Čudni putnik

Navršilo se tačno 125 godina od kada je prvi voz prošao „gvozdenim putem“ Srbije. Bilo je to u četvrtak 23. avgusta po starom, odnosno 4. septembra 1884. godine po novom kalendaru. Nekoliko dana kasnije, 15. septembra, ova pruga normalnog koloseka od Beograda do Niša dužine 243,5 km, puštena je u redovan saobraćaj.

Prvi putnički voz u istoriji srpske železnice krenuo je na vreme. Sa Kalemegdana je ispraćen počasnom topovskom paljbom i mnoštvom sveta koji se iz svih delova prestonice, tog sunčanog jutra, slio na svečano okićenu i još nedovršenu železničku stanicu. Ali, iako je tadašnja štampa za polazak prvog voza pisala da je „od Boja na Kosovu, ovo najznačajniji događaj u Srbiji“, njemu nije prisustvovao kralj. Milan Obrenović je odlučio da dva dana ranije otputuje prvim vozom ka Zapadu, preko novog mosta na Savi za Beč.

Sigurno da je srpska železnica u svojoj istoriji imala još, poput ovog sa kraljem, čudnih događaja. Odlučujemo se za jedan, koji se zbio 15. septembra 1900. godine, o kojem je u „Politici“, pod naslovom „Prolazak Musafer-ed-dina šaha persijskog kroz Srbiju“ u dva nastavka, 20. i 21. maja 1927, pisao njegov neposredni akter, Milivoj J. Nikolajević, divizijski general u penziji, nekadašnji maršal Dvora.

Kao priređivač trudila sam se da izvršim samo neophodna skraćenja i intervencije Nikolajevićevog teksta, uz prethodno objašnjenje da je Musafer el Din (1853–1907) vladao Iranom od 1896. do 1907. godine, da je bio poznat po svom ekstravagantnom životu i da je za njegovo finansijsko pokriće davao, putem koncesija, stranim firmama kontrolu nad prirodnim bogatstvima svoje velike zemlje. Nakon protesta aristokratije i sveštenstva, šah je krajem 1906. doneo novi Ustav, ograničivši svoju vlast, ali je nakon 40 dana umro. Dakle, evo priče maršala srpskog Dvora o ovom čudnom putniku.

NAJAVA DOLASKA: „U vremenu kada je Šah persijski imao, pri svome povratku iz Evrope, da prođe kroz Srbiju, bio sam sa Kraljem u Smederevu (Aleksandar Obrenović je tada imao 24, a Nikolajević 39 godina, prim. Z. J.). O jutarnjem mome raportu, naredi mi Kralj, da odem u Beograd radi dočeka Šaha, koji u povratku svome iz Evrope za Persiju, stiže 15. septembra 1900. godine, da u sporazumu sa železničkom direkcijom naredim specijalni kraljevski voz za Šaha i njegovu svitu i da ga kroz Srbiju propratim. Osim tebe narediću, reče Kralj, da Šaha pri dolasku dočekaju i pozdrave još i neki ministara i da ga kroz Srbiju isprate.“

PRIPREMA: „Čim sam dobio ovu zapovest, odmah sam napisao i isposlovao šifrovanu depešu našem generalnom konzulu u Budimpešti g. Đorđu Barlovcu i u vezi Šahovog putovanja dobio odgovor: Šah odavde polazi 15. ov.m. naročitim dvorskim vozom i stiže u Zemun istog dana u 8½ uveče. U njegovoj sviti ima oko 45 osoba, osim posluge. Iste noći Šah će produžiti put za Carigrad. Spremite samo limunade i oranžade. Po prijemu telegrama, odmah sam se telefonom obratio železničkoj direkciji i saopštio im Kraljevo naređenje. Dalje sam izdao nalog posluzi, pa sam sutradan otputovao lađom za Beograd.

Od ministara za ovaj posao behu određeni: g. Nastas Antonović, ministar pravde, g. Dušan Spasić, ministar narodne privrede i g. Pavle Marinković, ministar prosvete, a od strane vojske đeneral g. Pavle Bošković upravitelj Vojne akademije.

Došav u Beograd, saznadoh da radi dočeka Šaha dolazi iz Carigrada naročito Sultanovo izaslanstvo, po vođstvom ličnog Sultanovog sekretara, kao i da se ovom izaslanstvu hoće da pridruži i ovdašnji turski poslanik sa svojim personalom, te da tu, u ime Sultanovo pozdrave Šaha. Kako od Kralja nisam dobio nikakav nalog za ovo izaslanstvo, obratim se preko telefona Kralju. Kralj mi odgovori: Ništa nisam protiv toga da Sultanova misija pozdravi Šaha, samo ti skrećem pažnju na to, da moje izaslanstvo bude prvo koje će u ime Moje pozdraviti Šaha kada on stupi na našu teritoriju. Šah je Moj gost, a ne Sultanov. U najmanju ruku, ovo je od strane Turaka nekorektnost. Ja mislim da oni to čine namerno, da bi Šahu pokazali da njina država počinje od Beograda. Na dalje odavde oni bi mogli da pozdrave i prime Šaha od Caribroda (današnji Dimitrovgrad, prim. Z. J.), ali za to neka se računaju sa Bugarima.

