foto: a. anđić
Prošle nedelje Vrhovni sud Australije konačno je doneo odluku da Dragana Vasiljkovića, poznatog i kao Deniel Sneden, a još poznatijeg kao Kapetan Dragan, izruči Republici Hrvatskoj po njenom zahtevu da mu sudi za navodne ratne zločine. Kapetan Dragan, sluteći ishod te duge i zamorne rasprave, odlučio je da se udalji. Po svemu sudeći, pobegao je u ceo svet
Dragan Vasiljković, Daniel Sneden (verovatno i itd.), pojavio se u srpskoj političkoj fauni u proleće 1991. kao elegantna i opasna zverka, misteriozni i nepobedivi vojnik iz belog sveta, pilot, šarmer, ženskaroš i specijalist u stvarima vojnim i obaveštajnim. Na pitanje ko je on, odgovarao bi sa „Kapetan Dragan. Ako bih vam rekao svoj pravi identitet, morao bih da vas ubijem“; sve to uz šarmantan zubat osmeh. Njegovu harizmu u Srpstvu vaskolikom marljivo su i za veoma kratko vreme izgradili Državna bezbednost, njeni i Miloševićevi mediji i njihova prateća propagandna logistika poput Brane Crnčevića i istih takvih kao on. Misteriozni nepobedivi vojnik, Srbin koji je svome rodu došao u pomoć u najtežem trenutku itd., slikao se okolo, rvao se sa međedima za televiziju, puštao za to vreme i za taj kontekst neočekivano odmerene i politički korektne zvuke, lomio srca celom Kolu srpskih sestara i uopšte bio vrisak. Uskoro se pojavio i strip za Srpčad malenu; junaci su bili Kapetan Dragan i njegove „Knindže“. S takvim macanom pobeda je bila zajamčena.
VOJEVANJE I PRIKLJUČENIJE: Pravi identitet Dragana Vasiljkovića i detalje iz prethodnog njegovog života, uključujući i izvod iz krivične evidencije u Australiji, prvo je otkrilo „Vreme“, avgusta meseca 1991, uz saradnju australijskih kolega, a zahvaljujući nekakvoj policijsko-pomorskoj neprijatnosti u Baru (vidi okvir), na osnovu koje smo bili u stanju da složimo podatke. Kasnije, kada sam ga intervjuisao za nemačku televiziju WDR, džentlmenski nam je odao priznanje. Ako je ovde i u to vreme pokušavao da ostavi ikakav utisak, bio je to utisak o „oficiru i džentlmenu“; uspelo mu je u velikoj meri.
Kapetan Dragan bio je višestruki fenomen: društveni, vojni, politički i, hm, kako da kažem… poslovni, je li.
Na društvenom planu odigrao je skoro do kraja ulogu oficira i džentlmena, skromnog (mada ne fanatično) heroja i rodoljuba, šarmera, ženskaroša i poželjnog libidinoznog tipa, dobrotvora i zaštitnika udovica i siročadi. Njegov Fond kapetana Dragana okupljao je oko dvadeset hiljada porodica i članova; nikada nije otkrivena nijedna finansijska zloupotreba. Govorio nam je da je i sam potekao iz doma za decu bez roditelja, kojim je upravljala Ljubinka Šikić, koju je i zaposlio u Fondu. Pazio je jako da ne ispadne šovinista; gnušao se Šešelja i Arkana; govorio nam je (početkom 1993) da „patriotizam nije slikati se s kamom u zubima“, nego raditi u korist svog naroda. Od tužbe za klevetu protiv „Vremena“ odustao je posle jednog jedinog razgovora u sudskom hodniku, gde smo se objasnili da o čemu je tu reč. Naime, nije hteo da se izloži optužbi da je šovinista, što bi bilo ispalo da je ostao pri tužbi.
