoj zemlji.“)

Naravno, stvari nisu bile jednostavne, postojali su privilegovani („kućni crnci“, sveštenici itd.), nasuprot onim „posrnulim“, tako da su crkve koje su oni kontrolisali stvarale još veće međusobne razlike nego druge crnačke, pa čak i belačke crkve, koje su u stvari, kako Leroa tvrdi, crnačke crkve imitirale. Stoga su sve one pesme koje nisu imale veze sa religijom zabranjivane i mahom nazivane đavoljom muzikom.

Prestanak ropstva (1865) je, osim promene celokupnog američkog društva, doneo crnim ljudima „mnogo ispunjeniji život izvan crkve… bilo je sve više posrnulih i sve više đavolje muzike se čulo“. Takođe, paradoksalno, prestankom ropstva počinju i sledeći problemi miliona crnaca zatečenih novim trenutkom („…u diskusiji o ‘mestu’ crnca u američkom društvu često se zaboravlja da ga je on imao samo kao rob…“), nastaju njihove migracije u potrazi za poslom, rešavanjem egzistencije, na isti način kao i belci, ali u belačkoj rasističkoj sredini!

Ukidanje ropstva je takođe donelo „…crnčev prvi doživljaj vremena kad je mogao biti sam. Dokolica koja se mogla izvući čak iz najusamljenije napoličarske straćare u Misisipiju bila je novost i poslužila kao važan katalizator za sledeći oblik koji je bluz preuzeo.“ Osim dokolice, novost je bila i „lična sloboda koja je vodila ili upropaštavala čovekov život u zavisnosti od toga kako je ovom odgovaralo“. Tako su se pojavile, između ostalog i „slobodne skitnice“, seleći se od „farme do farme, od grada do grada“, stičući nove poglede na Ameriku i svet oko sebe, ubacujući svoja iskustva u pesme koje su pevali. („Ograničene društvene i emotivne alternative radne pesme nisu više mogle da zadrže narastajuće iskustvo o ovoj zemlji na koje je crnac počeo da reaguje.“)

„Uzvikivanja (shouts), kao i afričko poziv-i-odgovor (call and response) pevanje, diktirali su oblik koji je bluz preuzeo. Bluz je direktno proizašao iz uzvika i, naravno, iz spirituala.“ Karakterističnu bluz formu ponavljanja dva stiha, u iščekivanju trećeg, Leroa tumači kao nastalu iz razloga što se „ili pevaču mnogo svideo, ili zato što ovaj nije umeo da smisli drugi stih. Ponavljana fraza se koristi i u instrumentalnom džezu kao rif“. Takođe, kako su crnci sve bolje ovladavali engleskim jezikom, tako se i tekstualna tematika obogaćivala…

„Radne pesme i uzvici bili su, naravno, skoro uvek a capella… a široka upotreba instrumenata takođe je bilo nešto što se desilo posle ukidanja ropstva… Crnci su gitaru počeli da sviraju znatno posle Građanskog rata (1861–1865). Instrument kao što je usna harmonika dobio je na popularnosti kod velikog broja crnaca prosto zato što nije zauzimao mnogo mesta i što je bio lak za nošenje.“

„Bluz gitara nije bila poput klasične ili ‘legitimne’ gitare: žice su morale da proizvode vokalne zvukove, da imitiraju ljudski glas i njegove tajanstvene kakofonije… Čak i mnogo kasnije, u džez tradiciji, nisu samo instrumenti korišćeni da zvuče kao ljudski glas, već je i veliki deo pretežno instrumentalnih pesama i dalje bio delimično pevan. Prvi veliki solista džeza Luj Armstrong bio je odličan bluz pevač, kao i veliki džez pijanista Dželi Rol Morton.“

Bluz je i dalje prvenstveno bio pevačka muzika, kad je počela da raste upotreba „evropskih limenih i duvačkih instrumenata“, potiskujući pesmu, nauštrb instrumentalnog izvođenja, „bluz je počeo da se menja i era džeza bila je na pomolu“. Džez muzika nije mogla da postoji bez bluza i njegovih raznih prethodnika, ali ne bio trebalo da se smatra „naslednikom bluza, već veoma originalnom muzikom koja je proistekla iz njega“.

