Laži, konstrukcije, obećanja i stalna pitanja

Krajem septembra, nadležni državni organi, crkva, desničarske organizacije i mnogi drugi koji nisu imali prilike da se javno oglase bili su složni u oceni da Povorci ponosa nije mesto na ulicama Beograda. Posle toga, mnogi su ostali da žive u ubeđenju kako homoseksualcima, osim prilike da „javno paradiraju“, u Srbiji nije uskraćeno ništa.

Svakodnevica, međutim, pokazuje da je ljudima LGBT orijentacije u Srbiji uskraćeno sve izuzev prava da dišu, jedu i stanuju u četiri zida. Uprkos Ustavom zagarantovanom pravu na slobodu seksualne orijentacije, oni su i dalje prinuđeni da ćute, da se kriju i da se bore za svaki komadić onoga što bi moglo da se nazove normalnim životom. Uprkos naučnim istraživanjima i konačnom nalazu da homoseksualnost nije bolest, ljudi LGBT orijentacije i dalje se smatraju bolesnicima, perverznjacima i zlom koje preti da uništi porodicu kao „osnovnu ćeliju društva“.

SLOBODA: Prosečan srpski homoseksualac neće ni pokušati da zavodi osobu istog pola na poslu, u kafiću, u školi, na ulici – to podrazumeva priličan rizik od fizičkog nasilja, otkaza i silnih probleme u neposrednom okruženju.

Osoba LGBT orijentacije sigurno neće prošetati zagrljena sa svojim partnerom/partnerkom – to bi sigurno izazvalo zgražanje prolaznika, dok bi nacionalno i verski osvešćeni sigurno potegnuli motke.

Homoseksualac ne može da nađe partnera na uobičajenim mestima – u Srbiji, za to su rezervisani oglasi, veb-sajtovi, parkovi i železnička stanica.

Ukoliko živi sa partnerom/partnerkom, osoba LGBT orijentacije ne samo da nema pravo da usvoji dete ili se venča već mora da pripremi specijalne strategije u odnosima s komšilukom.

Konačno, homoseksualci u Srbiji lišeni su mira i slobode čak i u sopstvenim porodicama – ispovesti o otkrivanju seksualne orijentacije (takozvano autovanje, od engleske reči „out“ – napolje, spolja) roditeljima, što je jedna od glavnih tema na gej sajtovima, pokazuju da bi prosečan srpski roditelj lakše prihvatio vest o smrtnoj bolesti svog deteta nego vest da će mu sin u kuću dovesti dečka, a ćerka devojku.

Pitanje svih pitanja jeste zašto bi homoseksualci uopšte govorili bilo šta o svojoj seksualnoj orijentaciji. Humanoidi koji su želeli da ih mlate na ulicama, ali i mnogi neupućeni koji čitavu stvar samo nezainteresovano posmatraju, zastupaju tezu da „ni heteroseksualci ne pričaju o tome s kim spavaju“. Odgovor na pitanje „Zašto?“ jednostavan je i tiče se bazične ljudske slobode, a ne samo saopštavanja pola osobe s kojom se ide u krevet. Skrivanje seksualne orijentacije podrazumeva skrivanje većeg dela sopstvenog života, laži, konstrukcije, obećanja i – stalna pitanja. U nedavnoj ispovesti za „Vreme“, jedan beogradski homoseksualac objasnio je da od roditelja i prijatelja mora da skriva knjige koje čita, filmove koje gleda (da ne bi „nešto posumnjali“), da na pitanja o eventualnoj ženidbi odgovara lažima, a da je čitav svoj život bazirao na „ekscentričnosti“ zbog koje mu se „oprašta“ što nema devojku i što ne priča o deci.

Za razliku od njega, osobe LGBT orijentacije koje su otkrile svoju „najveću tajnu“ objašnjavaju da se od tog trenutka osećaju mnogo slobodnijim nego ranije. „Autovana pred Bogom i svetom! Celo ‘selo’ zna, porodica, prijatelji, komšije. I verujte mi, ništa lepše od osećaja kad vas niko ništa ne pita… jer znaju“, objašnjava na forumu organizacije Labris (www. labris.org.rs) jedna lezbejka. Ovakav idiličan kraj ipak je retkost. Oni koji odluče da više ne žele i ne mogu da se kriju, najčešće završe kao otpadnici u sopstvenoj porodici.

RODBINA I KOMŠILUK: Na forumu sajta www.gay-serbia.com, mladić čiji majka i brat „znaju“, to kratko opisuje: „Brat ne priča sa mnom, mama me je prezrela i izbacila iz kuće, pa se smirila, pa onda tražila da odem iz zemlje da ne sramotim porodicu, pa se opet smirila… i tako.“

Čini se da je upravo teza o „porodičnoj sramoti“ glavni razlog očajanja roditelja kojima deca priznaju svoju homoseksualnost. „Moja namera jeste da ne povredim roditelje, ali oni bi patili kada bi među rodbinom i u komšiluku bilo komentara. Kada bi to ostalo unutar naše porodice, razumeli bi. Patili bi, ali bi razumeli“, kaže već pomenuti sagovornik „Vremena“.

