Bog u povlačenju

Gil Anidžar (Gil Anidjar), profesor na Columbia University u Njujorku, predavač na odseku za religiju, gostovao je nedavno na beogradskom Fakultetu za medije i komunikaciju gde je održao kurs o Mišelu Fukou. Poslednjih desetak godina intenzivno se bavi odnosima između Izraela i Palestinaca. Kao učenik i prijatelj francuskog filozofa Žaka Deride, Anidžar u svoj pristup bliskoistočnom pitanju unosi snažnu crtu dekonstrukcije koja, ponešto pojednostavljeno rečeno, kombinuje političku, etničku, religijsku i filozofsku perspektivu. Do sada je objavio knjige Our Place in al–Andalus: Kabbalah, Philosophy, Literature in Arab Jewish Letters (Stanford UP, 2002); The Jew, the Arab: A History of the Enemy (Stanford UP, 2003); Semites: Race, Religion, Literature (Stanford UP, 2008). Anidžarova knjiga Jevrejin, Arapin: istorija neprijateljstva pojavila se u izdanju Beogradskog kruga 2006. godine.

„VREME„: Iako se bavite odnosima između Izraela i Palestinaca, vaš pristup, stiče se utisak, nikada nije neposredan.

GIL ANIDŽAR: Ono što pokušavam da izmestim jeste smisao neposrednog. Problem između Jevreja i Arapa upravo je neposrednost. Prva stvar koja se pretpostavlja u odnosu Jevreja i Arapa jeste da Jevrejin nije Arapin, a Arapin nije Jevrejin. Iako je lako pokazati da ta podela ne stoji – postoji znatan deo stanovništva koji ne odgovara toj podeli – razdvajanje je, ipak, izričito. Mene zanima kako dolazi do takvog razdvajanja.

U definisanju problema nalazi se i deo njegovog rešenja. Ako se kaže da je problem izraelski i palestinski, dakle ako se upotrebe termini koji su, manje ili više, sinonimi za Jevrejin i Arapin, ali ne sasvim, tada je problem, ponešto pojednostavljeno rečeno, doveden u ravan politike: reč je o dve nacionalne zajednice koje imaju svoje interese. (Kada se kaže „Jevrejin“ to podrazumeva 3000 godina istorije. Ako se, pak, kaže „Izraelac“, onda istorija počinje od 1948. godine.) Ako, s druge strane, kažemo da je problem između Jevreja i Muslimana, tada je reč o religijskom problemu čija je priroda iz temelja drugačija. Tada se može reći da je problem ili nerešiv, da se može rešiti na drugačiji način, ili se može razrešiti politički. Kako god, problem se postavlja na temeljno drugačiji način. Na francuskom jeziku, recimo, kada se govori o Izraelu govori se o hebrejskoj državi. To je rešenje između prethodna dva. No, u engleskom podela je jasna: Jevrejin i Arapin, Jew and Arab. Jevrejin – religija judaizam, musliman – religija islam. Arapin i Jevrejin su, međutim, etnička određenja. E sad, ako se postavi pitanje kako da definišemo Jevrejina i Arapina, tada dolazimo do problema izbora reči. Kažemo li Jevrejin–Arapin, onda je problem Jevrejina i Arapina u samom središtu i rešenje je već tu u onoj meri u kojoj definicija problema određuje njegovo rešenje.

Zanima me kako da između tri načina mišljenja: političkog (Izraelac–Palestinac), religijskog, (Jevrejin–musliman) i etničkog (Jevrejin–Arapin) odaberemo onaj koji vodi do mogućeg rešenja. Ako govorimo o problemu između Jevreja i Arapa tada imamo različite zajednice koje imaju različiti interes, ali postoji potencijal da se one misle u nekakvom jedinstvu. Kada se kaže crnac i belac to problem definiše na jedan način, ali kada se kaže Južnoafrikanac to podrazumeva identitet koji se može prepoznati i priznati. Dakle, zanimaju me termini između kojih neće biti postavljen most, već koji će moći da obrazuju nekakvo Jedno. Ne homogeno Jedno, već Jedno koje podrazumeva i Arape i Jevreje i hrišćane i Jermene. Dakle država koja dopušta sve te identitete što učestvuju u prirodi države.

Ako je politika, prema jednom vašem određenju, „opis razlika„, ako politika počinje tamo gde ima razlika, kako funkcionišu razlike koje su, na neki način, već potvrđene?

Fascinira me što neke razlike ne samo da su afirmisane već postaje nemoguće prevazići ih: Jevrejin–Arapin, na primer. Postoje ljudi koji ne misle tu razliku, koji je ne žive. Istorijski gledano, razlika između Jevreja i Arapa – kako mi je govorio jedan prijatelj – jeste kao razlika između Srba i Albanaca. To nije uvek tako velika razlika, možda je bolje reći da nema razlike uopšte, i ona, ta razlika, kao tema sukoba nije nužna. Na delu je, međutim, umnožavanje razlika: najpre jezik, pa religija, pa običaji i tako dalje, što dovodi do toga da se, na kraju, treba odvojiti. Istorija te nepomirljive razlike, to je ono što me zanima. Šta održava tu razliku i zašto ljudi misle da je ona nepomirljiva?