Pominjući tako Kongo Skver u Nju Orle-ansu, na koji su u vreme ropstva, gospodari dovodili svoje robove, a ovi pak igrali i pevali, Leroa pominje i kreole, mulate koji su prihvatali dosta od francuske kulture i, poput „kućnih crnaca“ na plantažama, „okrenuli leđa tamnijoj kulturi svoje polubraće“. Kreoli (koji su, inače, sami inicirali to ime, ne bi li se razlikovali što više od ostalih crnaca „iako je to ime označavalo bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi“) imali su više pristupa evropskoj muzici i instrumentima od ostalih crnaca i osnivali marševske grupe po uzoru na Napelonove marševske grupe belih kreola. Ove grupe su npr. često bile angažovane na zabavama tajnih društava i bratstava u crnačkim zajednicama posle prestanka ropstva.

Posle donošenja „zakonodavnog akta koji podstiče segregaciju“ (1894), crni kreoli su polako počeli da gube svoju premoć nad ostalom polubraćom, jer „više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama“.

Kad se to desilo, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa da bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći, koji su inače paralelno sa crnim kreolskim grupama svirali u sličnim formacijama, ali prilično sirovijeg zvuka. Bez obrazovanja, koje su kreoli imali, „crnci iz predgrađa koji su obično učili instrumente po sluhu razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. ‘Klasična’ boja trube, boja koju su kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, crni trubač je odbacio zbog humanije izraženog zvuka glasa. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u ovoj zemlji već dvesta godina.“

U nastavku, Leroa piše o minstrelima, putujućim predstavama, karnevalima, vodviljima koji donose promenu – od pevanja bluza počelo se zarađivati i živeti. „Klasični bluz je poprimio određen stepen profesionalizma… on je postao muzika koja se mogla koristiti da bi se ostali formalno zabavili.“ Mada su crnci opet bili predmet podsmeha po belim minstrelima, crni minstreli su obezbeđivali posao mnogim bluz pevačima i grupama, plesačima, komedijašima. „Crnačka muzika se prvi put čula u velikoj meri širom zemlje i počela da vrši ogroman uticaj na glavni tok američkog zabavljačkog sveta; veliki broj predstava imao je velike turneje po Engleskoj i Kontinentu, predstavljajući celom svetu starije oblike bluza, kao i klasični bluz i rani džez.“

Veliki egzodus crnaca između 1910. i 1920. sa juga na sever („Južnjaci su sa sobom na Sever doneli bluz. Stapanje starije tradicije sa novim saznanjima stvorilo je urbani bluz, mada su raniji oblici bluza i dalje postojali.“) i saznanje koje je crncima doneo Prvi svetski rat (u kojem su, naravno, bili angažovani u specijalnim crnim jedinicama američke vojske) o postojanju belaca drugačijih od američkih još su više podigli svest crnačke populacije o traženju svog, ravnopravnog mesta u američkom društvu.

Pojavljuju se i „rasne ploče“ („race records“, ploče snimljene i namenjene isključivo crnačkom tržištu), prva zvanično snimljena bluz ploča (Crazy Blues, 1920) pevačice Mamie Smith (pored „čudnog fenomena činjenice da je prve džez ploče snimila tri godine ranije, 1917, bela grupa Original Dixieland Jazz Band, uvodeći tako džez u glavni tok praktično bez ijednog crnog lica…“), čime je započela era pevačica klasičnog bluza, važan korak u utemeljivanju položaja crnaca u američkoj kulturi. Regtajm pak Leroa definiše kao „izrazito paradoksalni stil“, muziku „do koje je crnac došao imitirajući bele imitacije crnačke muzike“, nazivajući ga „popularnim unižavajućim muzičkim oblikom koji je skoro dvadeset godina bio moda u zemlji“.

Uspeh rasnih ploča uskoro je naterao kompanije da snimaju ne samo pevačice klasičnog bluza, već i bugi-vugi pijaniste… Upotreba klavira u crnačkoj muzici je došla do punog izražaja tek sa bugi-vugijem, koji je, posle regtajma, „bio drugo prisvajanje ‘pijanističkog’ pristupa klaviru, ali u tako bučnom perkusivnom i bluzu nalik maniru koji ga je odmah odvojio od bilo kakve evropeizirane muzike“. Njegovo poreklo se može potražiti u primitivnom bluzu južnjačkog seoskog crnca, a popularnost je stekao na tada aktuelnim „zabavama za stanarinu (rent parties), kao i po birtijama Severa“.