Kao vojnik, Dragan Vasiljković tipični je predstavnik britanske škole i tradicije. On je pre svega instruktor i taktičar, ali je iz svoje australijske škole rezervnih oficira pokupio bitna osnovna znanja o vojevanju. Ta će ga znanja i dovesti u sukob sa novim poslodavcima. Kada su ga Jovica, Frenki i Badža angažovali (u proleće 1991), Dragan je očigledno verovao da je tu zaista reč o borbi srpskog naroda u Krajini za opstanak i samoopredeljenje. Uostalom, to je i bio argument njegovih advokata pred australijskim Vrhovnim sudom, a protiv izručenja Hrvatskoj. On, siromah, kao i najveći deo Srba u Krajini, nije shvatio šta je Miloševićeva namera: da Krajina bude samo diverzija, skretanje pažnje sa pravog cilja – bratske podele BiH sa Tuđmanom. To je, uostalom, Bora Jović lepo objasnio u svojim memoarima. Tako je Dragan krenuo da u Golubiću kod Knina, koji je odgovarajuće nazvao Alfa centar, obučava svoju jedinicu „Knindža“ i uskoro ih je poveo u prve akcije. U Glini je došlo do ozbiljne čarke, ali je uspeo, iako se posvađao sa tamošnjom jedinicom JNA koja ništa nije razumela. Hrvatsku Kostajnicu uzeo je bez metka, jer se ZNG povukao dan-dva ranije. On sam tvrdio je početkom 1993. da nijedan civil nikada nije stradao u njegovim operacijama. Štaviše, ispričao nam je, vidljivo besan, kako je u Dvoru na Uni hteo da napravi ad hoc preki vojni sud i da postrelja nekoliko lokalnih zlikovaca koji su dan-dva ranije prvo koristili hrvatske civile kao živi štit, a zatim nekoliko ranjenika masakrirali u lokalnoj bolnici. Već ih je pohapsio, ali su sutradan helikopterom iz Knina doleteli Mile Martić i još jedna važna ličnost koju nije hteo da imenuje i sprečili ga. Sada ga Hrvatska optužuje za ratne zločine i prekršaje pravila ratovanja zbog navodnog maltretiranja i ubijanja ratnih zarobljenika. Postoje, međutim, iskazi hrvatskih zarobljenika, razmenjenih iz Knina u avgustu 1991, dati hrvatskim novinama pod imenom i u navodnicima; ti ljudi hvale Kapetana Dragana kao zaštitnika i dobrotvora. Zna se takođe da je Dragan januara 1993. sa nekoliko svojih ljudi otišao u Knin da pomogne pri hrvatskoj ofanzivi kod Maslenice; zna se takođe da je tada zarobio desetak Hrvata i da ih je uredno – na revers – predao lokalnim snagama. Svega dvojica su stigli do Knina, a ostali nedostaju. Jedan izvor „Vremena“ kaže nam u aprilu 1994: „Znao je kome predaje zarobljenike…“. Kad smo kod toga, Dragan je imao niz primedbi na Martićevu vojsku: „Govorio sam im da se ukopavaju, da utvrđuju položaje. A oni meni kažu: da smo hteli da kopamo, bili bismo ostali na selu.“ Tu dolazimo na glavni spor sa Martićem i Miloševićem: Kapetan Dragan, po svojoj vojničkoj logici, predlagao je u septembru 1991, kada su Martićevi Srbi bili na vrhuncu vojne moći i pobeda, da se vojna prednost pretvori u političku tako što bi se od Hrvatske iznudila neka nagodba, na liniji onog kasnijeg zlosretnog plana Z-4. Iznuda bi se zasnivala na tada veoma uverljivoj pretnji prekidanja hrvatskih komunikacija na linijama Zagreb–Rijeka kod Karlovca i Rijeka–Zadar u Ravnim Kotarima. Naravno da ni Beogradu, ni njegovoj kninskoj ispostavi tako nešto nije ni na pamet padalo. Kapetan Dragan uskoro se vraća u Beograd, praktično najuren iz Krajine; počinje da se bavi humanitarnim radom i da se njuška sa opozicijom. Nema više ni stripova, ni međeda, ni medijske glamurizacije.
