Ubijanje Boga lopatom

Razapeše čoveka preko drvenog stola. Dvojica ga drže za ruke, treći uzima lopatu i pogledom pažljivo i oprezno meri da ne zakači ikone na zidu dok je lopata u zamahu. Neko ga savetuje da „lepo“ udara, rečima „pazi mu jaja“. Čuju se krici mučenika dok čovek-zver, jake konstitucije, kao sumanut deset puta udara lopatom po njegovoj zadnjici. Od siline udaraca i zamaha lopate batinaš se podiže na vrhove prstiju.

Ustaje mučenik, nakon lopatanja, i dobija udarac nogom u glavu. Potom ga postave okrenutog leđima prema zidu ispod ikone Bogorodice. Uz stalnu viku „spusti ruke dole“, mučenik dobija pet jakih naizmeničnih udaraca, levom pa desnom otvorenom šakom.

Nakon toga onaj jake konstitucije hvata ga rukama za glavu, tuče kolenom nekoliko puta po njoj i, za kraj ove brutalne sesije, šutira ga u glavu. Prebijeni sve to podnosi stoički – uz povremeno mučne i teške uzdahe. Čovek-zver kao da je pobesneo, nastavlja da ga bije u glavu pesnicama i nogama dok se ovaj ne onesvesti.

Udarač potom uzima dah na nekoliko sekundi, dok njegov pomoćnik podiže prebijenog nesrećnika. Nakon što ga podignu sa poda, sledi mu još serija udaraca pesnicama u lice. Glavu tučenog pridržava asistent ovog brutalnog folklora; glava mlitavo udara o ikone koje kloparaju o zid na kom vise. „Vodi ga, i veži“, poslednje su reči primenjenog boksera, upućene asistentu.

HRISTOS NOSI RASLABLJENOG: Duhovno rehabilitacioni centar Crna Reka nalazi se nadomak Novog Pazara. Zvanično je registrovan 2005. godine; internet prezentacija je na veb adresi www.sretenje.org.

Na naslovnoj strani nalazi se ikona „Hristos nosi raslabljenog“. Sve izgleda idealno, pa i metode lečenja. Navodi se da se osnova terapije u centru zasniva na dijagnozi današnje civilizacije i svakog pojedinca ponaosob i da je suština problema kod svakog ista, a manifestacije su se razvile prema karakteru ličnosti, roditelja i okoline. Terapija se osmišljava prema stanju svakog pojedinca, pa je kod nekog fokus na radu sa životinjama, u bašti, na građevini ili u nekoj drugoj aktivnosti, kod nekog na razgovorima sa sveštenikom ili sa drugim članovima grupe, kod nekih je učestvovanje u bogosluženjima, a kod svih rad na sebi, introspekcija, čitanje i analiza prethodnog života.

„U samoj suštini lečenja, nije dovoljno odstraniti supstancu iz života bivšeg zavisnika. Praznine koje su nastale upotrebom heroina i drugih opijata moraju se ispuniti ‘dobrim sadržajem’ da bi osoba mogla da nastavi dobar put i suštinski osmisli svoj život“, stoji na sajtu. Iako je sve idealno kao da je reč o turističkom centru, raslabljeni na naslovnici ne izgleda ništa bolje od prebijenih ovisnika koji su prošli ovdašnju rehabilitaciju, a tu se nalazi i fotografija uredne i čiste trpezarije, iste one u kojoj na snimku lopatom i pesnicama „čeličaju“ raslabljenog.

Jedan od onih koji su prošli „rehabilitaciju“ kaže da su ga pri dolasku u centar pratili roditelji. Uz prijatnu priču ponudili su roditeljima ugovor u kom stoji da ovisnik na lečenju pristaje na svaku vrstu tretmana, „što uključuje lakše i malo teže batine“. Potom su potpisali papir u kojem stoji da je period lečenja šest meseci po ceni od 350 evra mesečno. Kaže da su se roditelji odlučili na takav korak ne znajući šta ga sve čeka. Po njemu, drugi presudni faktor bio je očaj roditelja i hvatanje za slamku u bezizlaznoj situaciji: „Radite šta znate samo pomagajte, mi mu ne možemo ništa“, a odgovor je bio: „Ne sekirajte se, mi znamo kako ćemo ga dovesti u red.“

