Joj što volim Zizi Top

Retka stvar na Balkanu gora od tzv. azrofilije jeste rusofilija, a zajedničko im je da su u Beogradu/Srbiji tu nedavno obe nabujale, i da obe nekako mirišu na „nekro“. Specifičan cover-band iz Hrvatske Pozdrav Azri (na srpskom: Čekaj me, ja sigurno neću doći) nakrcao je prvo veče u velikoj/bioskopskoj sali Doma omladine Beograda (DOB) pa normalno prodao i većinu ulaznica (1.000-1.200 d.) za naknadno, drugo veče, 30 godina od objavljivanja prvog Azrinog singla (A šta da radim/Balkan, Suzy), i 28 sezona posle legendarne Azrine serije od 5 uzastopnih rasprodatih večeri u istoj dvorani, koja je onda bila jedva nešto manje pohabana.

Već smo nedavno („Vreme“ br. 979) povodom Indexi & prijatelji razmatrali šta se (s) velikim bendovima radi post mortem, ili bar kad mačka nije tu. Na energiji bubnjara/vajara Borisa Leinera (r. ‘57) od sredine devedesetih uobličio se unosan, profesionalno izveden i ne preterano tezgaroški memorijalni program Pozdrav Azri, poduhvat podilaženja sve novijem/mlađem sledbeništvu kulta B. J. Štulića, premijerno izveden u beogradskom KST-u još 2001. U dokumentarcu Sretno dijete Igora Mirkovića (Hrvatska, 2003) zabeležen je ponovni susret Leinera i izvrsnog, zapostavljenog basiste Miše Hrnjaka, koji je napustio Azru na kraju daleko najboljeg razdoblja ove grupe (1979/82), a ubrzo iz muzike izašao u religiju, i dugo porodično živi u Mađarskoj. Ne mnogo izmenjen, povučeni Hrnjak ipak je pristao da posle tolike pauze opet nastupa s Leinerom, što ovoj ponudi neizbežno daje onoliko izvornosti koliko je može biti bez Njega.

Mogli su da nastupe i kao samo Azra drum’n’bass pa da kovrdžavi Boris tek intonira pesme a publika bi otpevala (kao što i bila Marina), no ipak su minimalnu postavu zaokružili nadarenim Žanom Jakopačem (Le Cinema, Rundek Band, Vještice, Šo! Mazgoon) čiji glas umereno podseća na Štulićev, ali zanimljivo i vešto sviranje gitare doprinosi laganom obrađivanju Azrinih brojeva. I dok Jakopač vuče na originalnost, ekipu proširuju bezvredni vokalisti-imitatori raznih Džonijevih faza i ego-triperski gitaristi koji žvalave još duže i brže deonice tamo gde se i Branimir zagubio umišljajući da je veliki solista na žici, npr. u neuspelom bluz-pokušaju Kao ti i ja. Nećemo imenovati, ali Pozdrav… je bio bez suosnivača istog – Pađena (a nekom srećom ni Dado Topić nije učestvovao).

Starim obožavaocima glavna draž u ova dva sata (bisevi uključeni) bila je muziciranje Leinera i Hrnjaka, najboljeg što je jugoslovenski Novi talas imao na zadnjem sedištu, odakle su zapravo vozili ono jedino što je pasalo Štulićevom tadašnjem eksplozivnom, jedinstvenom načinu sviranja (beli-rege-akustik-Čak-Beri, da pokušam). Izvodili su i ono što B. J. snimao posle/bez njih, i ono što od njega nikad nismo čuli uživo, da bi se iz tih čudnih okolnosti L’n’H pred kraj vinuli uz saborca iz prelomnog doba, Davorina Bogovića (ex Prljavo kazalište). Pri svom solo-gostovanju ovde, Bogović je već izvodio Jablan pa je i sad poentirao, jednako nerazgovetan kao Džoni prvi put u Beogradu pre tri decenije, u amfiteatru/Sali heroja na Filološkom fakultetu.