Na političkom planu držao se oprezno; skoro pa da je pripadao ekstremnom centru. Šešelja je grdio kao „fašistu“; kaže da mu je bio zabranio da uđe u Krajinu, mada imamo fotografiju njih dvojice u Golubiću. Arkana je prezirao, JNA je (s pravom) smatrao za gomilu budala, a Miloševiću je zamerao skoro sve. Bilo je to vreme kada je na nekim od predsedničkih izbora dobio stotinak hiljada glasova. Ubrzo po povratku iz Krajine počeo je da se zbližava sa SPO-om, a naročito sa Studiom B i Draganom Kojadinovićem; bio je to početak jednog dugog i toplog prijateljstva. Bio je Dragan dobri duh Studija B: kad su im ono oteli onu opremu, bdio je nad Kojadinovićem kao da bi ovaj mogao da se izlane. Tokom nacifašističkog terora Aleksandra Vučića 1998. Dragan je dolazio na suđenja u prekršajni sud u Masarikovoj da pruži podršku Ćuruviji i drugovima; na ulici je posle objašnjavao novinarima da sve to neće dobro svršiti i da je Sloba potrošen. Tokom Petooktobarskog prevrata odigrao je skromnu, ali važnu ulogu kojom se nikada nije hvalio.
POVRATAK U AUSTRALIJU: Što se poslova tiče, tu je bio zaista vešt. Čim se 1991. pojavio u Beogradu, počeo je da se njuška sa Državnom i vojnom bezbednošću i da im kasnije nudi „osetljive“ špijunske i vojne elektronske droćke i ćeresla, jer da će im pomoći da prekrše sankcije EEZ-a na uvoz naoružanja i vojne opreme. Tu je imao kao ortake neka dva nemačka prevaranta (Robert Kaiser i Richard Schneider); taj Bobi Kajzer bio je međunarodna protuva i slikao se po Kninu sa puškom „galil“, sav ofarban po licu, sve vozeći se u čuvenom oklopnom vozu Blagoja Guske, onom vozu što, sećate se, ide i gde nema šina. E, sad: ovi vojno-državni magarci primili su se na Draganove priče, pa im je on prodavao razne špijunske prislušne bube i uređaje za noćno posmatranje prve generacije u vreme kada je na snazi bila već treća ili četvrta generacija. Ti uređaji i ćeresla su se, inače, u to vreme već kupovali poštanskom narudžbom iz novinskih oglasa, na pouzeće. Posle prevrata Dragan se u jednom trenutku priključio Miletu Dragiću kao savetnik u tom poslu sa vojnom zaštitnom i drugom opremom, što je, verujem, bio Dragićev dobar potez: Dragan zna sve o tome. Iz nekog razloga te relacije poremetile su se, a Dragan se bacio na promociju golfa u Srba. Tu je nešto krivo krenulo, kao i sa tim Haškim tribunalom koji se bio prevario da Danijela Snedena pozove za svedoka protiv Slobodana Miloševića. Tamo je predobri i prepošteni kapetan napravio cirkus nebeskih razmera, čega se svi sećamo. Na kraju se Dragan Vasiljković uvredio i otišao u svoju Australiju, jer da Srbi golf ne razumeju. Harizma se bila izlizala do kraja.
Šta je sve zapravo Danijel Sneden posle radio po Australiji – osim petljanja sa golfom – nije najjasnije. Po okolnostima pod kojima je otišao iz Srbije dade se naslutiti da se s njim nešto događa: jednostavno nije bio više onaj isti koga smo poznavali, što se najbolje videlo iz pomenutog haškog svedočenja. Gde je nestao onaj hladnokrvni, duhoviti i britki šarmer koji tako brzo misli, ima smisao za humor i odgovor na sve, tolerantan i pun razumevanja? Dobro: godine prolaze, ljudi se menjaju… A onda je Republika Hrvatska – sa znakovitim zakašnjenjem – odlučila da Dragana Vasiljkovića optuži za ratne zločine iz 1991. i 1993. Šta su to u Državnom odvjetništvu RH o njemu doznali što nisu znali od početka? Imali su obaveštajne agenture i analitiku; zaplenili su skoro sve arhive Martićeve državice; imali su gomile svedoka. Od januara 1993. Vasiljkovića nema na tom terenu.
