Zašto je dogovoreno da Novi Sad i jeste i nije glavni grad Vojvodine i da li će ta verzija zaista stupiti na snagu
„Grad Novi Sad je glavni, administrativni centar AP Vojvodine.“ Ovako glasi rečenica koja je, nakon umetanja zareza iza pete reči, prošle nedelje deblokirala 13 meseci dugo putovanje Predloga statuta Vojvodine kroz srpske institucije i političke, crkvene i druge centre moći. Prema poslednjim informacijama, poteklim od Slavice Đukić-Dejanović, poslanici Skupštine Srbije trebalo bi da o Predlogu statuta Vojvodine napokon raspravljaju 24. novembra. Ustavna obaveza nalagala je, doduše, usvajanje tog dokumenta pre skoro godinu dana.
Politički dogovor o lektorskoj intervenciji, međutim, nije sasvim siguran znak da će priča o definisanju autonomije Vojvodine (koja je u medijima uglavnom okarakterisana kao „španska sapunica“) ovoga puta zaista biti dovedena do kraja. Da bi Predlog statuta stupio na snagu, potrebno je, pre svega, da ga verifikuju (bez izmena) poslanici Skupštine Srbije. Dokument, međutim, mora da bude usklađen sa Zakonom o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine. Nacrt tog zakona postoji, ali bi na sednici Skupštine mogao da doživi amandmanske izmene – čime bi cela priča bila vraćena na početak.
SMARAČINA: Čak ni bez tog potencijalnog novog zapleta Vojvodina neće odmah po usvajanju Statuta biti u prilici da zaista preuzme sve one nove nadležnosti, njih oko 150, koje su joj tim dokumentom garantovane. Da bi pokrajina, vojvođanski gradovi i opštine zaista postali vlasnici imovine koju sada koriste, trebalo bi da bude usvojen novi zakon o javnoj svojini, koji reguliše tu materiju. Postoje najave da bi Vlada Srbije o tom zakonu trebalo da se izjasni do kraja godine… ali postoje i medijske spekulacije prema kojima bi i tu moglo doći do odugovlačenja (navodno bi na taj način bila donekle „skresana krila“ Bojanu Pajtiću, sadašnjem predsedniku Izvršnog veća Vojvodine i potpredsedniku Demokratske stranke koji je, prema nekim teorijama, „izrastao“ više nego što se to dopada lideru stranke Borisu Tadiću i njegovom najbližem okruženju).
Da li u toj priči ima istine ili je reč o još samo jednoj političkoj spekulaciji, u ovom trenutku možda nije dobar povod za pouzdanu procenu. Jasno je samo da je priča o sudbini Statuta Vojvodine idealan teren za proizvodnju i lansiranje najrazličitijih spekulacija i glasina: u proteklih nešto više od godinu dana ta važna tema bila je idealan poligon za politička prepucavanja vlasti i opozicije, ali i mnogo više od toga – za odmeravanja odnosa snaga unutar samih vladajućih stranaka. Ono što bi trebalo da je suština – a to je način na koji će tačno način redefinisanje položaja Vojvodine uticati na život građana u pokrajini, ali i na budući razvoj Srbije u celini – ostalo je u dubokoj pozadini gromoglasne rasprave o secesionistima, izdajnicima i borcima protiv beogradizacije Srbije. Za obične građane, priča o Statutu postala je, modernim rečnikom rečeno, „teška smaračina“, ali političari ne odustaju: ponovo su posegli za omiljenim marketinškim sredstvima (bilbordi, „duhoviti“ protesti, zastrašivanja crnim scenarijima i teorijama zavere…).
Posebno je zanimljivo da je teška zakulisna borba, koja je blokirala donošenje Statuta Vojvodine, sudeći prema izmenama unetim ovog meseca u dokument usvojen još 14. oktobra prošle godine – najočiglednije vođena na simboličkom nivou. Ključna je, tako, postala rasprava da li će Novi Sad biti glavni grad ili samo sedište (i povod za zabavan aforizam Nenada Čanka – „ako je Novi Sad sedište, Vojvodina je bioskop).
Tako se i desilo da je onaj zarez s početka teksta (umetnut nakon kritičke primedbe u izveštaju Evropske komisije zbog blokade procesa definisanja položaja Vojvodine) uspeo da pomiri raznovrsne interese stranaka članica vladajuće koalicije: zahvaljujući tom interpunkcijskom znaku, Ivica Dačić, lider socijalista, dobio je priliku da izjavi da je izmena prvobitnog teksta Statuta Vojvodine, do koje je došlo zahvaljujući intervenciji njegove stranke, „najveći poraz autonomaša posle dve decenije“ te da je „propala njihova koncepcija o Vojvodini kao republici“. Na inicijativu SPS-a, naime, uneto je šest amandmana, među kojima i onaj koji kaže da je „Vojvodina neodvojivi deo Srbije“. Ipak, jedna od najviše pominjanih intervencija, zbog koje je došlo i do prošlonedeljnog „zametanja traga“ teksta Statuta i još jedne „tehničke ispravke“ upravo je definicija položaja Novog Sada. Dačić tvrdi da će Novi Sad biti samo „administrativni centar“, dok Čanak i njegova Liga socijaldemokrata Vojvodine putem bilborda obaveštavaju građane da je ispunjeno obećanje sa sastanka predstavnika te stranke sa premijerom Mirkom Cvetkovićem da Novi Sad bude glavni grad. Ključni argument za takvo čitanje Statuta je naslov člana 10, koji počinje citiranom rečenicom sa spasonosnim zarezom – naslov je „Glavni grad AP Vojvodine“.
