"Leteći cirkus Montija Pajtona" bio je revolucija u oblasti popularne kulture – njihov humor zasnovan na apsurdu, neskrivena ciničnost, otvoreno ruganje svakoj vrsti autoriteta, učinili su da mnogo toga ne ostane isto kao što je bilo pre toga
Pismo Montija Pajtona srpskom prijatelju
Dragi prijatelji,
Kao što svi odlično znate, Leteći cirkus Montija Pajtona nastao je baš u Srbiji, jednog divnog aprilskog dana sredinom juna, nakon okupljanja šestorice studenata sa Oksforda i Kembridža u nameri da podignu spomenik Noelu Kavardu, najsofisticiranijem pozorišnom piscu dvadesetog veka i svom velikom idolu. Beskrajno raspravljanje oko toga kako bi skulptura trebalo da izgleda i da li je ispravno da bude postavljena usred Vojvodine trajalo je do ranih jutarnjih časova, kada je konačno postignut dogovor da čitava ova debata bude pretvorena u TV skeč, ali bez spominjanja imena nekakvog pisca, pa makar on bio i genije.
Rezultat svega toga je „Leteći cirkus Noela Kavarda“, kojeg čini, kao što svi dobro znate, koloplet srpskih narodnih pripovedaka, viceva i pesama. Prema sveopštem mišljenju, ovaj televizijski serijal odražava samu suštinu srpskog bića.
Nadam se da uživate u ovoj svečanosti koja obeležava četrdeset godina besmisla u Srbiji.
Sve najbolje,
Teri Džons
(Pozdravno pismo jednog od originalnih članova tima „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ povodom pančevačke proslave četrdesetogodišnjice od nastanka „Cirkusa“, pročitano 5. oktobra 2009)
Sam pomen jednog datuma, petog oktobra, u Srbiji budi uspomene na… nazovimo to revolucijom. Bez i najmanje želje da izvodim podsmešljiva poređenja, petog oktobra se dogodila još jedna revolucija – godine 1969, sa početkom u 23 sata, na Televiziji BBC1 emitovana je prva emisija serijala „Leteći cirkus Montija Pajtona“. Bilo je to revolucija u oblasti popularne kulture – njihov humor zasnovan na apsurdu, neskrivena ciničnost, otvoreno ruganje svakoj vrsti autoriteta, učinili su da mnogo toga ne ostane isto kao što je bilo pre toga.
Kada je televizijski serijal u pitanju, usnimljeno je ukupno 45 emisija koje su emitovane u nekoliko ciklusa od oktobra 1969. do decembra 1974. Bio je to zapravo splet teško objašnjivih (ali srećnih) okolnosti da je neko u jednom tako velikom i zahuktalom sistemu kakav je Britanska nacionalna televizija, odlučio da ustupi prostor mladim ljudima, koji su tek završili studije na Oksfordu i Kembridžu (uz jednog Amerikanca, Terija Gilijama. Niko od njih nije bio profesionalni glumac, niti je njihov pristup bio nalik na pristup ljudi koji su do tada radili televizijske humorističke serije, čak ni u Britaniji, gde je i te kako postojala tradicija otkačenog humora – na filmu, radiju i televiziji. Kako god, većina njih je već imala nekakvog iskustva sa radom na televiziji, i brzo su sklepali ideju za televizijski šou sastavljen od kolaža skečeva koje su sami pisali, i Gilijamovih animacija koje su trebalo da to nekako povežu. Projekat je odobren pod nazivom „Leteći cirkus Gvena Diblija“ („Gwen Dibley’s Flying Circus“), što je u poslednjem momentu preimenovano u… znate već kako.
Špica ovog serijala brzo se zarivala pravo u podsvest raskomoćenih TV posmatrača – animacija nastala jednostavnom (ali tako upečatljivom!) obradom fotografija isečenih iz časopisa s početka veka bila je propraćena pompeznom melodijom Marša zvona slobode, američkog kompozitora Džona Filipa Souze, s tim što je Gilijam pojačao zvuk udarca zvona na početku, a na kraju pridodao onaj odvratni zvuk nakon što velika (božanska?) noga upadne u kadar, stavljajući tačku na čitavu paradu i smrskajući sve pod sobom.
TO JE TO: Prema svedočenjima, BBC je bio nemaran prema ovom serijalu, smatrajući to za „mladalačko ludiranje“ ili vežbu iz koje bi mogli da se razviju nekakvi mladi talenti, tako da je emitovanje pojedinih epizoda bilo često pomerano van najavljene vremenske šeme. Istovremeno, urednici se nisu trudili ni da „ispravljaju“ ili utiču na rad na seriji. Teri Džons je upravo piscu ovih redova ispričao da je jedina intervencija usledila nakon emitovanje četvrte epizode, kada ih je na razgovor pozvao jedan od glavnih urednika i rekao: „Možete li da učinite da to bude malo zabavnije? Nije uopšte smešno kad nekakav odrpanac izađe iz mora i kaže: ‘It’s’… (To je…).“ Primedba se odnosila dakle na uvod u špicu, uvek na drugačiji način usnimljen, i bez sumnje uvek šašav.