Razlika koja se takođe ističe jeste razlika između religije i politike. Razlikovanje između religije i politike, teologije i politike, razlika je koje se ne odnosi toliko na Bliski istok, već je vezana za Zapad, za hrišćanski zapad, hrišćansku zapadnu Evropu. Ta je razlika povezana sa istorijom katoličke i protestantske crkve. I kada se gleda uloga Jevrejina i Arapina, Jevrejina i muslimana, u zapadnom imaginarijumu, i to već 1500 godina, primećuje se da problem između Izraelaca i Palestinaca ima vrlo bizarno poreklo: u hrišćanskoj Evropi. I kada mi neko kaže da to nije konkretno, ja mu odgovaram upravo suprotno: ne, to je sasvim konkretno. Konkretno ponekad ume da nestane. Dobro je poznata istorija kolonijalizma Izraela i Palestine. Ali manje se zna o ulozi hrišćanske zapadne teologije, katoličke i protestantske, u Izraelu i Palestini. Papa, recimo, koji je bio u poseti tom regionu, dobro zna da je angažovan u nečemu što nije nevidljivo u Jerusalimu. On nije potpuno neutralan. Naša je slika sledeća: katolička je crkva za mir, dok se Jevreji i Arapi bore. Ni u istoriji ni danas to nije sasvim slučaj.

Ako hoćemo konkretno da govorimo o problemu Jevrejin–Arapin, moramo u obzir da uzmemo da postoji i treći član, srednji član, koji je Evropa ili Amerika, zapadno hrišćanstvo. No, manje je značajno koliko je tih članova. Značajnije je što upravo taj srednji član pravi razliku. On određuje ko je Arapin, a ko Jevrejin.

Da li se, danas, može govoriti o politici koja se razume kao način organizacije zajednice (liberalni model), kao način upravljanja i administriranja, a ne kao ono što pravi razliku prijatelj–neprijatelj?

Ako bismo mogli da mislimo zajednicu bez dovođenja u pitanje proizvodnje njenih granica – što se, naravno, čini fantazmom – otvara se pitanje da li je mišljenje autonomno, ili ono to nije. Zajednica, naravno, nikada nije samo jedna. Postoji mnogo stvari kod Karla Šmita sa kojima se ne slažem, ali neslaganje nije dijagnoza. Šmit daje nemilosrdnu dijagnozu politike i političkog. Odnosi između zajednica, naročito danas, ne mogu se apstrahovati od načina na koji se politika misli unutar zajednice. Danas nema, ako ih je ikada i bilo, autonomnih zajednica. Ako ih je, u prošlosti, bilo, ta je autonomija uvek bila u odnosu sa, tako da kažemo, okolinom. Pitanje granice je, dakle, uvek bilo porozno. Misliti sebe a da se ne misli drugi čini mi se najvećim mogućim nasiljem: drugi ne postoji. Ja ne želim neprijatelje. Drugi je drugi, neka drugi želi šta god hoće, ja postojim u sebi. Ali to je najnasilniji fantazam. Ne baviti se drugim kao da za mene nema mesta u drugoj zajednici, među drugim zajednicama, to je nemoguće. Mora se, dakle, pregovarati. Pregovori se, doduše, i dalje događaju u hobsovskoj šemi, nema međunarodne demokratije. Šmit nam, dakle, omogućuje da situaciju prepoznamo kao situaciju suprotstavljenosti protivnika, neprijateljstva, ali se ta situacija predstavlja kao humanitarna, kosmopolitska.

Da li, u sferi političkog, ima smisla govoriti o podeli na levicu i desnicu?

Ne verujem. Dozvolite da navedem jedan primer. Levica i desnica u Izraelu temeljno se slažu oko jednog principa koji glasi: u Izraelu ne treba da bude Arapa zato što Izrael treba da bude i da ostane jevrejska država. Razlika između levice i desnice u tome je što levica kaže da granicu treba pomeriti tako da Arapi ostanu s druge strane, dok desnica kaže da treba pomeriti Arape, a granice ostaviti. Da li je to diskurs levice? Rekao bih da ne. Ista je situacija sa ekonomijom. Nema levičarskog govora, nema ozbiljnog levičarskog govora. On postoji, ali ne nudi alternativu liberalnom kapitalizmu.

