Kalinić i Simović članovi su zemunskog klana, obojica pred Specijalnim sudom u Beogradu osuđeni na po 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i ostalih krivičnih dela koje je zemunski klan počinio. Obojica kroz evidenciju prolaze kao izuzetno nasilne, hladnokrvne ubice i veoma vešti u skrivanju
Kako „Vreme“ saznaje iz izvora u MUP-u Hrvatske i MUP-u Srbije, u utorak je došlo do obračuna vatrenim oružjem u Rakitju, kod jezera, blizu Samobora. Tom prilikom teško je ranjeno (dve prostrelne rane na grudima) lice koje se policiji MUP-a Hrvatske predstavilo kao Sretko Kalinić (1974). Kalinić je u informativnom razgovoru sa policijskim službenicima MUP-a Hrvatske ustvrdio da je u njega pucao Miloš Simović. Prema našim izvorima, do obračuna je došlo oko podele plena. Na licu mesta pronađene su neke torbice i vatreno oružje.
Istovremeno, na sajtu Policijske uprave Zagreb, pored poziva građanima da se jave ukoliko imaju informacije o Simoviću, objavljeno je saopštenje u kom se kaže da je u utorak, 8. juna u 12 sati, do hrvatskog državljanina starosti 39 godina, koji se šetao oko jezera na Rakitju dotrčao ranjeni muškarac i zatražio pomoć. „Građanin je o teško ranjenom muškarcu obavestio Hitnu pomoć i policiju koja je obavila uviđaj. U toku je utvrđivanje svih okolnosti pod kojima je počinjeno ranjavanje tridesetšestogodišnjeg hrvatskog državljanina“, kaže se u saopštenju, u kom se dodaje da se u vezi sa ovim krivičnim delom traži muškarac star 31 godinu, državljanin Republike Srbije.
Načelnik ureda ravnatelja hrvatske policije Krunoslav Borovec izjavio je u utorak uveče za Hrvatsku radio-televiziju da gotovo sa sigurnošću može da kaže da je žrtva oružanog napada Sretko Kalinić, a da je počinilac Miloš Simović, koji je u bekstvu. Borovec je pozvao sve građane Hrvatske, da se, ukoliko imaju informacije o Simoviću, jave Policijskoj upravi Zagreb na broj 192. Borovec je rekao da su čelnici hrvatske policije odmah nakon događaja na jezeru na Rakitju kontaktirali sa direktorom srpske policije Miloradom Veljovićem i da policije obe zemlje sarađuju na ovom slučaju. „U ovom konkretnom slučaju, mi Sretka Kalinića tretiramo kao žrtvu. Razmenili smo informacije sa MUP-om Srbije i, ako postoje indicije po kojima on treba da bude procesuiran, mi ćemo to i učiniti“, rekao je Borovec za HRT.
Direktor srpske policije Milorad Veljović izjavio je za Radio-televiziju Srbije da je Kalinić posle ranjavanja prebačen u bolnicu gde je operisan i, prema njegovim rečima, nalazi se van životne opasnosti. Veljović je izrazio uverenje da će do sada dobra saradnja srpskih i hrvatskih istražnih organa biti nastavljena i na ovom slučaju.
Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić potvrdio je da je u Hrvatskoj došlo do pucnjave u kojoj je ranjen Sretko Kalinić, da je on uhapšen i da se nalazi pod stalnim policijskim nadzorom, kao i da je Kalinić nakon incidenta policiji rekao da je na njega pucao Miloš Simović.
Dačić je za Radio-televiziju Srbije rekao da je prilikom ranjavanja i hapšenja kod sebe imao hrvatski pasoš sa lažnim identitetom: „Srpska i hrvatska policija već duže vreme koordinirano rade na razmeni operativnih podataka u vezi sa lociranjem i hapšenjem preostalih članova zemunskog klana.“
Kalinić i Simović članovi su zemunskog klana, obojica pred Specijalnim sudom u Beogradu osuđeni na po 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i ostalih krivičnih dela koje je zemunski klan počinio. Obojica kroz evidenciju prolaze kao izuzetno nasilne, hladnokrvne ubice i veoma vešti u skrivanju. Mlađi brat Miloša Simovića, Dušan, uhapšen je i osuđen takođe. Sretko Kalinić i Miloš Simović u bekstvu su od 12. marta 2003, kada su javno označeni kao zaverenici u ubistvu premijera Đinđića. Konkretno, u trenutku atentata na premijera Đinđića, Sretko Kalinić nalazio se zajedno sa Miletom Lukovićem u automobilu ispred Zavoda za fotogrametriju, zgrade iz koje je Zvezdan Jovanović pucao na Đinđića, a Miloš Simović bio je jedan od zaduženih za prenošenje informacija o kretanju premijera.