Najveći imitator (3-strukog koncertnog albuma Ravno do dna, ‘82, Jugoton) ipak je bila publika, znatnim delom rođena posle Balkana, i to je ono s čim bi Štulić morao da se suoči ukoliko se vrati. Gdegod da mu budale nutkaju pasoše niščih državica, četvrt veka pošto je lutajući otkrio Holandiju – koja možda i postoji baš da bi se moglo pobeći od Srbije i Hrvatske.

A teksaški bluz ima svoju publiku i unutar i okolo ovdašnje bluz-scene, pa su desetak hiljada posetilaca u Beogradskoj areni (ulaznice 1.990-3.490 d.) efektno zagrevali naši Texas Flood, od onih bendova s neobičnom ambicijom da im sopstvene numere zvuče kao obrade/reprodukcije tačaka njihovih uzora. U pauzi smo gledali ogromnu binu bez gitarskih pedala, čak ni pojačala ‘Tolbuhin’ i ‘Birjuzov’ nisu bila na videlu, pa smo na miru mogli dumati dal’ su Teksašani njihovi Crnogorci il’ Bosanci. I dal ‘ će doći do nezaboravnog stiskavca Blue Jean Blues, da klinci displejima mobilnih telefona ‘drže sveću’ zagrljenim roditeljima.

Napustivši blato Rio Grande, tek posle 40 godina karijere Tres Hombres iz Hjustona zapali su i u exYU-orbitu, sa sve Cheap Sunglasses, kudravim gitarama, špageti-bradama i projektovanom ikonografijom – fetišiziranim automobilima, el. gitarama, i ženama čiju veličinu grudi mere galonskim šeširima. No, ZZ Top nisu texas-gibaničari, mada ostaju derivativni – manjak originalnosti u muziciranju uspešno su nadoknadili stilizacijom, kao ‘gola trojka’ opstavši čak i kroz Novi talas. Štaviše, upravo u tom ‘sudaru’ imali su svoje multi-najtiražnije albume (Eliminator, ‘83, Warner Bros-Suzy) i najveće (MTV) hitove. Poslednjih 15ak godina nisu visoko na top-listama ali i dalje cool voze ‘na leru’ kao neoboriva stadionska atrakcija. Da se pozovem na jednog od aktera njihove spektakularne Worldwide Texas Tour: Taking Texas To The People sredine 70-ih, ZZ Top je prema većini rokerskih trija kao bizon prema teglećim volovima.

Prvi sat u Areni nažalost navodio je na pomisao da su ih godine ipak (pre)stigle, da su Beer Drinkers & Hell Raisers pojeli previše BBQ (roštilja – prim. prev.). Od Got Me Under Pressure preko I’m Bad, I’m Nationwide do čitavog skeča na srpskom (sa zerom makedonskog), za nijansu sporiji i manje oštri no što bi prisutni voleli, ili što ih pamtimo iz doba kad su nam delovali kao držeće dedice (što sada stvarno jesu). No, ovi sunarodnici Bushavog Džordža ne stavljaju bluz-šešir uzalud, pa su pred kraj zvaničnog dela zakuvali & zapržili eliminatorski het-trik – Gimme All Your Lovin’, Sharp Dressed Man, Legs. Teksaški (ritam i) bluz svinguje a ZZ Top su uz to i duhoviti, pa su jahanje na hukerovom rifu produžili u hard-rokerski klasik Tush i bisiranjem preterali sat i po.

Hvala Nervoznom poštaru za naslov, a jednako je verovatno da Teksas dobije nezavisnost pa mu ZZ Top naprave himnu, kao i da Holandija kerberski na ulazu u EU kaže: „Srbija? Može, ako date Mladića… Hrvatska? Da, čim našem građaninu Štuliću uplatite one milione što mu dugujete…“