Kapitalistički projekt finansijalizacije sveta trenutno je prekinut, on ima svoje granice, što otvara mogućnost da se zamisli drugačiji svet. Postoji u Kabali, u tom mističkom spisu, jedna formula koja kaže: Bogu je potrebno da se povuče da bi ostavio neki prostor u kojem svet može da se održi. Jer, u Bogu ne postoji ništa drugo do Boga. Zamisliti jedan politički čin umanjenja, povlačenja. Ne treba biti sve. To je Ideja koja kaže da ne treba biti svugde. Ne treba naše ideje svugde da stižu, naše institucije svuda da se šire, za razliku od našeg inherentnog prozelitizma koji kaže da svi treba da žive na isti način. Šmit je bio u pravu kada je govorio da ne sme da postoji samo jedna zajednica – kada bi čovečanstvo postalo jedno, problem bi bio ko bi ostao izvan te zajednice. Ne kažem da treba poništiti tu ideju, da ne treba govoriti o čovečanstvu, o čitavom svetu kao čovečanstvu, ali ne treba govoriti u ime svih. To je kulturna megalomanija koja kaže da je pronašla sredstva da stigne do svih. Možda bi trebalo da postoji neka vrsta kolektivne askeze koja kaže da staranje o sebi jeste takođe restrikcija sebe. Drugim rečima, ne da bi se ignorisao drugi, već da bi se skrenula pažnja na drugog.

Gde vi vidite sopstveno mesto u savremenom intelektualnom spektru koji se deli na, s jedne strane, vrlo popularnu levu scenu (sa Žižekom, Badjuom, Negrijem…), dok su, s druge strane, „liberali„? I da li je to, uopšte, legitimno pitanje?

Intelektualac je kategorija s kojom je, po mom mišljenju, završeno. Svaki intelektualac ima neku instituciju iza sebe. Adorno je imao radio. Zola je imao novine. Štampa je bila institucija koja je omogućila ulogu nekih intelektualaca. Nisam ubeđen da još ima institucija koje imaju mesto, odnosno koje održavaju intelektualnu funkciju. Ima, naravno, ljudi koji kruže, koji govore. Ali ako uporedimo Slavoja Žižeka i Tomasa Fridmana i prizovemo funkciju intelektualca, funkciju koja bi odgovarala institucionalnom nivou kakav je postojao u prošlosti, Fridman je taj koji više zadovoljava taj kriterijum nego Žižek, ili Badju. Možda će nove institucije da proizvedu novu figuru intelektualca u budućnosti, možda toj figuri neće biti potrebno da bude individua. U situaciji u kojoj imamo proizvođenje ideja i imaginacije, pitanje je gde se te ideje proizvode. Da li ih proizvode ljudi koji čitaju i pišu? Ako Fidman ne proizvodi ideje to je, naprosto, zato što ih nema. To su opšta mesta, klišei koji odgovaraju nekoj vrsti glasina, ponavljanju uvek istih stvari koje valja prodati: potrebna nam je trgovina, mir, budućnost je lepa, treba napredovati, drugim rečima – ništa. Gde je imaginacija? Štampa se tu pojavljuje kao četvrto telo u državama koje nudi drugu perspektivu. No, gde je sada ta perspektiva? Kakve su mogućnosti da se misli drugačije? Ne vidim je. Postoji neka vrsta stalne atomizacije, što, naravno, nije nova ideja, ali sada imamo nove oblike atomizacije. U Sjedinjenim Državama, recimo, sve je manje televizije, a sve više klipova. Ne gleda se više televizija, nego klipovi koji traju dva, tri minuta, na YouTubu. Umesto emisija – MTV na primer – imamo segmente tih emisija. Sve se fragmentira. Svaki je pojam sada povezan sa atomizacijom svega. Umnožavanje političkih pokreta, nevladinih organizacija, muzičkih pokreta – svako ima svoju muziku – svako proizvodi sopstveni prostor pomoći Ipoda, recimo. Tu nam atomizaciju, naravno, omogućuje tehnologija. Kao da svi žele istu stvar, ali niko ne želi istu stvar kao svi. Utoliko nisam ubeđen da postoji fundamentalna razlika između Fukojame, recimo, i Badjua. Nadam se da postoji, ali nisam u to ubeđen.

I ja sam dolazim iz jedne institucije, sa Columbia University, koja mi omogućava da govorim, sa minimalnim posledicama po nju. Hoću reći, mogu da kažem šta god hoću. Ali većina univerziteta više ne garantuje sigurnost rada i niko više nije siguran. Danas je sigurno, možda, nekoliko funkcionera, nekoliko sudija i nekoliko profesora Univerziteta. Na univerzitetu svako drži svoje kurseve, ali je sve više izolovan. Šta sada tu može da uradi neki intelektualac? Kako da razvije razgovor? Ti me slušaš, ja imam neke ideje, ali imaš ih i ti, danas su ovakve, sutra drugačije. Svako ima mišljenje i svako ima pravo na mišljenje. Ne vidim instituciju koja bi to objedinila. Kako živeti zajedno? Svako je sve manje uključen u socijalnu mrežu. No, moguće je da sam ja staromodan. Postoje socijalne mreže koje možda omogućuju imaginaciju. Ali ne verujem da su intelektualci ti koji ih stvaraju, koji ih omogućuju, niti ih oni održavaju.