Postojali su crnci koji nisu prisustvovali zabavama za stanarinu i žurkama na kojima se svirao bugi-vugi ili bluz. Egzodus je takođe produbio razlike među crncima i „sad su tu bili crnac sa Severa i crnac sa Juga“. Uvek su postojali oni crnci koji su mislili „da je najbolji način za preživljavanje crnog čoveka da prestane da bude crn“, koji su se trudili da izbrišu „smrad Afrike“, pa tako Leroa daje značaj pojavi crnačke srednje klase koja je želela crnačku asimilaciju, a ne prilagođavanje, što dovodi do „rascepa unutar crne Amerike“. Ono što je bilo bitno je da je džez svirač mogao biti sa bilo koje strane crnog društva, ali, kako Leroa tvrdi, „ako je trebalo da svira zaista uzbudljivu vrstu džeza, onda je morao… da dovoljno kombinuje stariju autonomnu bluz tradiciju sa muzičkim tradicijama kreola ili severnjačkih regtajm orkestara… da odražava celokupno crno društvo…“.

Međutim, slušajući radio, „koji je do 1920. već stekao popularnost“, većina crnaca je mislila da je džez „belo razblaživanje starijih oblika bluza“, baš zbog (izgleda večnog) „kulturnog zaostajanja“ koje se ogledalo u popularnosti belih džez orkestara. Masovno upoznavanje crnaca sa prvim džezom, baziranom u Čikagu, desilo se tek posle par snimaka King Oliver Creole Jazz Banda (u kome je zablistao 22-godišnji kornetista Luj Armstrong).

S druge strane pak „ideja o belom bluz pevaču činila se još protivrečnijom od ideje o srednjeklasnom bluz pevaču“… Belac je teško uspeo da odgonetne duh i prirodu bluza, činilo se „kao da su ovi sadržaji bili tajni i prikriveni, a bluz vrsta etno-istorijskog rituala, elementarnog koliko i krv… I baš zbog toga, bluz… ostaje u svojim najuzbudljivijim manifestacijama nedovoljno pristupačan glavnom toku američke kulture… Džez je prvi put omogućio da se nešto od legitimnog osećaja afroameričke muzike uspešno imitira… Crnačka srednja klasa ne bi imala pristup bluzu da nije bilo džeza. Beli čovek ne bi imao pristup bluzu. Bila je to muzika koja je mogla da odražava ne samo crnce i crnu Ameriku, već i belu Ameriku…“

Pojavili su se beli džez svirači koji su „želeli da sviraju tu muziku, pošto ih je ispunjavala emotivno i intelektualno“ i po prvi put, indirektno ili direktno, odali priznanje crnačkoj kulturi. To, naravno, nije moglo da prođe tek tako, naime, „beli liberali i osećajni prijatelji koji su ‘razumeli’ crnca“ morali su biti izdvojeni od ostatka bele Amerike, koja nije imala razumevanja za takav stav. No, „pojava belog svirača je značila je da je afroamerička kultura već postala izraz određene vrste američkog iskustva“… Ali, „afroamerička muzika nije postala potpuno američki izraz sve dok beli čovek nije mogao da je svira!“.

Do 1930. „svaki grad sa crnom populacijom iznad 60. 000 imao je važan džez orkestar“. Takođe, dosta crnaca već je pohađalo srednje škole i koledže, tako da su se i plesni big bandovi mahom sastojali od pripadnika crnačke srednje klase. „…Koncept stvaranja muzike kao način zarađivanja za život, koji se razvio dolaskom pevačica klasičnog bluza, sada je potpuno postao deo afroameričke kulture koja se stalno razvijala… Ako je toliko mnogo muzičara došlo u džez posle obučavanja za neku od profesija, to je bilo zato što je tokom dvadesetih godina džez bio unosniji i sigurniji za crnca; održanje ovakvog stava nateralo je Elingtona da svog sina drži podalje od Vojno-tehničkog instituta i aeronautičkog inženjeringa tokom tridesetih…“

Djuk Elington je „kao i Besi Smit koja je usavršila vokalni stil bluza skoro kao zapadnjački artefakt ili kao što je Luj Armstrong usavršio limeni stil džeza pod uticajem bluza (koji je imao veliki uticaj na sve vrste instrumentalnog džeza više od dve dekade), usavršio veliki džez bend transformišući ga u ekspresivan instrument“. Džez je postajao sve popularniji.

