Najmlađi na svetu

Malo je događaja u istoriji koji su izazvali takve posledice kao što je iranska revolucija. Mada su poređenja sa francuskom i boljševičkom preterana, sigurno je da je ta revolucija promenila mnogo u regionu koji je jedan od najnestabilnijih krajeva sveta.

Znaci oluje bili su vidljivi mnogo pre 1979. Još od kada je stupio na tron, nasleđujući svog oca kog su 1941. godine proterali Sovjeti i Britanci zbog preteranih simpatija koje je pokazivao prema nacizmu, Mohamad Reza Pahlavi bio je figura kojom su mahom manipulisali Britanci. Iranom je u to vreme praktično upravljala Anglo-iranska naftna kompanija, a i ono malo novca koje je Iran od nafte dobijao prelivao se u džepove šaha i ljudi u njegovom okruženju. Kada je 1951. za premijera izabran Mohamad Mosadeg, nacionalizovao je Anglo-iransku naftnu kompaniju, pošto su Britanci odbili ponudu da prihod od nafte pravednije dele. Britanci su se obratili za pomoć novoj svetskoj sili, Sjedinjenim Američkim Državama. CIA je u saradnji sa šahom organizovala puč koji je srušio Mosadega, a taj traumatični događaj koji Iranci nisu zaboravili bio je klica onoga što će se desiti 25 godina kasnije.

Reza Pahlavi pokušao je da sprovede neke reforme i modernizaciju, ali vreme njegove vladavine ostaće upamćeno mnogo više po korupciji i teroru, u kome se naročito isticala šahova tajna policija Savak. Đina Nahai, američka spisateljica iranskog porekla, kaže da je „Savak stekao reputaciju tako što je ne samo bio dorastao svim najgorim strahovima svakog iranskog građanina, nego ih je i nadmašivao“.

Šah je pokušao da utiče na nacionalni ponos organizujući 1971. proslavu 2500 godina persijske carevine. U goste su došli svi viđeniji svetski državnici, uključujući i Josipa Broza Tita. U luksuznim šatorima ispred Persepolisa, opremljenim klima-uređajima i mermernim kupatilima, hrana je dovožena avionima iz pariskih restorana. Svet je bio fasciniran, ali su obični Iranci bili ogorčeni zbog rasipanja novca.

REVOLUCIJA NA DELU: Skok cena nafte 1974. godine je u iransku državnu blagajnu uterao mnogo novca – samo za godinu dana prihod je od četiri narastao na 20 milijardi dolara. Obični Iranci od toga nisu imali mnogo koristi jer je veći deo novca otišao u ruke američkih trgovaca oružjem. Posle naftnog buma došla je recesija, cena nafte je naglo pala a iranska ekonomija se urušila. Iako se činilo da Pahlavi čvrsto drži situaciju u rukama, pokazalo se da oslanjanje na vojsku, policiju i tajne službe pomaže samo do određene granice.

Retko koji vladar je uspeo da protiv sebe okrene tako široku opozicionu koaliciju kao Reza Pahlavi. Protiv njega su na kraju vladavine bili gotovo svi, od tvrdokornih islamista i onih koji su se zalagali za liberalno-demokratski islam, preko liberala, do ortodoksnih levičara kojima je ideal bio Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Šah je silom gušio glasove protesta, a džamije i druge religijske organizacije postale su baza otpora.

Nezvanični lider opozicije bio je ajatolah Ruholah Homeini, čovek koji je zbog skromnog načina života u očima ljudi bio sušta suprotnost šahu. Opoziciono delovanje počeo je 1962, suprotstavljanjem šahovim reformama, a 1964. je naredbu da Amerikanci budu oslobođeni odgovornosti za svaki prekršaj učinjen u Iranu osudio rečima da su „Iranci manje od pasa za Amerikance, jer i onaj ko ubije psa u Americi može biti osuđen, dok Amerikanac u Iranu može ubiti Iranca bez problema“. Posle toga je proteran u Tursku, odakle odlazi u Irak, pa u Francusku, iz koje će se vratiti u zemlju posle šahovog pada.

Masovne ulične demonstracije počele su 1978. Stotine demonstranata ubijene su u sukobima sa vojskom i policijom narednih meseci na ulicama Teherana, Koma i Tabriza. Kada je šah na kraju pokušao da s opozicijom pregovara, bilo je kasno. Pobegao je iz Irana 16. januara 1979, a umro je sledeće godine u Egiptu. Prvog februara 1979. godine na teheranski aerodrom trijumfalno je sleteo ajatolah Ruholah Homeini.

