Sećanje na učitelje i drugi problemi

Šta nam je cilj?

Miša Petrović, učitelj

Škola i obrazovanje ostali su jedan od najrigidnijih sistema, u kojima su promene površne i kozmetičke, bez jasne ideje šta se hoće i zašto. Stvarne potrebe dece se niti znaju niti poštuju. Individualne razlike ne postoje, i osnovni pedagoški cilj je da ih napravimo sve istim, kao one famozne krastavce u Evropskoj uniji!

Konkretni problemi se sa uzrastom menjaju i dok se pokrene npr. večita tema preteških torbi prvaka, deca su već u drugom razredu, i tako redom.

O tim preteškim knjigama se trubi otkad ja znam, a dešava se da je knjiga sve više, i da je Zavod za izdavanje udžbenika uveo lepe šarene knjige sa tvrdim koricama koje su i teže i skuplje. Knjige su zamišljene kao „interaktivne“ tako da se po njima piše, a to je zgodno jer ne mogu da se koriste više godina, već se kupuju uvek nove.

Pedagoška akademija je prerasla u fakultet. Sećam se svog užasa kada sam posle završene (reformisane) Akademije ušao u razred i shvatio da ne znam ništa. Pretpostavljam da je tako bilo većini učitelja. Ono što smo učili neprimenljivo je, pa svako izmišlja neke svoje metode i snalazi se kako ume.

Učili smo na Akademiji da dečja pažnja u prvom razredu traje 10-15 minuta, a deca i dalje sede po ceo čas zauzeta jednom aktivnošću! I onda ih proglasimo za hiperaktivne! A deca su samo aktivna. Ako se njihova prirodna potreba za kretanjem ne zadovolji, oni to moraju nekako da kompenzuju. Tri godine sam radio u Švajcarskoj u malom internatu za decu, gde je bilo i onih lako ometenih, i video sam kako to može da izgleda. Radio sam sa detetom koje je došlo sa sindromom deficita pažnje, ali kada smo sa njim počeli da štrikamo, sečemo drva, mesimo, vajamo, dete je po sat vremena moglo da se koncentriše na to što radi! Svuda se priča koliko je za decu važno kretanje i praktičan rad, a kod nas sede ceo čas, uče podatke koji im ne trebaju, i još se ljutimo na njih kad im je to dosadno. Socijalne veštine nisu toliko bitne, što bismo ih učili kad za rešavanje konflikta postoje tako zgodni načini kao što su tuča i ratovanje.

Uvedena je veronauka, ali ne zbog dece, već zbog većinske crkve! Na taj način su hrišćanske vrline neophodne za proces vaspitanja, izvučene iz nastave i ostavljene veronauci da se njima bave. Odrastao sam na partizanskim pričama, koje, iako često neistinite, nose u sebi jake moralne poruke. Izbačene su s pravom, ali nije ih ništa zamenilo. I onda se čudimo otkud huligani.

Deca imaju pravo na pravilno vaspitanje, a do svih tih podataka kojima ih zatrpavamo nije teško doći kada im bude trebalo. Da li nam je cilj ličnost od integriteta ili hodajuća enciklopedija koja ne zna samostalno ni ulicu da pređe? Deca koja sad kreću u školu, 2030. će voditi ovu zemlju. Da li smo mi toga svesni i da li ih mi za to pripremamo?

Lečenje od feminizma

Vladimir Oka, Beograd

Učitelja se ne sećam, jer sam u osnovnoj školi imao učiteljicu. Učiteljice se sećam, čini mi se, prilično dobro uprkos tome što je od završetka četvrtog razreda osnovne škole („Žarko Zrenjanin“, Novi Beograd, ne znam i ne zanima me posebno kako je preimenovana u „postrevolucionarnom“ periodu) prošlo više od tri decenije. Beše okruglasta, bucmasta, bar je tako pamtim. A pamtim je više kao „osećaj“, a osećaj je kristalno jasan: nas dečake je masovno i masivno podređivala devojčicama. Protofeministikinja u ranim sedamdesetim? Ne verujem. Pre bih rekao neko ko je trebalo da se u životu bavi nečim drugim. Na sreću, ali nikako njenom zaslugom, nisam postao ženomrzac, naprotiv. Doduše, verovatno više naginjem mišljenju da žene i nisu toliko diskriminisane koliko (neke od njih) žele da predstave. U zaključku, najveći uticaj učiteljice na moj životni put: sa jedanaest godina doživotno izlečen od feminizma (tj. podleganja istom). A da sam u celosti za ravnopravnost žena, pogledati prvu rečenicu.

Pisma iz vojske

Rada Vujović, Beograd

Te 1980. godine u jesen, pođoh u prvi razred Osnovne škole „Braća Ribar“. Taman upamtismo ime učiteljice, kad ona ode na bolovanje i usledi zamena. Nama ionako sve beše novo, škola nama i mi njoj… Novi učitelj Zoran Dragićević u to vreme je diplomirao, pa smo mu bili prvi mali ljudi s kojima je imao „posla“ u svojoj, sada već 30 godina dugoj, nastavničkoj karijeri.

Malo je reći da smo ga obožavali, pa kad je došlo vreme da se stara učiteljica vrati, razred očajan, suze, neverica. Roditelji se organizovali, potpisali peticiju da nam ostane učitelj i tako čovek ostade, dobi i nas i stalno zaposlenje u školi.