Sving je, po Leroi, bio još jedan od onih pravaca crne muzike koji su bili izgubili svaku vezu sa bluzom i gde su opet najveći bili belački orkestri, kao što je orkestar Benija Gudmana (koji je, u želji za autentičnošću, čak kupovao aranžmane od crnačkih aranžera), opet su po studijima najbolje poslove dobijali belci, a činjenicu da je Gudmen zaposlio u svom orkestru par crnih muzičara, Leroa smatra „fantastično zabavnom koliko i činjenicu da u džez anketama tokom kasnih tridesetih i ranih četrdesetih koje su vodili popularni džez časopisi skoro nijedan crnački muzičar nije pobedio“.

Vikači bluza (blues shouters) i njihovo „bukvalno vrištanje preko razbijajuće ritam i trešteće limene duvačke sekcije“ (Big Džo Tarner, Džimi Rašing, pa Bo Didli, Bi Bi King, Madi Voters…) navode se kao direktan podstrek nastanku ritma & bluza (rhythm & blues) krajem tridesetih („priča se da su, kada su Elingtonovi i Flečer Hendersonovi orkestri putovali jugozapadom Sjedinjenih Država, tamošnji muzičari najviše bili impresionirani njihovom muzičkom veštinom i elegancijom, ali ipak nisu želeli da zvuče tako mršavo…“). Kanzas Siti je postao centar ovakvog zvuka, sve do kasnih tridesetih, „kada su konačno stekli poštovanje, te je veliki broj muzičara iz te oblasti otišao u Čikago ili Njujork“.

Ritam & bluz je imao ogroman uticaj na crnačku muziku, „fonografska ploča i kasnije radio pomogli su da se ovaj bluz kontinuum proširi na sve delove zemlje… ploče r&b su se prodavale skoro isto tako dobro kao i rasne ploče pre ekonomske krize“. Ipak, to je bila „ekskluzivna muzika“ koju je crnačka srednja klasa mrzela, a belci je čak nisu ni razumeli. Za njih je sving bio nešto najbolje što su crnci dali, čiji je najpopularniji predstavnik bio belac, dok je ritam & bluz, inače masovno puštan na radiju, ponovo neumoljivo podsećao na „pravo poreklo crnačke muzike“, jer je „predstavljao popularizaciju starijih oblika bluza“, istovremeno predstavljajući savremen izraz.

Drugi svetski rat, na isti način kao i Prvi, pojačao je kod crnaca „osećanje ozlojeđenosti zbog društvenih nepravdi koje je američki život nastavio da im nameće… Kao što se dešavalo tokom i posle Prvog svetskog rata, izbili su krvavi nemiri širom Sjedinjenih Država“. Pošto je sving, čiji su najpopularniji protagonisti dostigli popularnost filmskih zvezda, vladao Amerikom, a prema Leroi, „težio da uključi crnačku kulturu u platonsku društvenu blagost koja bi je zauvek izbrisala“, pojava bibapa i njegove ideje restauriranja džeza „u njegovu prvobitnu odvojenost… izvan glavnog toka američke kulture“ izazvala je potpuni šok kod većine crnih pripadnika srednje klase, kao i većine Amerikanaca.

„Namerno snažan, antiasimilacioni zvuk bibapa pao je na gluve i zastrašene uši…“, a jedan od najuticajnijih orkestara na ‘bapere’ bio je Kaunt Bejzijev big bend. Ono što je najbitnije je da su mladi muzičari u četrdesetim razvili svest o sebi „kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a ne kao izvođačima… Čarli Parker, Telonijus Monk ili Dizi Gilespi citirani su u raznim vremenima kako kažu: ‘Nije me briga da li slušate moju muziku ili ne.’ Takav stav je sigurno predstavljao zagonetku za skup belih Amerikanaca u speakeasy klubovima“ i bibap je bio napadan iz svih oružja. Leroa citira neke od kritika: „Kao kapriciozna i neurotična rapsodična sekvenca efekata radi njih samih, bibap se opasno približava gluposti kao muzički izraz… Daleko od kulminacije džeza, bibap uopšte nije džez, već jedna krajnje degenerisana forma svinga, koja eksploatiše najfantastičnije ritmove i nepovezane harmonije koje je moguće zamisliti…“