Za vreme borbe protiv šaha Homeini i njegovi najbliži saradnici nisu u prvi plan isticali ideje o stvaranje islamske republike, vladavini sveštenstva i uvođenju islamskih zakona, pretpostavljajući s pravom da bi bili loše primljeni u šarolikoj opoziciji koju je vezivala jedino mržnja prema šahovom režimu. U euforičnoj atmosferi posle rušenja šaha, uz ugled koji je Homeini uživao u narodu, na referendumu u martu 1979. godine 98,2 odsto izašlih glasalo je za prvu islamsku republiku u svetu, proglašenu 1. aprila te godine, sa Homeinijem kao vrhovnim liderom.

Revolucionarna groznica je dovela do još jednog događaja koji je odjeknuo svetom. U novembru 1979. nekoliko stotina revolucionarnih gardista provaljuje u ambasadu SAD u Teheranu i za taoce uzima 52 službenika. Homeini je blagoslovio opsadu koja je potrajala 444 dana, a pokušaj Amerikanaca da oslobode taoce završio se fijaskom, pošto su helikopteri koji su prevozili komandose pali u pustinju u centralnom Iranu.

Mnoge grupe koje su učestvovale u rušenju šaha brutalno su eliminisane sledećih godina, poput komunista i organizacije Narodni mudžahedini, koja je bila optužena za terorističke napade na pripadnike nove vlasti.

Najveće svetske sile bile su zatečene onim što se desilo u Iranu. SAD su decenijama u šahu imale najvernijeg saveznika, a Sovjetski Savez se već zaglavljivao u avganistansku katastrofu i nije mu bilo u interesu stvaranje još jedne radikalne muslimanske države u susedstvu. Kada je Sadam Husein 1980. godine napao Iran pokušavajući da zauzme naftna polja na granici, imao je podršku velikih sila. Sadam je verovao da zemlja oslabljena revolucijom neće moći da se brani. Pogrešio je u predviđanju, revolucija je ovim ratom praktično dobila produžetak.

Irance je napad Iraka homogenizovao. Nošeni zanosom tek izvedene revolucije, mnogi mladići su išli da svojim telima čiste minska polja. U desetogodišnjem ratu poginulo je više od pola miliona Iranaca. U julu 1988. američki ratni brod je u Persijskom zalivu oborio iranski putnički avion, ubivši 290 ljudi. Prekid vatre proglašen je 1988, mada je rat zvanično okončan tek 1990, a desetine hiljada zarobljenika razmenjivane su godinama posle toga.

Imam Homeini je još jednom ustalasao svet kada je 14. februara 1989. godine izrekao fatvu kojom je na smrt osudio britanskog pisca Salmana Ruždija zbog knjige Satanski stihovi, za koju je Homeini smatrao da vređa islam. Zbog fatve su se odnosi sa Zapadom još više pogoršali. Ruždi je deset godina proveo skrivajući se, a fatva je 1998. opozvana.

Homeini je umro 1989. a Iran je konačno ušao u period relativnog mira. Vrhovni lider umesto Homeinija postaje Ali Hamnei, dotadašnji predsednik države, proklamujući nastavak revolucije i Homeinijevog puta, a SAD su Iranu 1995. uvele sankcije zbog optužbi za podršku terorizmu.

NOVO DOBA: Iranska revolucija je devedesetih ušla u novu fazu. Posle burnih emocija na početku revolucije, tragičnog rata sa Irakom, očigledno je bilo da okretanje ka običnim životnim problemima traži druge puteve, što mnogi u vrhovima iranske vlasti nisu shvatili. Da revolucija teče, ali da se mnoge stvari menjaju pokazali su predsednički izbori 1997, na kojima je nadmoćno pobedio Mohamad Hatami, i to bez ikakve podrške vlasti. Hatami, sin uglednog ajatolaha iz Jazda, najviše glasova je dobio od mladih i žena koje je privukao obećanjima o društvenim i ekonomskim reformama i tvrdnjom da „islam nije tako uzak kako neki pokušavaju da ga predstave“.

Iran je jedna od najmlađih nacija sveta. Od oko 70 miliona stanovnika, više od 50 miliona mlađe je od 30 godina. To je posledica populacionog buma iz vremena rata s Irakom. Ova generacija je krajem devedesetih počela da traži svoje mesto u društvu, u okolnostima koje nisu bile na njihovoj strani. Iranska ekonomija, bazirana na izvozu nafte i gasa, birokratizovana i statična, nije mogla da prihvati talas koji je stizao. Mada se svake godine otvaralo 300.000 novih radnih mesta, posao je tražilo milion mladih ljudi.