Rođendan u Pančevu
Ovog petog oktobra, četrdeseti rođendan „Montija Pajtona“ bio je proslavljen i u Pančevu, na dešavanju u Elektrici, prostoru Kulturnog centra Pančeva. Možda to i nije tako čudno, s obzirom na to da je to jedan od srpskih gradova u kojem se regularno obeležava i šesti oktobar (o kojem se još uvek, nekako pajtonovski, govori kao o danu koji se još nije desio), pošto je to datum oslobođenja grada 1944. godine. Gost ove manifestacije bio je Čarls Alverson, a u poslednjem momentu je otkazan koncert lisabonske muzičarke i ilustratorke Rite Brage, koja je trebalo da (uz pratnju strip crtača i muzičara Vuka Palibrka) izvede obrade Monti Pajton hitova usnimljene na brojnim nosačima zvuka koje su oni tokom godina objavili. Razlog za otkazivanje koncerta jeste što je muzičarka, koja je igrom slučaja putovala iz pravca Rumunije, na put pošla isključivo sa ličnom kartom (koja važi kao putna isprava u zemljama Evropske unije), iz kog razloga joj nije bilo omogućeno da uopšte stupi na teritoriju Srbije! S obzirom na to da je Braga dospela u Temišvar nekoliko sati nakon pravog uličnog rata između hrvatskih fudbalskih navijača i rumunske policije, a iz Rumunije izašla baš u trenu pre nego što će čitava zemlja biti zablokirana generalnim štrajkom, njeno putešestvije je svakako ličilo na balkanski „leteći cirkus“.
Međutim, serija je brzo privukla pažnju publike, valjda i zbog toga što je bila ispunjena prilično neočekivanim prizorima, pa je dobar deo gledališta to ispočetka posmatrao kao kuriozitet. Skečevi kao onaj u kojima prodavac pokušava da mušteriji proda punjenog papagaja kao kućnog ljubimca, jesu poigravanje sa elementarnom logikom – zar je uopšte zamislivo da bi neko od toga kreirao televizijski skeč? Takvu vrstu humora bilo je do tada možda moguće pronaći u literaturi ili pozorištu, ali ne na televiziji.
Međutim, pokazalo se da je publika brzo prihvatala ovakve doze ludosti, vođena nekim čudnim instinktom. „Ministarstvo za ludo hodanje“ se u rekordno kratkom roku pretvara u nešto samo po sebi razumljivo, kao da ste to već videli ili doživeli. Teri Džons u ulozi gologuzog klaviriste danas se već smatra zabavom za celu porodicu! Brzo su usledili i javni nastupi u kojima je trupa izvodila neke od uspešnih skečeva, a zatim i filmovi, po kojima mlađa publika danas uglavnom i poznaje „Monti Pajton“, kao i knjige i muzički materijali. Pojedinačni članovi nastavili su da rade na vlastitim projektima, a verovatno bi moglo da se kaže da je najuspešniji član ekipe upravo Teri Gilijam, jedan od najpoznatijih filmskih režisera današnjice.
„Leteći cirkus Montija Pajtona“ je u našoj sredini emitovan u nekoliko navrata – prvi put već početkom sedamdesetih, i – iako sam tada bio dete – sećam se ljutitih pisama tada objavljenih u porodičnom nedeljniku „TV Revija“, u stilu – „Kakav je to humor koji naša televizija nudi radnom narodu?“ Zanimljivo je da je serijal već izgleda bio sasvim prihvatljiv najširem jugoslovenskom gledalištu kada je emitovan u noćnim programima pred sam raspad države, početkom devedesetih, i kada se možda činilo nekako normalnim da uobičajena logika bude izokrenuta.
Četrdeseta godišnjica Montija Pajtona u svetu biće obeležena objavljivanjem monografije (u Americi i Velikoj Britaniji) pod nazivom Monty Python Live!, posvećene njihovim nastupima pred publikom, kao i dokumentarnog filma Monty Python: Almost The Truth (The Lawyer’s Cut), koji će biti prikazan na američkoj IFC televiziji i zatim distribuiran kao DVD izdanje.
S obzirom na to da se čini da je u medijskom univerzumu sve već nekako isprobano i već viđeno, verovatno će biti potrebno mnogo vremena da se pojavi televizijski serijal koji bi imao prekretnički značaj kao što je to bio slučaj sa „Letećim cirkusom“. U međuvremenu, preostaje vam da zavrtite neku od starih epizoda „Montija Pajtona“, kako biste bolje upoznali ovaj savremeni klasik.