Kada se odlazilo na rekreativnu nastavu u Rabac (kraj Pule), bili smo jedino odeljenje koje je prigodno nagrađivalo najuredniju i, naravno, najneuredniju sobu. Za jedne je to bila statueta, fino izvajani predmet od drveta (ličila je, na znanu nam, štafetu iz nekih drugih priča), a za druge musavi Neptun, mekana igračka, koju baš niko nije voleo da zatekne u svojoj sobi. Prvog dana kad bismo tamo stigli, morali smo sve slatkiše i grickalice da stavimo u jednu zajedničku torbu, kako bi imali uvek i imali svi.

U trećem razredu, primetimo prsten na Zoranovom prstu i počesmo da se kikoćemo, meškoljimo, poluglasno da zapitkujemo i čovek lepo kaže da se ženi. Reći ću samo da se svih 39 đaka pojavilo u Opštini Stari grad, što on nije mogao ni da sanja, suze radosnice na sve strane.

Dođe i taj četvrti razred, a Zoran mora u vojsku, pa još na polugodištu. Napravimo mu priredbu, beše kao nekakav ispraćaj. Plače on dok čita tekst kojim nam se zahvaljuje na svemu, pošto smo sledeće godine postajali ozbiljni đaci-petaci. Plačemo mi, plaču i naši roditelji. I danas čuvam pismo iz Šibenika gde je služio vojsku (zvali su ga Uča – naravno), pošto mu je svakog dana po jedan od nas iz razreda pisao, kako bismo mu rekli da ga nikad nećemo zaboraviti. I nismo nikad.

Devedesetih je radio u inostranstvu u školi koju su pohađala deca naših iseljenika. Sad je opet u mojoj bivšoj osnovnoj, gde su neki novi klinci, a i škola nosi novo ime. Ostali smo u kontaktu, nekoliko puta sam svraćala u školu kad bi me put naneo. Uvek se iskreno radovao zbog susreta.

Sada imam 35 godina, moj klinac je još u predškolskom uzrastu i volela bih da jednog dana njegova sećanja budu takva da im se rado vraća.

Barica ispod klupe

Branislav Stojanov, Jagodina

Zvala se Milica Simić. Blaga i nasmejana bakica, koja je, kada je nas „izvela na pravi put“ otišla u penziju. Škola „17. oktobar“, Jagodina. Generacija srećnih osamdesetih.

Sećam se njene dobrote i preniskog kriterijuma ocenjivanja. To je svakako prijalo većini učenika, ali je otrežnjenje došlo u petom razredu. Naime, od recimo nas 30 u odeljenju, bilo je 20 odličnih i desetoro vrlo dobrih. Na kraju petog ostalo je nas petoro odličnih, oni vrlo dobri su postali dobri i dovoljni, neko je išao i na popravni.

Sećam se početka prvog razreda. Učiteljica nas je obavestila da će nas „u cilju boljeg upoznavanja“ posećivati po kućama. Da vidi valjda gde ko živi, kako živi, sa kim živi. Svakodnevno je posećivala po dva učenika (po azbučnom redu) i njegove ukućane i to je blagovremeno i najavljivala. Odmah po početku te njene turneje, krenuli su komentari: šta je radila kod koga, šta je pitala roditelje i slično. Paralelno su se došaptavali i roditelji, naročito mame oko toga „šta si joj ti spremila i čime si je poslužila“. Ipak nije mala stvar, dolazi učiteljica u kuću, treba se pokazati.

Elem, dođe red i na mene, tamo pred kraj Miličinih poseta, jer sam ja na slovo S. I tako reče meni učiteljica da danas dolazi kod mene u toliko i toliko sati, prenesi roditeljima i budi kod kuće. „Važi, nema problema“, pomislih ja i zaboravih istog trenutka. Šta se tačno dešavalo, ni danas ne znam, jer osim toga što nisam najavio roditeljima da učiteljica dolazi kod nas, ja sam pritom i celu njenu posetu prespavao! Verujem da su se lepo ispričali, ali ne znam šta je mama uspela u trenutku da iznese pred učiteljicu. Slatko i vodu? Pa i to je nešto.

Isto prvi razred, srpsko-hrvatski jezik, učimo slovo E. Nikako nisam mogao da napravim onu kukicu kod velikog pisanog slova E, pa sam padao u očaj. Izgleda da sam tog dana jeo nešto slanije, jer mi se celog dana pila voda. Posledično sam češće i išao na „jedno mesto“, što me je dodatno nerviralo. I tako ja malo-malo, pa u toalet. I učiteljica će: „Dobro, da malo ne preteruješ?“ To nam je bila fora, kada hoćeš sa najboljim drugom malo da izblejiš napolju, pitaš da ideš u WC. Međutim, kod mene stvarno nužda. A Milica ne da. Šta ću, stisnem se, sačekaću kraj časa, neće valjda… Kad ono ne popušta ni milimetar. Kud ću, šta ću, pomislih ja, da pišnem malo u gaće, neće niko da vidi, a meni će da bude lakše. Pomišljeno-učinjeno. Samo što nije bilo baš malo i samo što su svi videli, a meni je bilo još teže. Od sramote, naravno. A učiteljica će: „Pa što mi nisi rekao, pa šta ćemo sada, ‘ajde idi kući presvuci se, ne moraš da dolaziš više danas…“ A ja, onako mokar, sa baricom ispod stolice, ne znam gde da gledam…

Do kraja četvrtog razreda nije bilo više blamova, bar ne tolikih. Milica me je volela najviše na svetu. U stvari, sve nas je volela. Ta njena popustljivost je, ipak, većini bila medveđa usluga, jer su mnogi u kasnijem toku školovanja baš tresnuli o pod.