SVI SITI: Iako je čudnovato putešestvije Statuta (koji je, nakon umetanja zareza, napokon dospeo u ruke poslanika Skupštine Srbije) dodatno pojačalo utisak da se aktuelna politička borba vodi samo zbog simbola, predstavnici vladajuće koalicije ističu značaj odredbi koje se odnose na postojanje razvojne banke i druga nešto konkretnija pitanja. „Ključno je da dobijemo instrumente za dnevno rešavanje problema sa kojima se susreću građani“, objasnio je Dušan Elezović, predsednik Pokrajinskog odbora DS-a za Vojvodinu. Onaj zarez, ali i ostale izmene unete u originalni Predlog statuta, uspeli su, izgleda, da pomire i oprečne interese vojvođanskog odbora i centrale DS-a, očigledne u brojnim istupima funkcionera vezanim za sudbinu tog dokumenta, ali ipak sve vreme zvanično opovrgavane: Pajtić je dobio željenu banku i titulu premijera, a beogradska centrala priliku da sačuva dobre odnose sa onim delom javnosti koji se umereno mršti na priču o autonomiji Vojvodine.
Politički gledano, ni desna opozicija nije loše prošla: dogovor unutar vladajuće koalicije servirao je desnim strankama zgodnu temu za zastrašivanje građana pričom o razaranju države. Radikali, naprednjaci i narodnjaci tvrde da je Statut protivustavan i na svaki način poguban po Srbiju, a kao posebno opasnu navode odredbu o referendumu („Skupština može odlučiti da o pojedinim pitanjima u njenoj nadležnosti odluku donose građani – referendumom“). Demokratska stranka Srbije, poznata po salonskom modelu delovanja, otpočela je svakodnevne proteste u vojvođanskim gradovima, a njen lider, bivši premijer Vojislav Koštunica ocenio je da je „istoga dana kada je u Beogradu slavljeno rušenje Berlinskog zida i izgradnja ujedinjene Nemačke, započelo uspostavljanje vojvođanskog zida na Savi i Dunavu, odnosno razgradnja Srbije“. Prema Koštuničinim rečima, „u ustavnom, političkom i funkcionalnom smislu Predlog statuta Vojvodine i naknadno pripremljeni Zakon o nadležnostima predstavlja vraćanje Srbije u status paralizovane poludržave“. To je, smatra lider DSS-a, „korak u pravcu federalizacije, odnosno razgradnje Srbije po uzoru na ustavni sistem iz 1974. godine, sa svim mogućim zamislivim i nezamislivim pogubnim posledicama po razvoj podjednako i Srbije i Vojvodine“. Pravni tim Srpske napredne stranke ocenio je da Predlog statuta Vojvodine nije u interesu Srbije i njenih građana, da predstavlja pretnju secesijom, te da je „u suprotnosti sa principima i vrednostima solidarnosti i ravnomernog regionalnog razvoja na kojima je zasnovana Evropska unija“. I naprednjaci su, poput kolega iz drugih desnih stranaka, kritikovali i mogućnost otvaranja predstavništava Vojvodine u Briselu, navodeći da to nije klasično pravo karakteristično za autonomne pokrajine, kao i mogućnost sklapanja međudržavnih sporazuma bez saglasnosti Vlade Srbije. Borbu protiv usvajanja Predloga statuta najavili su i radikali, koji su ocenili da se „približava trenutak kada će Pokrajina krenuti putem Crne Gore, a to znači otcepljenju od Srbije“.
PREOKRET: Zanimljivo je da je, za razliku od katastrofičarskih komentara desne opozicije, jedan od najuticajnijih desničarskih kreatora javnog mnjenja, Slobodan Antonić, nakon usvajanja izmena prvobitnog dokumenta, ocenio da se 7. novembra „desio važan preokret“. U Skupštini APV, prema oceni Antonića, „usvojen je statut koji ipak nije njegova najcrnja separatistička verzija“. Zapravo, dodaje on, „od onih najgorih odredbi, zbog kojih je Pajtićev statut i bio doživljavan kao ‘stvaranje države u državi’, izgleda da su ostale samo dve simbolički važne i zato neprihvatljive odredbe – preimenovanje Izvršnog veća APV u ‘vladu’ i odredba o osnivanju nekakve Vojvođanske akademije nauka i umetnosti“. Antonić savetuje opoziciji i nadležnim ustanovama u Srbiji da podnesu žalbe ustavnom sudu „kako bi ove dve veoma opasne stvari u Statutu bile ispravljene“.