Čarls Alverson o »Letećem cirkusu«: Nešto potpuno drugačije
„Četiri decenije kasnije, mi možda i ne shvatamo koliko je ‘Leteći cirkus’ bio ‘nešto potpuno drugačije’, kao što bi to oni rekli, ako se uporedi sa onim što je do tada moglo da se vidi na televiziji“, rekao je Čarls Alverson, saradnik i prijatelj nekih od članova grupe, koscenarista prve verzije scenarija za kultni film Brazil Terija Gilijama. Alverson je bio lično prisutan (u svojstvu publike čiji je smeh tonski beležen ) na snimanjima originalnog „Monti Pajton“ televizijskog serijala, a još od sredine devedesetih godina živi u Srbiji, na putu između sela Parage u Bačkoj, Beograda i Zemuna. „Četrdeset godina nakon okupljanja, ‘Monti Pajton’ praktično više i ne postoji kao grupa. Pet članova ove ekipe (od izvornih šest, pošto je Grem Čepmen umro 4. oktobra 1989, dan pre dvadesetogodišnjice zajedničkog delanja) još uvek su tu, ali njihova kreacija ‘Monti Pajton’ sada je zacementirana, nepromenjiva, kao deo istorije, i to više ne zavisi od njihovih želja i uticaja, kao što Kazablanka više ne zavisi od Hemfija Bogarta. Ohrabruje što njihovo delo još uvek privlači novu publiku i možemo da se nadamo da će oni biti zamajac koji će podsticati kreativne pokušaje u toj oblasti i tokom nekoliko narednih generacija, kada originalni članovi ne budu više među živima.
Svako od Pajtonovaca je nastavio da kreira nešto novo i da izgrađuje vlastitu reputaciju nezavisno od originalnog materijala i svega onoga po čemu pamtimo ‘Leteći Cirkus Montija Pajtona’. Izvorna produkcija je znatno pogurala njihove karijere, što je privilegija koju pod normalnim okolnostima verovatno ne bi mogli da očekuju, ali je svako od njih pridodao nešto novo smeši koja je nakon toga nastala. Oni nisu poput još jedne u nizu rok grupa iz sedamdesetih, koje već decenijama žive od hitova koje su jednom davno snimili. Dok smo Teri Gilijam i ja radili na pisanju scenarija za film Brazil, sećam se da smo odlazili na kriket mečeve u kojima su učestvovale bivše rok zvezde, već tada zaboravljene (rekao bih da su to bili članovi Deep Purple, između ostalih). Ti ljudi su na kriket utakmice dolazili u ‘rolsrojsevima’, pravo iz raskošnih vila na Sariju, samo zahvaljujući novcu koji je pristizao od prodaje ploča objavljenih pre mnogo godina! Njihov trenutak je bio došao i prošao, za razliku od ‘Montija Pajtona’ koji se čine vanvremenim, i živim.
Što se tiče ranih dana ‘Monti Pajton’ ekipe, u momentu kada sam ih upoznao, početkom sedamdesetih, nisam znao gotovo ništa o tome što su radili. Spletom okolnosti, došao sam u studio tokom snimanja drugog ili trećeg ciklusa televizijskog serijala – bio sam oduševljen i potpuno zapanjen. To je bacalo u zasenak sve druge humorističke TV serije koje su u to vreme postojale. Tokom mojih poseta snimanjima činilo se da oni postaju sve uigraniji, tako da je njihov zajednički rad bivao izgrađeniji i bolji od njihovih individualnih napora. Prvi serijal od trinaest epizoda mi je izgledao tako upečatljiv i zaokružen da sam se pitao da li bi trebalo tu i da stanu, i da prekinu svoje delanje kao ‘Pajtoni’ dok je još tako dobro, i zatim krenu da rade nešto drugo. Ispostavilo se da uopšte nisam bio u pravu. Možda je njihov kasniji, četvrti serijal bio i najbolji, ali sve to je već nešto što je ušlo u anale humora. Njihovi filmovi pod firmom ‘Montija Pajtona’ uglavnom su služili da ih predstave široj publici, ali tu je bilo i pregršt duhovitih, nezaboravnih scena, naročito u Monti Pajton i Sveti Gral. Sada se oni već nalaze u opasnosti da budu slavljeni kao ikone savremene komedije, ali mislim da je njihov anarhični duh dovoljno jak da odoli svim tim laskanjima. Uprkos njihovom ikoničkom statusu, ‘Monti Pajton’ još nije pokojni, i mislim da preostali članovi neće još dugo vremena dozvoliti da se to desi.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