Sretko Kalinić, rodom iz Zadra, važi za jednog od najokrutnijih i najnasilnijih ubica zemunskog klana. Prema navodima presude sudskog veća sudije Milimira Lukića, ubio je osmoricu ljudi u pet likvidacija. To su ubistva Zorana Uskokovića Skoleta, Miloša Stevanovića, Todora Gardaševića, Ivice Nikolića (prilikom pokušaja likvidacije Ljubiše Buhe Čumeta), braće Sredoja i Zorana Šljukića i ubistvo Jovana Guzijana i Radeta Cvetića. Učesnik je u otmicama Milije Babovića, bivšeg suvlasnika Verano motorsa i Suvada Musića iz Rožaja, osumnjičenog za dilovanje heroina. Izrečene su mu tri kazne od po 40 godina, ali, kako se po našem zakonu izriče jedinstvena kazna, Kalinić treba da odsluži ukupno 40 godina. Sudsko veće Kaliniću je kao olakšavajuću okolnost uzelo to što je neosuđivan. Otežavajuća okolnost je, prema obrazloženju presude bilo to što je, po navodima presude ispoljio „veliku upornost i bezobzirnost“. Dušan Krsmanović, takođe pripadnik zemunskog klana, na suđenju je izjavio da je Kalinić žrtve vezivao lisicama i lancima, a zatim se sadistički iživljavao na njima. U završnoj reči na suđenju zemunskom klanu, Kalinićev branilac Aleksandar Đorđević zapitao se da li taj čovek uopšte postoji.
O mogućnosti da se krije u rodnoj Hrvatskoj, srpski mediji su spekulisali u februaru ove godine, kada se pominjalo i da tamo ima organizovanu kriminalnu grupu sa kojom se bavi pljačkama.
Ako Kalinić preživi i ako Simović bude lišen slobode, trebalo bi da po međunarodnim poternicama budu izručeni Republici Srbiji. Ovde će imati pravo da im se sudi ponovo za ista krivična dela za koja su pravosnažno osuđeni u odsustvu. Osim toga, istraga MUP-a Hrvatske o njihovom kretanju i okolnostima pod kojima se ovaj događaj odigrao mogla bi u velikoj meri da razjasni načine skrivanja i postupanja kako njih tako i drugih begunaca od pravde u regionu.
Miloš Simović, za kojim je raspisana međunarodna poternica, osuđen je u odsustvu na 40 godina zatvora. Njegov brat Aleksandar pravosnažno je osuđen na 30 godina.
Braći Simović se, sa ostatkom zemunskog klana, sudilo za 17 ubistava, tri otmice, među kojima je i otmica Miroslava Miškovića, i terorističke napade na sedište Demokratske stranke Srbije i preduzeća Difens Roud. Do presude za kidnapovanje Miroslava Miškovića braća Simović su bila neosuđivana, iako je protiv njih bilo podneto 67 krivičnih prijava.
U aprilu ove godine, u javnost je „procurila“ vest da se tridesetjednogodišnji Simović nalazi u Hrvatskoj i da su ga tamo posetili supruga i dete. Tada je pisano da on održava intenzivne veze sa hrvatskim podzemljem, kao i sa drugim članovima zemunskog klana, među kojima je spominjan i Sretko Kalinić. Navodi se da je često putovao po zemljama regiona. Hrvatsko ministarstvo unutrašnjih poslova ubrzo je demantovalo ove navode. S vremena na vreme čulo se da je viđen u Zemunu, Banjaluci, Budvi, Ulcinju i da je osnovao novu kriminalnu grupu.
