Zabranjeno prosjačenje

U jevanđelju po Luki postoji priča o prosjaku Lazaru, koji na kraju dospeva u raj, a bogataš, naprotiv, koji za života ništa nije hteo da mu podari, u pakao. Taj bogataš mora da je bio naš čovek. Ni mi ne dajemo ništa prosjacima. Parlament Beča je ovih dana doneo zakon koji, slično kao u drugim gradovima, zabranjuje prosjačenje „u vidu zanata“.

Pod „prosjačenjem u vidu zanata“ za razliku od prosjačenja kao hobija ili, kao što je objasnio predstavnik policije na televiziji, „radi prevazilaženja trenutne bede“, podrazumeva se, valjda, prosjačenje kao nekakav glavni posao. „Agresivno“ i „organizovano“ prosjačenje ili prosjačenje sa decom ili blizu škola i crkava, inače, odavno nije dozvoljeno, a „agresivnom“ se smatra i ispružena ruka.

U bečkom metrou preko zvučnika je objavljivan poziv da se prosjacima ne daje ništa. Nemilosrđe kao službena preporuka. Zbog toga su klečeći ili stojeći likovi sa kartonskim čašama u ruci nestali iz centra Beča. Sezona počinje, turisti dolaze, prosjaka više nema. Nikome ne nedostaju. Tačno je, prizori siromaštva i bede nas odbijaju. Iritiraju nas, uznemiravaju nas, izazivaju osećanje krivice, straha, odvratnosti. Moj svakodnevni prolazak kroz centar našeg glavnog grada u poslednje vreme bio je slalom. Bežala sam s jedne strane ulice na drugu da bih izbegla da prođem pored prosjaka. Imala sam unapred spremljen dar za staricu u mojoj ulici, ali to je bilo sve. Smatrala sam da više ne treba i da više ne mogu. Kad sam bila dete, učili su me da prosjaku gledam u oči kad mu nešto dajem, da bih na taj način pokazala da ga prihvatam kao ličnost. Ali baš to i jeste teško. Ispuniti uplatnicu je lako, ali pogledati zaista siromašnog čoveka u oči? To ne možemo da izdržimo.

Perfidno je kada dnevni list Kronen Zeitung i politika čine sve da nas podrže u tome. Kažu da savest može da nam bude mirna i dok teramo prosjake. Tvrdičluk je fina stvar, siromaštvo prekršaj. „Dobar čovek“ zvuči kao psovka, biti tvrda srca je građanska dužnost. Pojam „prosjačko zlo“ podseća na bande i mafiju, neradnike, da se ljudi sami unakaze, na prevaru, tajanstvene šefove, „mercedese“ u pozadini. Ko zna, možda ti prosjaci i nisu siromašni, ali sigurno su sami krivi zbog svoje bede. Po toj logici između prosjaka i zločinaca razlike nema.

Svi smo mi skloni da prihvatimo takvu argumentaciju. Svi sada lakše dišu, jer je Beč grad bez prosjaka. Neometani od slika bede mirno možemo da se šetamo kroz ulice sa trgovinama. Ali bar bi malo trebalo da nam bude nezgodno. Da ne budemo još i nadobudni, kad smo već tako nemilosrdni. Pozdravljaju nas prosjak Lazar i bogataš iz Biblije.