Pogledavši snimak „lečenja“ odmah je prepoznao trpezariju „lečilišta“: „Nije to ništa, čim je u trpezariji. Napolju, u dvorištu, poređaju ovisnike u krug da gledaju kako tuku ´nevaljalog´. Biju motkama, lopatama, pesnicama, šipkama, kaiševima, čime stignu. Jednom prilikom, dok sam gledao šta rade, toliko mi se smučilo da sam povraćao i počela je da me hvata nesvestica. Unutra ipak malo vode računa, ali prostorija u kojoj smo ručali često zna da bude krvava od prebijanja, mada je poznato da mnogi boluju od hepatitisa. Nema ko da razgovara s tobom, biju za sve, čak i za reč koja im se ne dopada ili preki pogled. Ako ne pokušavaš da bežiš, pričaš roditeljima da ti je sve super, onda ne dobiješ batine, ali takvi su retki. Jednog su prebili zato što je rekao roditeljima da mu se ne sviđa ovdašnji hleb.“

Na pitanje „Ko bije?“, odgovora da su to lečeni narkomani koji se prijavljuju da ostanu nakon izlečenja od zavisnosti, a ovlastio ih je otac Branislav. Oni su mu beskrajno lojalni. „Zna i on da bije, često su mu ruke krvave. Kad udara rukama i nogama leti mu mantija na sve strane. Trenira čovek borilačke veštine“, kaže naš sagovornik. Kaže i da one koji su na lečenju poređaju u krug dvorišta, ili ih vode trpezariju, i moraju da gledaju svaku batinašku sesiju. Nikome ne preporučuje lečenje u Duhovno rehabilitacionom centru. „Ipak je bolje ići kod regularnog lekara koji razgovara sa tobom normalno“, kaže naš sagovornik i, koliko on zna, „lečilište je nekima pomoglo, a neke je totalno upropastilo“.

ŠTA RADI POLICIJA: Drugi sagovornik nam je najpre ispričao svoju priču, da bi kasnije od nje odustao, u strahu od „batinaša iz Crne Reke“. On je pokušao bekstvom da se izvuče iz lečilišta. „Uhvatili su me i prebijali kao psa, motkama. Nekoliko puta sam padao u nesvest od batina. Batinajući su me vukli ceo kilometar. Bolje da sam se tog dana udavio u jezeru, nego što sam prošao kroz taj pakao.“ Na pitanje zašto nije slučaj prijavio policiji, odgovara da ne želi više da ima posla sa njima i pita se: „Kome da prijavim? Policiji? Policija je dole mnoge uhvatila i vratila ih ocu Branislavu. Nikad ne bih mogao ni da dokažem kroz koji sam pakao prošao, a natovario bih sebi probleme na vrat. Ima on leđa, misliš da gore ne znaju šta se radi“, odgovara pitanjima bivši štićenik centra koji je, kako kaže, izlečen naknadno uz pomoć privatnog psihijatra.

Prema svedočanstvima naših sagovornika, nemoguće je u centru saznati bilo šta o brutalnostima tokom lečenja. Prilikom poseta čuvari prisustvuju svakom razgovoru između pacijenata i roditelja. Svaki pokušaj bekstva je osuđen na propast: „Bilo šta da kažete bilo kome, istog trenutka će prijaviti ‘pajser brigadi’ u strahu da ne bude prebijen zato što je znao, a nije rekao“, kaže naš sagovornik.

Raspitujući se o Crnoj Reci čuli smo da je „otac Branislav prek i nezgodan, i da mu ne nedostaje samopouzdanja“. U centru je prebijena cela romska porodica Vasić kad su pokušali sina da izvuku odatle. Oni su tvrdili da ih je tuklo njih tridesetak zajedno sa Branislavom. Branislav je tvrdio da su psovali i vređali; medijska prašina – kako se digla tako se i slegla.

Iz razgovora sa poznavaocima prilika unutar crkve kao institucije i crkvenim licima koji su na službi u i oko Novog Pazara može se zaključiti da je taj centar imao drugačiju namenu, i osnovna ideja je bila drugačija. To je blagoslovio i vladika Artemije, ali kad je video da se sve otrglo kontroli, on je digao ruke. Otac Nikolaj, starešina manastira Crna Reka, i dalje je žestok protivnik metoda koje koristi Branislav, ali njemu niko ništa ne može, a ovog niko ništa ne pita. Radi šta hoće; rukopoložio ga je Pahomije kog je napustio nakon afere pedofilije.

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da je veoma sumnjičav prema metodama lečenja koje nisu pod kontrolom stručnih lica i zdravstvenih ustanova. „Te teme se sporadično pominju po medijima, ali su to jako važne teme koje nikad nisu istražene do kraja. Nije problem što je vladika Artemije to blagoslovio, to je pod njegovom jurisdikcijom, ali je problem što država nema baš nikakav uvid u to šta se i kako tamo radi, bez stručnog nadzora.“

KO ZNA ŠTA RADE: Stanovnici Ribarića, mestašca pokraj Novog Pazara u neposrednoj blizini lečilišta, ne gledaju blagonaklono na centar, ako je suditi po onima s kojima smo razgovarali. „Nemamo pojma šta se radi gore. Viđamo ih ovde pokraj rečice sa opasnim psima, nekad ima jurnjave po gradu, ko zna šta rade? U te krajeve smo prestali da zalazimo, opasno je“, kaže jedan ovdašnji žitelj.