Tu sad imamo dve linije spekulacija. Prva škola mišljenja, iz Hrvatske, smatra da je bila potrebna neka „veća riba“, ne bi li se te ratne priče podgrejale, pa još i u kontekstu one tužbe protiv Srbije, a za genocid. Kao argument navodi se okolnost da je kao svedok optužbe angažovan izvesni D. Kaurić, poznat odranije kao „profesionalni svedok“ u nekoliko nadasve sumnjivih suđenja Srbima za ratne zločine. Taj je čak izgubio spor za klevetu koji je pokrenuo protiv izvesnog Srbina, koji ga je nazvao lažovom i profesionalnim svedokom. Ta se stvar još razvija i o tome ćemo pisati. Druga škola mišljenja, ona iz Australije, drži da je Danijel Sneden nešto gadno zabrljao u svojoj drugoj domovini i da Australijanci žele da ga se ratosiljaju kako god bilo. Znajući čoveka – to je sasvim moguće, ali nema detalja. Australija, inače, nerado izručuje svoje državljane. Na dvodnevnoj raspravi u Vrhovnom sudu Australije, 29. i 30. marta ove godine, sati su bili potrošeni na fiškalska cepidlačenja: te zašto je okolnost da je neko služio u Hrvatskoj vojsci olakšavajuća za ratni zločin, a okolnost da je neko služio u srpskoj vojsci otežavajuća; te šta je presuđeno u slučaju Šan Či Han protiv NR Kine (čovek je tražio azil, jer želi da ima više od jednog deteta); te zašto je Britanija izručila Španovića itd.; te da li su nalazi OEBS-a o hrvatskom pravosuđu relevantni (veoma su kritični, uzgred). Bilo kako bilo, sud je zaključio da Dragana Vasiljkovića treba izručiti Hrvatskoj, jer da će tamo imati pošteno suđenje. Dobro.
DUGO JEDRENJE: Kapetan Dragan, znajući ga, računao je i na takav završetak te parnice koja se vuče godinama i u kojoj je prosedeo skoro tri godine u ekstradicionom pritvoru. Udaljio se diskretno i nestao. Sad se treba vratiti na početke ove koloritne i živahne biografije. Daniel Sneden, oficir i džentlmen, služio je po raznim mestima južnog Pacifika u sastavu mnogih australijskih vojnih misija i mirovnih operacija. Šarmantan i prijateljski nastrojen kakav je, sigurno je stekao razne kontakte u vojnoobaveštajnom polusvetu Pacifika, ali i raznih zalivskih državica i emirata, kao i u Africi gde je sve radio kao instruktor. Kapetanu u ostavci Snedenu ne bi trebalo da bude teško da se dokopa nekog uverljivog pasoša. Australijski je ostavio sudu; zanimljivo je da mu je i srpski pasoš ostao, za šta nema objašnjenja. Sada čujemo da australijske vlasti pretresaju trgovačke brodove koji plove za Evropu, misleći da bi kapetan mogao da se provuče ka Srbiji. Dragan Vasiljković je, podsetimo se, iskusan pilot i vešt pomorac; Indonezija i druga razna zanimljiva pacifička ostrva blizu su Australije, a i ona je sama po sebi poveliki kontinent. Jedrio je i leteo je Dragan Vasiljković po raznim morima i okeanima, tako da ga se lako može zamisliti u kokpitu neke dugačke bele jedrilice ili male „cesne 175“ (njegov omiljeni avion) kako plovi ili leti nad Pacifikom.
Našeg druga i kolegu iz Australije Džoa Čendlera upoznali smo 9. marta 1991: našao se ni kriv ni dužan u onom haosu, a mi smo ga odveli u „Veronu“ i objasnili mu o čemu je reč. Kad nam je zatrebao, vratio je uslugu ovako:
Telefaks poruka od 9. avgusta 1991.
From: Age Newspaper
By: Jo Chandler
Gerilski vođa koji tvrdi da ima veliko borbeno iskustvo i komanduje srpskim borcima u Jugoslaviji bio je nekada pripadnik melburnškog puka Rezerve australijske vojske.
Obaveštajni izvori veruju da je srpski lider sa jakim australijskim naglaskom, poznat kao „Kapetan Dragan„, u stvari Austalijanac rođen u Beogradu, Dragan Vasiljković, poznat i kao Daniel Sneden, koji je nekada držao prigradske „agencije za pratnju„.
Veruje se da je Vasiljković (36 godina) promenio ime u Daniel Sneden posle osude pred sudom za maloletnike zbog držanja kradene robe i trgovine njom, 1974. Policija je juče potvrdila da on ima krivični dosije.