Saopšti Kralju i to, da Feti Paša sa osobljem svog poslanstva hoće da ide sa nama vozom do Zemuna u susret Šahu i umolih Ga za naređenje po ovome. On se i sad, veli Kralj, kao i uvek po njegovom običaju, utrpava kao konjska muva. Pokušajte ovo razložiti mu i objasniti, a ako on ne htedne, primite ga kao Mog gosta, s tim da on mora doći posle Mog izaslanstva.“

SUSRET U ZEMUNU: „Dana koga Šah stiže u Zemun, otišli smo tamo vozom, razume se sa Feti Pašom koji se nije dao ubediti, jer je želeo da pred Sultanovim izaslanstvom pokaže svoju moć. Kad je Šah stigao vozom u Zemun, i dok se vršilo pretovarivanje iz jednog u drugi voz, Šah je odveden u jednu od čekaonica Zemunske železničke stanice, gde bi mu se Kraljevo izaslanstvo imalo predstaviti. Feti Paša je pokušao da prvi pozdravi Šaha, ali ga Marinković spreči. Zbog ovoga je Feti Paša bio jako ljut. Putovao je sa nama samo do Lapova, a onda je sa svojim personalom izašao, da bi se običnim vozom vratio u Beograd.

U Zemunu sam ulučio priliku da se predstavim đeneralu Velshajmu, koji je bio pridodat Šahu na službu za vreme njegovog bavljenja na teritoriji Austro-Ugarske, koji mi je rekao: Dragi kamarad, neka vam je srećan put, tek ćete videti šta vozite. Odmah nisam shvatio đeneralove reči, ali sam ih već u Beogradu razumeo.“

DOČEK U BEOGRADU: „Dolazak dvorskog voza sa šahom pozdravljen je na beogradskoj železničkoj stanici sviranjem persijske himne, odavanjem vojnih počasti i usklicima velikog broja iskupljenog sveta, koji je došao da vidi i pozdravi monarha Persije.

Pošto je primio raport od komandanta mesta generala Mihaila Magdalenića i komandira počasne čete i ovu otpozdravio, Njegovo Veličanstvo Šah je ušao u Kraljev salon, gde su mu predstavljeni neki od naših činovnika, koji su dočeku prisustvovali. Posle toga je Šah i ostali poslužen i ubrzo se vratio u svoj vagon.“

PROMENA PLANA: „Za ovo vreme bavljenja u salonu imala je samo dotadanja lokomotiva ovog voza da se otkači i potom produži put kroz Srbiju, kao što je to bilo i utvrđeno. Ali, to se nije desilo. U poslednjem trenutku, kad je voz već trebao da krene, priđe mi persijski ambasador iz Carigrada i saopšti mi Šahovo naređenje da se noćas ne putuje.

Neće biti bez interesa da objasnim povod ovom Šahovom naređenju. U Šahovoj sviti, nalazio se i jedan ‘astrolog’, čijim vradžbinama i proricanjima Šah jako veruje. Taj čovek veoma rđave spoljašnjosti, oko 60 godina, neobrijan i neošišan, prljav, pijanog izgleda, sa prekrštenim nogama, seđaše u jednom uglu kupea ađutantskog vagona. Prolazeći službenim poslovima pored ovog vagona, primetih ovu individuu i začudih se otkud on u ovom društvu. Ni na kraj pameti da pomislim da je taj, koji silnog Šaha drži u potpunoj svojoj vlasti, raznim vradžbinama i proricanjem sudbine. Eto, taj stvor odlučio je, da Šah ove noći ne treba da putuje, nego da ostane gde je i tu prenoći.

Kad primih ovu zapovest, nađoh se u nevolji: direktor železnice beše takođe neprijatno iznenađen. Neznadoh šta ću pre da preduzmem, jer ja za sutrašnji doručak i ručak u vozu za tako ogroman broj osoba nemam apsolutno nikakvog potrebnog materijala, osim limunade i oranžade, a nemam ni dovoljno posluge. Veče je, skoro 9½ časova, kud ću sada nabaviti potreban materijal za kujnu?

