Samo so i ništa više

Kad se kaže Užička pršuta, čoveku pođe voda na usta, sve rečeno. Ajde još da se kaže, tradicionalan način pripreme, zlatiborski vazduh, stare sušare, bukovina za sušenje, što seljaci sa Zlatibora kažu, samo so i ništa više. Međutim, sve se to mnogo unapredilo, pojedinci sedmično izbacuju na desetine tona, tako da ima neke logike u pitanju, odakle toliki bikovi i junice od kojih se pravi najveći zlatiborski specijalitet goveđa pršuta. Javna je tajna da u Srbiju, preko Crne Gore i Kosova, ulazi na hiljade tona zaleđenog argentinskog i brazilskog mesa, kao što je činjenica da o tome država, a naročito proizvođači, nemaju pojma. Činjenica je i da predsednik žirija ovogodišnje Pršutijade nije mogao čudu da se načudi kad je video izloženu pršutu i ostale proizvode, jer od onoga što je njima ponuđeno na ocenjivanje, a što je spremljeno na taj tradicionalan način, kako je rekao, svako bi okrenuo glavu.

KOL’KO IMA TOGA: Ovogodišnja, deveta po redu, pršutijada, održana od 15. do 17. januara, gore u Mačkatu, na Zlatiboru. Dakle, porta crkve Svetog Ilije u Mačkatu, tezge, džemperi, razno pletivo, med, razni burići, liciderska srceta, šeširi i šajkače, zastave srpske, razne flaše i ikone, satare… Još toga i koječega sve do velikog i bijelog šatora, koji izložbena hala, koji stig’o pravo iz Slovenije. Kako se uđe u taj veliki šator sve jasno, kako to miriše, pravilno raspoređeni, po svi propisi, po svi standardi, uređeni štandovi, svega od to meso, gore, k’o neki krov, slanina, dole redovi razni kobasica, pršute kičmenice preko dva metra.

U sredini mikrofoni, pano manifestacije, sva ta organizacija. U tu sredinu i prošlogodišnji pobednik pršutijade, Milija Brković, u godinama, ali vidi se da je na taj vazduh i pršutu. Milija se upravo izjavljuje novinarima, ne zna šta da kaže, radi se, ali ne zna dokle će, eto Republička agencija im traži po 4000 evra samo da im kaže šta da rade da bi uveli HASAP standarde, a posle će to još košta, na Zlatiboru ima 60 klaničara, svi uložili pare, ne zna šta će biti, najbolje bi bilo da i’ stave u stare zanate, da po starinski prave pršutu, a ne da ih svrstavaju u industriju. Upitamo Miliju o to brazilsko i argentinsko meso, koje se, vele, isto suši i prodaje kao zlatiborsko. Odma’ odgovori, on sa tim nema ništa, to neka vidi neko drugi, o tome neće, njega ne ugrožavaju, on ima svoju proizvodnju na stari način, poznate kupce, koga to ugrožava neka se žali…

Nastavi Milija, da godina teška, bila suša, evro raste, kriza trese sve redom, jesu visoke cene, 1500 pršuta, 700 kobasica, 800 dinara slanina, ali kvalitet ima cenu, ko hoće da kupi pravu pršutu ne pita pošto. Vrati se na taj HASAP, najbolje da budu stari zanati, a oni će se truditi da ispune i standarde za tu Evropu. Uto priđe onaj DS Mićović od Arilja, upita se sa Milijom, novinarima ko da došanu, Kad je bilo da ne kukaju…

Prođemo još po ti štandovi, svega, i to mnogo, i sve mnogo veliko, najveće te pršute, ovčije stelje se razapele preko celih štandova. Dođemo do čeonog i velikog štanda, tu firma „Zlatiborac“, sve aranžirano, dvije rumen đevojke sa pladnjevima, dva momka sa krčazima, sve stoje i sve osmehe dele. Milomir Stojanović, šajkača, cvetna košulja, veli da on vlasnik, sin Aleksandar direktor. Oni najveći proizvođači, imaju predstavništvo u Beogradu, u drugi gradovi. Upitamo, kol’ko ima toga, gazda Milomir se konsultova sa jednim pa odgovori, imaju 50-60 tona proizvoda sedmično, goveđe, svinjsko, ovčije, u rinfuzi, pakovanju, slajsu, sve vakumirano, jedini izvoze, Crna Gora, Makedonija, počeli u Sloveniji, i tako, rade dobro, ne mogu ispoštuju sve kupce. Što se tiče slanine i pršute dimi se samo na hladnom dimu, drvene rešetke koje skupljaju gar, gore vazduh, i tako. Što se tiče stoke, imaju nešto iz sopstvenog tova, ostalo kupuju po Šumadiji. Za meso iz Brazila i Argentine čuo, ali ne zna, nema pojma, načuo nešto, ali to ga ne interesuje, mora da stoji neko iza toga, ne zna, neće kalja ljude… Još da kaže, svi se trude da naprave dobar proizvod, i da im znači ovaj sajam, oni ne učestvuju u ocenjivanju, tu van konkurencije…

Prođe glas da Ministarstvo daje 50 000 evra pobedniku Pršutijade, pribeležimo šta predsednik žirija dr Velibor Stojić veli u kamere, koliko vidi ovo što izloženo sve bolje od onoga što je njima dato za ocenjivanje, to što njima doneto ovde niko ne bi ni pogled’o, za ovo ovde svaka čast, ne može bolje, i kvalitet ima granicu, reče i da veliki proizvođači ne učestvuju u ocenjivanju, njih to ne interesuje, oni su kvalitet ocenili na osnovu organoleptičkih svojstava, samo to, poreklo mesa ih nije zanimalo, ako nekoga bude zanimalo poreklo, reći će i o tome…