Veruje se da je pod imenom Daniel Sneden stupio 1977. u četu C 1st RVR (Prvog kraljevskog Viktorijinog puka) smeštenu u Melburnu.
Predstavnik vojske izjavio je kasno juče da nema prilaz relevantnim arhivama i da ne može da potvrdi da je Sneden bio pripadnik rezerve.
Daniel Sneden nije bio poznat po političkoj aktivnosti bilo kakve vrste tokom svog boravka u Australiji.
„Kapetan Dragan„, koji se pojavio u nedavnim krvavim etničkim sukobima sa hrvatskim snagama kao srpski narodni junak, odbio je da otkrije svoj identitet medijima, tvrdeći da želi da zaštiti svoju porodicu i da se jednog dana vrati normalnom životu.
(Kraj)
Komentar i dopuna iz avgusta 1991.
Ova vest rezultat je zajedničkog napora „Vremena“ i lista „Age“. Naime, prva naznaka o pravom identitetu „narodnog junaka“ Dragana stigla nam je od načelnika OUP-a Bar, nekog rođaka našeg dopisnika iz Crne Gore. Taj načelnik zadržao je u leto 1990. jedrilicu na kojoj je bio Dragan sa dve plavuše, sestre, Nemice, a zbog neke potrage za jedrilicom. Uzeo im je pasoše i – kao svaki dobar policajac – fotokopirao ih za svaki slučaj. To sa jedrilicom ispalo je dobro po Dragana, pa je otplovio dalje iz Bara. Odatle nam ime Daniel Sneden, koje smo poslali kolegama u „Age“, a oni su posle iskopali gornje detalje.
To, međutim, nije sve: u više telefonskih razgovora, naš kolega iz Australije ispričao nam je ono što nisu smeli da objave u navedenoj vesti. Naime, Sneden je kao maloletnik radio svašta, uključujući tu i kradenu robu. Rano je u sebi otkrio talenat za makroa i tu ga je posao odlično krenuo. Kad ga je policija uhvatila i utužila, maloletnički sudija u Melburnu stavio ga je pred izbor: ili da se javi u vojsku kao dobrovoljac (australijska vojska je profesionalna), ili da ovoga puta ide u zatvor. Dragan je odabrao vojsku i završio školu rezervnih oficira Prvog kraljevskog Viktorijinog puka, ozbiljne i elitne jedinice čiji su se elementi rotirali u Vijetnamu tokom rata 1965–1973. Odatle njegovo pominjanje Vijetnama, mada on lično nije mogao da stigne tamo.
Australijske službe uspele su da delimično isprate i rekonstruišu Draganovo kretanje od 1980. nadalje: uglavnom je radio kao instruktor u vojskama zalivskih emirata, koje – kao što je poznato – najviše vole britansku vojnu školu. Bilo ga je po južnoj Africi, navodno i po Angoli (nepotvrđeno).
Dragan ima civilnu pilotsku dozvolu i neko vreme je po Mediteranu držao Miki Maus čarter kompaniju za bogataše. Onda je nekako došao u dodir sa Državnom bezbednošću MUP-a Srbije i njenim pratećim frontovima; izgleda da je ljubav bila obostrana i trenutna. Angažovan je za ulogu instruktora i predvodnika srpskih pobunjenika u Kninu, gde je osnovao centar za obuku „Alfa“.
Tokom rata 1991–1992. usput se obogatio švercujući jeftinu vojno-policijsku tehnologiju za srbijanske i vojne službe. Veze su mu bile: Marko Negovanović i Tomislav Simović, ministri odbrane Srbije i njihov aparat; SDB MUP-a Srbije (Radovan Badža Stojičić, Jovica Stanišić, Franko Simatović i njihovi aparati u okviru „vojne linije“ MUP-a); politički i finansijski bio je blizak Klari Mandić, Brani Crnčeviću (koji mu je davao veće količine novca u gotovom) i Društvu srpsko-jevrejskog prijateljstva (koketirao je sa jevrejstvom, nosio Davidovu zvezdu oko vrata itd., mada nema indicija da je jevrejskog porekla), što je tada bilo u modi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