Ime Miloša Simovića u poslednje vreme je pominjano u vezi sa ubistvom vlasnika Nacionala Ive Pukanića i Cvetana Simića Cvetka, čiji su komadi tela početkom marta nađeni u zagrebačkom jezeru Jarun.
Suđenje osumnjičenima za ubistvo Zorana Đinđića počelo je 23. decembra 2003. Prema podacima Okružnog suda u Beogradu, tokom postupka je saslušano 89 svedoka, 18 veštaka i četiri svedoka saradnika: Ljubiša Buha Čume, Zoran Vukojević Vuk, Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi i Dejan Milenković Bagzi, koji je naknadno dobio takav status. Spisi sa glavnog pretresa su smešteni u 46 registratora, a pismeni dokazi i transkripti zauzimaju više od 12.000 stranica.
Ubijeni, osuđeni, svedoci saradnici i u bekstvu su sledeći pripadnici zemunskog klana:
1. Milorad Luković (Ulemek) Legija, bivši komandant Crvenih beretki. Vrhovni sud Srbije potvrdio je presudu Specijalnog suda, kojom je, kao i Zvezdan Jovanović, osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i teškog ranjavanja njegovog telohranitelja Milana Veruovića. U oktobru 2009. veće Vrhovnog suda potvrdilo kazne. U julu 2005. Legija je osuđen na 40 godina (maksimalna kazna) za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Juna 2006. Vrhovni sud Srbije je potvrdio presudu.
2. Dušan Spasojević Duća, jedan od vođa zemunskog klana, ubijen 27. marta 2003. godine u naselju Meljak, kod Beograda.
3. Mile Luković Kum ubijen zajedno sa Spasojevićem 27. marta 2003. u naselju Meljak kod Beograda.
4. Dejan Milenković Bagzi u junu 2006. dobio status zaštićenog svedoka-saradnika u procesima za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića i ostalih zločina zemunskog klana. Na slobodi.
5. Vladimir Milisavljević Budala. Iako je u martu prošle godine nezvanično potvrđeno da se krije na teritoriji Beograda, nije uhapšen. U odsustvu mu je izrečena kazna od 35 godina zatvora. I dalje u bekstvu.
6. Nikola Bajić, član zemunskog klana, uhapšen u julu 2003. Osuđen na 35 godina zatvora.
7. Miloš Simović, član zemunskog klana, u odsustvu osuđen na 40 godina zatvora. MUP Hrvatske ga sumnjiči za pokušaj ubistva Sretka Kalinića. Nalazi se u bekstvu.
8. Aleksandar Simović, član zemunskog klana, brat Miloša Simovića. Uhapšen u novembru 2006. godine i osuđen na 35 godina zatvora.
9. Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, član zemunskog klana, sa optužnice za ubistvo Zorana Đinđića izuzet pre početka suđenja u oktobru 2003 (zajedno sa Ljubišom Buhom Čumetom), zbog statusa svedoka saradnika.
10. Dušan Krsmanović, član zemunskog klana, osuđen na 30 godina zatvora. U novembru 2009. kazna mu preinačena na 20 godina zatvora.
11. Đorđe Krsmanović, brat osuđenog pripadnika zemunskog kriminalnog klana Dušana. Uhapšen u zgradi Specijalnog suda u Beogradu u maju 2007, kada je došao na izricanje presude optuženima za ubistvo Zorana Đinđića.
12. Željko Tojaga, bivši pripadnik JSO, osuđen na 30 godina. U novembru 2009. kazna mu preinačena na 15 godina zatvora.
13. Milan Jurišić, član zemunskog klana, u odsustvu osuđen na 30 godina zatvora. Nalazi se u bekstvu.
14. Ninoslav Konstantinović, član zemunskog klana u odsustvu, osuđen na 35 godina zatvora. Nalazi se u bekstvu.
15. Zoran Vukojević Vuk, član zemunskog klana i svedok saradnik, mučen i ubijen. Pronađen mrtav 3. juna 2006. godine. Za njegovu smrt, pored ostalih, optužen je i Aleksandar Simović.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