Uto pred one mikrofone stadoše trubači, beli, domaći, dunuše Zlatibore, moj zeleni bore… Javi se voditelj, Uvaženi gosti, poštovani posetioci, dobro došli u Mačkat, najavi g. Željka Radoševića, DS Državnog sekretara u Ministarstvu poljoprivrede. Reče se g. DS Državni sekretar, Poštovani Zlatiborci, velika mi je čast i zadovoljstvo da vas pozdravim ispred Ministarstva poljoprivrede, u ime ministra Saše Dragina i u svoje lično ime… Posle DS Državnog sekretara, da sve, ko što voditelj reče, zvanično otvori, javi se g Arsen Đurić, DSS Narodni poslanik iz Čajetine. Reče se i DSS Narodni poslanik, Dragi prijatelji, dobro došli, i prijatan boravak…

NEPRIJATAN MIRIS: Ondak se ispred stručnog žirija javi dr Stojić, imali 15 učesnika, istaknu da su izloženi proizvodi daleko ispred onoga što je njima dato na ocenjivanje, čak su jednu stelju diskvalifikovali zbog neprijatnog mirisa. Zajedno sa voditeljom dešifrova ko dobio zlato, ko srebro, ispade da najviše zlata dobio Nikola Brković, sin prošlogodišnjeg pobednika Milije. Dunuše trubači, uze teče taj program, pre’stavi se muška grupa pevača, Ljubiću te sve dok sunce sija/ ti si mome srcu najmilija, bi i jedan mnogo dobar recitator, koji reče, Hvala svima, stade se pre’stavlja jedan sa sviralu…

Nasta gužva, narod udario po tezge i to probanje, najveća gužva kod pobednika Milije, tu DS Državni sekretar, tu Onaj DS Mićović, tu se toči, tu se sve probava, Milija ne postiže pred tolike kamere, Imamo kvalitet, poznate kupce, stići će i u Evropu, taman da se skloni iza štanda sa taj Državni sekretar, savata ga jedan da se direktno uključi u Državni radio…

‘Vamo, pred oni mikrofoni čuješ Nad Kosovom zora sviće, ženska grupa Kosovski božuri, koja gostuje pod neka bude upravom velike srpske rodoljubice Ivane Žigon. Desetak devojčica pređe i na himnu, Oj Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, rodoljubica Ivana k’o da dade znak da je dosta, sjatiše se, pa ih Rodoljubica povede u rodoljubni obilazak sa slikanje po ti štandovi sa ti domaćini i ostali što uz to pristaju. Mrdnemo se iz to rodoljublje na drugi kraj, štand Željka Filipovića iz Krive Reke, intenzivno se bavi pet godina, otkad registrov’o firmu, neće o količinama, stoka sa ovog područja, da se ne isplati ne bi radio, kad upitasmo za Brazil i Argentinu, prekide, ode za drugu tezgu. Okrenemo se i mi, pravo na jednog sa šešir biljem, vodljika balonima u rukama, on je Pokretni zaltiborski žbun, ili Borivoje Šišović, nudi starinski napitak vodljiku, najbolji lek za prehlade, groznice, mamurluk, jutarnji spas života za mokri deo srpske populacije, a šta ima u balonu, kombinacija šumskog voća zalivena izvorskom vodom.

Izađemo uzmemo vazduh, upadnemo u one džempere i pletivo, ikone i razne satljike, nabasamo na jednog što ima raznu servis ponudu, čokanji, flaše sa krstom, i jedan mnogo i baš specijalni servis za rakiju u obliku ženske cipelice sa štiklicom i sve podmetačima za čaše u obliku srceta. Vratimo se u tu pršutu, oni trubači prešli na kolce, narod udario u to probanje, na sred veliki šator stao jedan sa šešir i pršutu u rukama, lično Vidosav Glavinić, predsednik Organizacionog odbora prvih pet pršutijada. Šta radi g. Vidosav, g. Glavinić udario u genezu i ekspertizu za jednu televiziju, klimatski uslovi, i geografski uslovi, to čini specijalitet, to su proizvodi visoke belančevinosti, treba sačuvati izvornost i autentičnost a da unapredimo tehnologiju i sve što traži moderni potrošač, za sajam će se tek čuti, treba se držati pravila, poljoprivreda, ugostiteljstvo, turizam…

Trubači još na razna kolca, narod u to zanimanje, rodoljubica Ivana sa svoje štićenica stigla i do štanda Zlatiborca, devojčice složiše Oj Kosovo, Kosovo, gazdi Milomiru suze udariše na staračke oči, stade od srca čestita rodoljubici Ivani koja mu sve i sitno i rodoljubno ispripoveda. Kad osokoli gazda Milomira rodoljubica Ivana se rodoljubno izjavi i jednoj prekodrinskoj televiziji, Mi pronosimo sve ono što je karakteristično za naš narod bilo kroz vekove, našu tradiciju, kulturu, i deca pronose svoju istinu kako žive kroz umetnost, na najuzvišeniji mogući način, imali smo preko sto koncerata na srpskom, ruskom i engleskom, ovde nas primila Čajetina, primio nas Zlatiborac, da se odmorimo…

Oni trubači prešli na lične želje, izašli u narod, primakli se kafani „Kod Aca Popa“, koja u neki veliki nastavci, ispred koje se okreću jaganjci, u koju pjeva lično onaj Šeki Turković. Uzmemo se povlačimo, još ti tezgi, ima zreli kajmak, ima suve šljive, razne rakije, razni vez, razne svirale, još toga i raznog. Niže, kod dve kafane, jedan pita pridošlicu, kako je gore, na sajmu, a ovaj njemu odgovara, Jebi ga, mulja narod, samo gleda da pase.