Pozvah u pomoć iskusnog dugogodišnjeg dvorskog kuvara Stareka. Odgovori mi da je u ovo doba nemoguće išta nabaviti i da se za tako veliki broj osoba nema mogućnosti što pripremiti za doručak i ručak u vozu, jer i kujna voza nema tolikog kapaciteta. U ovoj velikoj nevolji priđe mi u pomoć železnički restorater poč. Svetozar Stefanović. On mi predloži da će on još noćas narediti restoraciji u Lapovu da odmah zakolju 40 pari pilića, 12 gusaka, 6 ćuraka i 8 jagnjadi, da se to lepo ispeče i kad naš voz bude stigao sutra dan u Lapovo, da se u voz unese. Naravno, oberučke sam primio ovu ljubaznu ponudu, te isplivah iz mučnog položaja u koji me je bacio onaj prljavi ´astrolog´.

Čim je Šah legao da spava, sve se živo ućuta. U ađutantskom kupeu Veliki Vezir u košulji i gaćama, zaogrnut jednim kaputom i prekrštenim nogama, primaše referat svog sekretara i otvaraše poštu – naravno, sve u najvećoj tišini. Sekretar stajaše pred Velikim Vezirom kao kip, malo pognut i sa rukama na trbuhu. Svi ostali persijski velikodostojnici, ministri i ambasadori, stajahu nemi u jednom kutu ovog istog kupea i očekivahu svršetak ovog službenog posla, posle koga će ih Sadrazam milostivo udostojiti koje reči i otpustiti da se i oni odmore.

Za Šaha beše pripremljen spavaći kupe Kraljev u Kraljevom vagonu. Iako je postelja sa pokrivačem i jastucima bila izvanredno fina, potpuno kraljevska, ipak je sve to na varvarski način izneto i bačeno, a za Šaha je doneta njegova naročita postelja sa pokrivačima, koja je prostrta po podu vagonskom, te je On na njoj proveo noć. Ovo je urađeno iz razloga što, kako vele, pravovernom Šahu nedostojno je da legne u postelju jednog inovernika.

Za sve vreme dok je Šah spavao njegov lični momak čučao je više njegove glave i ladio ga jednom prilično velikom lepezom, jer je ova noć bila dosta topla. Tako uživa samo jedan obesni istočnjački apsolutni Gospodar.“

VOZ JE NAJZAD KRENUO: „Sutradan, tačno u 6 časova izjutra, voz je krenuo u pravcu Niša. Već oko 8 časova, počeo se tražiti doručak, većinom čaj, ali o ručku nastaše prave teškoće. Šahov vagon beše u sredini kompozicije voza. Osobama koje se nalažahu u vagonima ispred Šahovog, mogao se ručak izdati, ali onima u pozadnim vagonima beše nemoguće doturiti, jer prolaz kroz Šahov vagon beše zabranjen. Gladni velikodostojnici ovog pustog i obesnog Vladara, koji se nalažahu u drugoj polovini vagona ovog voza, uzalud zapomagahu, da se i njima da ručak, ali to beše nemoguće sve do pred Aleksincom, kod koje varoši staje voz, te ulučismo priliku da i ostalim doturimo jela.

U Kraljevoj trpezariji obeduje Šah, pored njega sedi njegov Veliki Vezir, ali i on jede, dok svi ostali ministri stoje oko stola nemi, pognute glave sa rukama prekrštenim na trbuhu, te na taj način prave Šahu društvo. Tek pošto je Šah završio svoj obed, i povukao se u svoj kupe da otpočine, počeo je da se služi ručak i ministrima u istoj trpezariji.

O urednom železničkom saobraćaju Šah ne vodi nikakve brige. On menja propisani red vožnje po svom ćefu, zadržava voz gde hoće, a ne može da podnese ni veću brzinu voza od 30 km/čas. Htedoh da ispadnem iz voza dajući maramom znak mašinovođi da smanji brzinu, ali on gleda svoj posao i ne vidi moje mahanje maramom. Međutim, ambasadori i ministri jure k meni jedno za drugim sa Šahovim naređenjem da voz pođe manjom brzinom. Bogami, malo se i pobojah da me Šah, po svom običaju, ne obesi za neizvršenje njegove zapovesti.

U Nišu beše počasna četa sa zastavom i zvaničnicima. Tu sam ih trebao Šahu predstaviti, tu je trebao Šah da siđe iz vagona i pozdravi četu, ali on ne hte to da učini i stoga privedoh naše ljude u Šahov vagon radi pozdrava i predstavke. On ih tupo pogleda i okrete im leđa, oni postojaše u vagonu minut dva i ja im dadoh znak, te odoše.

Hvala Bogu kad jednom stigosmo u Caribroid da se kurtališem ove napasti. Laknu mi kad ga predadoh Bugarima. Tada se setih i razumedoh reči đenerala Velshajma, koje mi je izgovorio u Zemunu. Iste noći svi mi pridati Šahu na službu za vreme ovog puta, vratili smo se u Beograd.“

Podsećanjem na ovog njenog čudnog putnika, čestitamo našoj Železnici 125. godišnjicu.