I obrazovna struktura se posle revolucije drastično promenila. Pismenost je sa 40 odsto pre revolucije dostigla zavidnih 86 odsto; Iran danas ima preko dva miliona studenata. Modernizacija neophodna da bi država normalno funkcionisala uticala je da veliki broj mladih ljudi upozna život u ostatku sveta, pre svega zahvaljujući internetu i satelitskim antenama, zvanično zabranjenim. Nije čudo da su mladi jedva dočekali znakove popuštanja koji su došli sa Hatamijem.

Promene na ulicama su bile najvidljivije u izgledu devojaka i mladića. Mada se po zvaničnim islamskim zakonima ženama ispod marame ne sme videti ni pramen kose, odeća ne sme biti tesna, mora pokrivati ruke i noge do članaka, na gradskim ulicama se pojavio veliki broj devojaka i žena sa nehajno zabačenim maramama, u tesno pripijenim kaputićima, savršeno našminkanih. I među momcima je bilo slično, njihov način oblačenja i frizure su i moda i politički stav.

Vladajući verski autoriteti su bili prisiljeni da prihvate promene uz škrgut zuba, talas koji je na mesto predsednika izneo Hatamija bio je opomena da se nešto bitno menja u iranskom društvu.

Vladajuća struktura se brzo pribrala. Funkcija predsednika u Iranu ima veliki simbolički značaj, ali bez pomoći verskih vlasti predsednik ne može učiniti mnogo. Praktično sva izvršna vlast nalazi se u rukama vrhovnog vođe i Saveta čuvara revolucije koji ima 12 članova. Šest su klerici koje bira vrhovni vođa Hamnei, šest pravnici koje bira vrhovni sudija, koga postavlja takođe Hamnei. Savet može da stavi veto na svaki zakon koji donese parlament, kao i mogućnost da odbije prijavu svakog kandidata na izborima na osnovu procene da se njegovo ponašanje kosi sa islamskim normama ponašanja, što ostavlja neograničene mogućnosti manipulacije.

Konzervativci su obilato iskoristili prava na opstrukciju, nije ih pokolebala ni nova Hatamijeva pobeda na izborima 2001. Većinu zakona koje su doneli reformisti u parlamentu Savet čuvara je blokirao, a na parlamentarnim izborima 2004. je diskvalifikovao ogroman broj kandidata reformista. Usledilo je i gašenje velikog broja reformskih časopisa, represija prema mnogim urednicima i novinarima.

Hatamijevi napori da bez otvorenog konflikta sa konzervativcima poveća lične slobode i zemlju otvori i približi svetu za njegove glasače bili su nedovoljni, mada će i danas svako reći da je stanje u Iranu mnogo bolje nego pre 1997. Hatami nije odgovarao ni Americi. Njegova umerenost nije se uklapala u odavno sklopljenu sliku o iranskim političarima, a 2002. je Džordž Buš proglasio Iran jednom od tačaka „osovine zla“.

AHMADINEŽAD: Većina nekadašnjih Hatamijevih glasača nije se ni pojavila na izborima 2005, razočarana izneverenim nadama u velike promene. Hatami se po zakonu nije mogao kandidovati za treći uzastopni mandat, i prostor je ostao otvoren da na njega stupi neko kao Ahmadinežad.

Mahmud Ahmadinežad nije pobedio obećavajući samo odbranu ugrožene revolucije. Njegov nastup bio je kombinacija socijalne demagogije i konzervativizma, a glavna poruka bila je upućena velikom broju siromašnih, kojima je obećavao da će prihode od nafte pravedno rasporediti. To nije bio problem u zemlji u kojoj se društveni kontrasti vide na svakom koraku. U glamuroznim delovima severnog Teherana, gde su vile i palate kojih se ne bi zastidela nijedna svetska metropola, ulicama prolaze novi i skupi automobili, dok je južni deo grada rezervisan za depresivne nizove kućeraka koje naseljava radnička sirotinja što se nekontrolisano doseljava iz drugih delova Irana. Sela pored modernih autoputeva često odišu neopisivom bedom.