Do manastira Crna Reka dolazi se preko mosta na Ribarićkom jezeru. Put je delom asfaltni, delom posut tucanikom. Tu nam je monah pokazao manastir u steni koji datira iz XIII veka, a zatim uputio na starešinu manastira, Nikolaja, koji kaže da manastir nema veze sa lečilištem iako je ono na manastirskoj zemlji. „Oni su nam samo komšije i mi sa njima imamo komšijske odnose. Ne mešamo se u njihov posao niti imamo pravo to da radimo, a ne želimo ni oni da se mešaju u naš ovde“, kaže, upućujući nas na kilometar udaljeno lečilište Branislava Peranovića i njegovog zamenika Dejana Jakovljevića.

Do lečilišta se dolazi kroz gustu bukovu šumu, zemljanim putem. Prvo na šta se nailazi je zidani nezavršeni objekat, a potom se ulazi neposredno u lečilište. Ulazak automobila zatekao je sve prisutne. Munjevitom brzinom nekoliko momaka je opkolilo kola, uz povike da se mora izaći van kruga lečilišta. Nakon pitanja „Ko si? Šta si? Otkud ti?“, jedan od momaka je ostao tu da čuva gosta i automobil, van kruga, dok su drugi budno pratili razvoj situacije iz neposredne blizine.

Nakon toga je nastala povika na nekoga („Kako nije poneo Motorolu!“) i čekanje od nekih desetak minuta, posle čega stiže (valjda) šef obezbeđenja i kaže da se čuo s Dejanom. U njihovoj pratnji sam sproveden na nekakvu otvorenu terasu. Od viđenih objekata ovaj je bio najveći, reklo bi se da je stambena kuća u kojoj žive Peranovići. Skuvaše kafu, ali i dalje neprijatno i napeto. Od malopređašnje manastirske atmosfere ni traga ni glasa, kao da čovek nije u duhovnom centru.

NENAJAVLJENI GOST: Prvo što upada u oči su kavezi sa pitbul terijerima i dobermanima, a nema ih malo. Tu je i nekoliko terenskih vozila i zidanih objekata. Čuje se i žamor iz obližnje šume. U centralnom delu nalazi se i kuća Branislava Peranovića koji ovde živi sa porodicom. Atmosfera može da se opiše u jednoj reči – jadna. Liči na mini Gvantanamo otvorenog tipa; ukoliko bi ma ko pokušao bekstvo, ne bi imao kuda. Ubrzo stiže i Peranovićev zamenik, Dejan. Progutavši bukvicu „odakle nenajavljen“, objasnio sam da sam nekoliko puta pokušavao da telefonom kontaktiram Branislava, bezuspešno, pa došao na lice mesta. Nakon uvida u novinarsku akreditaciju, zamenik je pozvao šefa objasnivši mi da je ovaj pre dve nedelje promenio broj. U telefonskom razgovoru, ponovo bukvica o nenajavljivanju. „To je neprofesionalno, šta sad hoćete, sve zanima šta se ovde radi, pa dolazili su novinari iz ‘Nacionalne geografije’ i razgovarali sa štićenicima. Ne možete da dolazite tek tako, to je ustanova zatvorenog tipa. Pišite šta hoćete, Dejan nema moj blagoslov da vam da intervju“, rekao je Branislav. U trenutku dok sam Dejanu Jakovljeviću objasnio da ću doći ponovo, uz njegovo „Zašto biste dolazili ponovo?“, ponovo je zazvonio telefon. Zamenik saopštava da će Branislav dati intervju, ukoliko mu se tekst da na korekciju i autorizaciju.

Pri izlasku, iza ugla one kuće stajalo je desetak onih, reklo bi se, iz obezbeđenja, pošto nisu nosili nikakva obeležja, niti posebne uniforme. U tom trenutku, lanuo je doberman i povukao čuvara, kidišući – čisto da se zna ko je gazda, a ko nezvani gost.

Nismo dobili odgovore na pitanja može li neko s poljoprivrednom strukom bolesnicima da dozira lekove? Zašto tuku one koji beže želeći da napuste centar? Odakle nekome pravo da ovlasti lečene narkomane da tuku lopatama? Pošto je u nekoliko navrata javno na televiziji govorio da „ne voli da bije, ali nekad mora“, da li mu hrišćanska religija i mantija dozvoljavaju da prebija ljude? Odobrava li mu zvanična crkva nasilje nad pacijentima? Na račun čega mu je odobreno da drži i vodi centar?