Osim tvrdog stava, baperi su doneli sa sobom i novu modu oblačenja i samosvesti, „… naočari sa rožnatim okvirom, beretka, kozja bradica, ponekad odela koja su smešno visila… Bibap je takođe ponovo uspostavio bluz kao najvažniji afroamerički oblik u crnačkoj muzici… Ali, ono loše što je on učinio, može naterati nekog da se naježi. Bibap je bio coup de grace (konačni, smrtni udarac) kojim je džez iznenada bio potpuno uklonjen iz života crnog pripadnika srednje klase…“

Uvek povezujući aktuelne događaje u američkom spoljnom ili unutrašnjem životu sa crncima i njihovom muzikom, Leroa veruje da je korejski rat (1950–1954) uticao da dođe do promena u crnačkoj muzici… „Crnac je morao biti pogođen, kao i njegova muzika. Ali japanski vojnik u rasno značajnom holivudskom filmu bio je zamenjen severnokorejskim ili kineskim vojnikom, sada je postavljao pitanja crnačkom vojniku u integrisanim oružanim snagama… ‘Crno momče, zašto se boriš u ovom ratu… kad ne možeš čak ni da sediš u prednjem delu autobusa?’“

Bibap produžeci, kao što su kul i, u manjoj meri hard-bap, u stvari njegovi kasniji oblici, dobili su Leroine kritike: „Kul nije bio stil koji je mogao nadživeti pedesete i, kao u slučaju modernog svinga, većina crnačkih muzičara nikad mu i nije bila posvećena… Hard baperi su težili da ožive džez, ali nisu otišli dovoljno daleko… Slušajući najpopularnije hard-bap grupe današnjice, stiče se utisak da se suočavamo sa stilom iza koga ne stoji ozbiljno posvećenje izrazu ili emocionalna dubina…“

Rokenrol (knjiga je objavljena 1963) je dobio pozitivnu ocenu: „Da se razumemo, rokenrol je obično očigledna komercijalizacija ritma & bluza, ali u mnogim slučajevima ta muzika dovoljno zavisi od materijala koji su tako strani opštoj srednjeklasnoj, mediokritetskoj američkoj kulturi, da ostaje zanimljiva.“ Naime, s obzirom na to da se rokenrol oslanjao i koristio bluz iskustvo, treba očekivati da Leroa reaguje na njega sa simpatijama.

Sam kraj ovog fascinantnog štiva sadrži par tvrdnji i pitanje (nad pitanjima): „Crnačka muzika je uvek radikalna u kontekstu formalne američke kulture… Od američkog crnca se traži da brani američki sistem isto toliko energično kao i američki belac. Nema sumnje da crnačka srednja klasa pomaže i da će nastaviti da pomaže u toj odbrani. Međutim, verovatno postoji pitanje kod siromašnih crnaca (što je jedno objašnjenje za privlačnost grupa kao što su crni muslimani), a i sada kod mnogih mladih crnačkih intelektualaca. Šta je to što će se tražiti od njih da spasu? To je dobro pitanje i Americi bi bilo bolje da pruži odgovor.“

Četiri godine kasnije, Leroa Džouns je promenio ime u Amiri Baraka, a vijetnamski rat je bio u zamahu…

Za kraj, nekoliko besmrtnih funki rečenica i izjava Amiri Barake:

„Posle slušanja Johna Coltrana, ideja o samoubistvu postaje dosadna. “

„Znate onog momka po imenu Tarzan, onaj što je uznemiravao crnce u Africi, išao okolo bez majice, a posle kad se ugojio, obukao je majicu i promenio ime u Jungle Jim (Džangl Džim)? E, posle je došao ovde i postao guverner Kalifornije…“

„Ako je Elvis Prisli kralj, šta je onda James Brown – Bog?“

http://www. amiribaraka. com/blew. html