Od obećanja nije ostalo ništa, novi predsednik se posvetio „spoljnim“ poslovima, ističući se najviše pretnjama Americi i Izraelu. Za to vreme, cene i inflacija su eksplodirale – i nezaposlenost. Sredinom 2007. poskupeo je i benzin, osnova socijalnog mira u zemlji u kojoj svako vozi nekakav automobil. Poskupljenje i uvođenje ograničenje sledovanja benzina su pratili neredi i demonstracije – uključujući i spaljivanje benzinskih pumpi.

Veliki broj Iranaca za ekonomske probleme krivi Ahmadinežada, čak i umereni konzervativci iz redova vlasti smatraju da tvrdim stavom prema međunarodnoj zajednici i pretnjama Izraelu sadašnji predsednik samo prikriva nesposobnost za rešavanje unutrašnjih problema. Cena nafte koja je sa prošlogodišnjih 147 dolara za barel pala na sadašnjih 36 dolara osuđuje na propast najavljene pokušaje da se pomogne najsiromašnijima.

Mnoge promene koje je donelo Hatamijevo „teheransko proleće“ nisu se vratile ni u početnim godinama kada je predsednik postao Ahmadinežad, naročito u oblačenju i ponašanju mladih. Ulice Teherana su i dalje pune tezgi na kojima se prodaju piratske verzije američkih filmova i zapadna muzika. Na optužbe da su pod uticajem Zapada, mladi odgovaraju da se ne odriču tradicije, ali da žele da budu deo sveta. Rat u Iraku delovao je kao otrežnjujući šamar za onaj deo iranske omladine koji je u Americi video bastion demokratije.

U poslednje vreme, međutim, vlast sve češće kreće u ofanzivu protiv „neislamskih pojava“. Žene koje krše pravila oblačenja i ponašanja se opominju i privode, baš kao i mladići čije frizure nisu odgovarajuće. Kućne zabave na kojima su zajedno i mladići i devojke sve češće su predmet racija, na udaru je i liberalnija štampa, blokiraju se sajtovi nekih stranih medijskih kuća. Ta vrsta pritiska raste pre ovogodišnjih predsedničkih izbora, ali promene koje su u Iranu počele pre 12 godina otišle su predaleko da bi se točak mogao tek tako vratiti nazad. Još oštriji pokušaji da se tako nešto učini mogli bi skupo koštati vladajuću garnituru, čega je valjda i ona svesna.

Ova godina je donela veliku promenu u SAD, zemlji za koju je na mnogo načina već decenijama vezana sudbina Irana. Na mesto predsednika stupio je Barak Obama, kome je čestitao i predsednik Irana Ahmadinežad, što se u prethodnih 30 godina nikada nije desilo. „Ukoliko su zemlje kao Iran spremne da otvore svoje pesnice, one će naići na našu ispruženu ruku“, poručio je Obama. Ponovio je, međutim, i da Vašington očekuje da Teheran „ne pomaže terorističke organizacije, da ne preti Izraelu i da se odrekne nuklearizacije koja može da izazove trku u atomskom naoružanju“. Iranu se još uvek preti „pritiskom i izolacijom“ ukoliko nastavi sadašnji kurs, uz poruku da je „Teheranu ostavljeno da jasno odabere svoju budućnost“. Iranski zvaničnici kažu da će „razmotriti konstruktivne predloge“, ali Teheran upozorava i da je potrebno više od promene tona i nekoliko pozitivnih izjava da bi se verovalo da se politika SAD prema Iranu zaista promenila.

Odnosi između Irana i Zapada zavisiće mnogo i od predsedničkih izbora koji će se u Iranu održati 12. juna. U godini u kojoj se slavi 30 godina revolucije na biralištima će se bitka najverovatnije voditi između Mohamada Hatamija i sadašnjeg predsednika Mahmuda Ahmadinežada, simbola reformatorskog i konzervativnog Irana. I jedan i drugi u svojim istupima pominju neophodnost da se revolucija zaštiti, ali izvesno je da Hatami i Ahmadinežad i njihove pristalice odbranu revolucije posmatraju na drugačiji način.

Za trideset godina promenili su se i svet i Iran. Očigledno je da velike revolucionarne parole ne mogu mobilisati mase kao pre, i da će se izborna trka voditi oko prozaičnijih stvari, kao što je stanje novčanika prosečnog Iranca i njegovih strahova od nove izolacije i novih ratova. Predsedničke izbore, i budućnost revolucije, opet će u rukama držati i žene i mladi, ako poveruju da na tim izborima na svoju budućnost mogu da utiču.