Anonimne forumske ispovesti pokazuju da je skrivanje od rodbine i komšiluka jedan od glavnih uslova koje roditelji postavljaju svojoj deci, čak i u slučajevima kada sami prihvate njihovu homoseksualnost. „Upravo sam se autovao svojima. Donekle sam srećan, jer sam konačno skinuo ovaj teret sa svojih leđa i sad mi je lakše u tom pogledu. S druge strane, razočarao sam svoje roditelje kao nikad do sada“, piše jedan mladić. „Posle plakanja, dugačkog razgovora i mojih objašnjenja, na kraju smo završili sa tim da: 1. oni žele da obećam da se nikada neću pomiriti sa svojom homoseksualnošću i da ću loviti prilike da budem u vezi sa devojkom, 2. da nikako ne razglašavam drugim ljudima, jer zamisli bruku ako saznaju npr. moji stric i strina ili kućni prijatelji.“

KAZNA ZA „BOLEST„: Osim faktora „bruke“, osobe LGBT orijentacije koje odluče da se „autuju“ pred porodicom, suočavaju se s predlozima da idu na lečenje, kao i potragom za „genetskom greškom“ koja je uslovila homoseksualnost. Radi mira u kući, mnogi mladi ljudi konačno i pristanu da odlaze na terapije, unapred svesni činjenice da nisu bolesni, da će ostati „to što su“ i da nije u pitanju „faza“ koja će brzo proći. Kratak scenario ovakve porodične drame opisala je devojka koju je baba zatekla in flagranti s partnerkom: „Prvo je ispalo da me je devojka (a zatim neko drugi) nagovorila na sve to… Onda se brinula šta će pomisliti moj ujak i braća od ujaka, pa na kraju i ostatak bliže i dalje rodbine… Tražila je genetsku predispoziciju za moju homoseksualnost. Mislila je da je homoseksualnost bolest. Predlagala je da idem kod psihologa, da me uveri da sam pogrešila…“

Sudeći po ovim ispovestima, osoba LGBT orijentacije od roditelja i najbliže rodbine lako može da očekuje: izbacivanje iz kuće, uskraćivanje dalje materijalne pomoći ili, u najboljem slučaju, konstantne sukobe, pretnje, zaklinjanja i „sindrom roditeljske žrtve“. Roditelji koji se pojavljuju u ispovestima često plaču, upozoravaju da će se onesvestiti, pitaju „šta su Bogu zgrešili“ i slično. Nije zbog toga ni čudo što jedan mladić objašnjava kako „ćale još uvek ne zna, nisam mu rekao i ne planiram, jer je ozbiljno bolestan i plašim se da mu se bolest ne pogorša“.

„ZVUČI NENORMALNO„: Iako nikog ne ugrožavaju svojom seksualnom orijentacijom, ovdašnji homoseksualci zapravo trpe zbog neznanja i zatucanosti sredine u kojoj žive. Percepcija homoseksualnosti kao bolesti i perverzije, kao vaspitnog promašaja ili socijalnog zastranjivanja, čini ih ljudima kojima su uskraćena elementarna ljudska prava.

U čitavoj toj priči utešno je što istorija pokazuje da je utvrđena pravila i shvatanja ipak moguće promeniti – put je dugačak i mukotrpan, ali do cilja se u nekom trenutku stigne. Za početak, bilo bi dovoljno ukoliko bi nadležni (umesto što objašnjavaju da homoseksualci mogu da budu homoseksualci u svoja četiri zida) objasnili da nije u pitanju bolest, već naprosto „drugačija“ seksualna orijentacija. Isto tako, bilo bi dovoljno ukoliko bi se u školama učilo da nije nenormalan onaj koji je „drugačiji“. Konačno, bilo bi izuzetno korisno ukoliko bi se roditelji makar malo posvetili sopstvenom obrazovanju. Pošto svega toga nema, homoseksualca koji majci objasni da nije zaljubljen može da dočeka sledeće: „Nastavlja da mi dosađuje: ‘Zar te ne privlači neka devojčica? Zar nemaš potrebe?’ I ja ispizdim i kažem: ‘Kakve, bre, potrebe? Ja sam aseksualan!’ Time kao da sam dodao ulje na vatru: ‘Kako aseksualan? Šta to znači? Je l’ to znači da si peder? Kako god, zvuči nenormalno!“

Zvuči zaista nenormalno.

A obija se o glavu onima čiji je jedini „greh“ u tome što ih seksualno privlače osobe istog pola.