Eventualnom odlukom Ustavnog suda, međutim, ne mora obavezno biti stavljena tačka na čitav slučaj. U raspravi sa kolegom Stevanom Lilićem u dnevnom listu „Politika“, na pitanje da li će prihvatiti ocenu Ustavnog suda ukoliko ona bude glasila da je Statut u skladu sa najvišim pravnim aktom, profesor Pravnog fakulteta Oliver Antić, inače funkcioner SNS-a, odgovorio je: „Ne, onda ćemo morati da pišemo ozbiljne naučne tekstove i članke u novinama, a može se postaviti i pitanje sastava suda“?!
Poslanici Skupštine Srbije, posle mnogo peripetija, na sednici 24. novembra raspravljaće o trećoj verziji Predloga statuta Vojvodine.
Prvu verziju usvojili su 14. oktobra prošle godine poslanici pokrajinskog parlamenta. Izgleda da su beogradske centrale stranaka članica vojvođanske vladajuće koalicije tek tada obratili pažnju na tekst pripremljen u Novom Sadu, jer je izostala potvrda u Skupštini Srbije, do koje je trebalo da dođe do kraja godine. Umesto toga, rasplamsala se javna rasprava, na koju je bitno uticao i Sinod Srpske pravoslavne crkve, koji je od vlasti zatražio da spreči stupanje vojvođanskog dokumenta na snagu. Usledile su raštimovane izjave predstavnika vladajućih stranaka, koji su, u nejednakim intervalima, najavljivali usvajanje Statuta u Skupštini Srbije u najskorijem roku. Pripremljen je i Nacrt zakona o nadležnostima, ali ni on nije naišao na nepodeljeno oduševljenje ni u Beogradu ni u Novom Sadu.
Nešto je ozbiljnije počelo da se pomera nakon prekora Evropske komisije: krajem oktobra, na internet stranici Vlade pojavio se Nacrt zakona o prenosu nadležnosti na Vojvodinu, kojim je najavljen ubrzan sled događaja. Već 4. oktobra, premijer Mirko Cvetković i lider LSV-a Nenad Čanak saopštili su da su na zajedničkom sastanku „prihvaćeni predlozi i sugestije LSV-a na Nacrt zakona o prenosu nadležnosti Vojvodine“ te da će „biti uvršten amandman kojim se precizira da je Novi Sad glavni grad Vojvodine“, kao i „rešenja u vezi sa imovinom Pokrajine, pre svega kada je reč o javnim preduzećima“. Tri dana kasnije, Bojan Pajtić je objavio da je SPS „dostavio dodatne pravno-tehničke primedbe koje je Izvršno veće Vojvodine usvojilo“, a onda su poslanici pokrajinskog parlamenta usvojili izmenjeni tekst.
Novi obrt je usledio kad je neko primetio da izmene Izvršnog veća nisu dosledno unete u tekst, pa je, umesto u Skupštinu Srbije, dokument ponovo „nestao“, odnosno vraćen je nadležnom pokrajinskom Odboru za propise na popravku. Valjalo je, nakon toga, samo još pronaći nadležnog ko bi mogao da potpisom overi dokument: kako predsednik vojvođanskog parlamenta Šandor Egereši (SVM) nije „fizički“ bio u mogućnosti da potpiše tekst, u pomoć je priskočio potpredsednik Skupštine, demokrata Martin Zloha. Napokon dovršen Statut stigao je u četvrtak 12. novembra u ruke republičkih poslanika koji će ga, prema svim najavama, usvojiti u utorak (u vladajućoj koaliciji računaju na oko 140 glasova, i to zahvaljujući podršci Liberalno demokratske partije).
Osim kreativnog načina definisanja pozicije Novog Sada, u odnosu na prvobitni Predlog statuta, tekst je doživeo i druge izmene: Pokrajina je ostala bez ovlašćenja da donosi zakone (donosiće „skupštinska akta“), a neće moći ni da sklapa „međudržavne“, već „međuregionalne“ ugovore. Izbačene su odredbe o „jedinstvenom prostoru Srednje Evrope“, a upisano je da je Vojvodina neotuđivi deo Srbije. Izbačeno je pozivanje na „istorijsko pravo građanki i građana Vojvodine“ i navedeno da se autonomija izvodi iz Ustava Srbije. U novi tekst je dodato, između ostalog, i da će Vojvodina osnivati predstavništva u regionima i u Briselu samo uz saglasnost Vlade.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
